КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

уторак, 23. август 2016.

КЊИЖЕВНИ ТРЕНУТАК: СИЛИКОНСКИ КРИТИЧАРИ


О КЊИЖЕВНИМ КРИТИЧАРИМА У СРБИЈИ!!!

...БЕЗ ЊИХ СЕ МОЖЕ...КРИТИЧАРИ...
Чувајте се књижевника који воле да иду у дугачким хаљинама и да им се људи клањају по улицама, и воле прва места по зборницама, и зачеља на гозбама: који једу куће удовичке и лажно се моле богу дуго'', Лука, XX, 46-47.
Данашњи српски писци (они са првих страна новина и разних политичких опција) су махом улизице, па им је и литература улизивачка. Граматички и по форми коректна (по писму: не) та литература уметнички и филозофски не вреди много, баш као и аутори који је стварају (у томе је корелација). Већину српских писаца данас можеш купити материјалним добром, па је самим тим њихово духовно приземно и ништавно. Данашњи српски писци су део естраде, а нису макар ни забавни, они као такви не могу никоме да послуже као узор а њихова мудрост почиње и завршава се гафом, гегом, лошом позом и укусном гардеробом.
Мало је правих писаца у Србији (мада, има их) и тако треба да буде. Србија је мала земља а Срби бројчано мали народ. Ту, овде, као и увек, као и свуда, прави писци су препуштени сами себи и своме таленту, својој визији и својој харизми – и то, понављам, тако треба да буде. Остало треба оставити неумитном забораву. (Тек у сваких двадесет-тридесет година, уколико имамо среће, остане по једна добра страна прозе или антологијски стих, у тридесет-четрдесет по једна вечна књига, а у веку тек шачица писаца које ће нација памтити и поштовати).
У српској књижевности су ствари поређане на следећи начин: постоји званична савремена српска литература, она из медија, „унутрашња“, и, незванична, она права, жива, људска, у лимбу, коју можете наћи свуда другде осим у институцијама и медијима. И зато не треба кукати што нема више новца за културу. Јер и оно за шта су га до сада трошили јесте чист губитак. Нема уметности код неталентованих, таман да му даднеш пола буџета државе. За српску уметност и културу је боље да се не троше паре како су се до сада трошиле: са овима „унутра“. Прави уметници су напољу и нису невидљиви, има оних који знају за њих.
Није литература у кризи зато што је урушен систем вредности и што нема пара, већ зато што нема уметника. Недостатак праве литературе допринео је урушавању система вредности. Стваралаштво је у кризи. А, стваралаштво је индивидуалан чин, нема то много везе са кризом у друштву, нема то много везе са тиме колико се новца одваја за културу, нема то много везе са тиме како тржиште диригује укусом и продукцијом. Писац је у мисији. Он мора да ствара без обзира на околности. Уколико „то“ осећа у себи, онда заиста мора.
Не треба мешати такозване „културне раднике“ или „раднике у култури“ са уметницима. Нема то везе једно са другим. Први су само службеници који чак у највећем броју и нису у служби уметности и углавном јој штете лошим изборима и неосећањем. Отуд не треба говорити како нема средстава за уметност. Нема их уопште, одавно и скоро нигде. То што иде „институцијама културе“ и „естрадним уметницима“ помаже само комерцијализацији и банализацији уметности и омогућава да известан број људи који уопште не стварају уметност - живи у име уметности. Зато не треба слушати кукњаву „радника у култури“ о томе како новца нема. Новца за праву уметност никада није ни било, нити је он потребан за право уметничко дело (потребан јесте али није одлучујући фактор). А, ови горе поменути нека се и даље боре за своје плате, то је њихово право.
Прича о помањкању новаца не стоји и из других разлога. Неретко чујемо како је нека локална самоуправа дала силне новце силиконској фолк певачици да пева на тргу поводом не знам ни ја све чега. Десетине хиљада евра за два сата урликања. Свака Месна заједница организује разне .....јаде (роштиљијаде, купусијаде, медијаде, грожђијаде, чваркијаде, рибизилијаде итд.), свуда се прави некакав вашар, где је певање, пијење и једење за џабе. А штампање једне књиге стаје неколико десетина хиљада динара. Само дочек Нове године на неком тргу потроши новаца колико је довољно за подстицај уметности целе следеће године. Само репрезентација и трошкови путовања министра културе могу штампати годишњу продукцију младих песника и писаца у Србији. Новца се, дакле, нађе, али како за кога и по чијем укусу.
Није реално да су за пропаст уметности сви остали криви осим самих уметника, или оних који себе тако називају и сматрају их други таквима. Немогуће је да криза у друштву, материјална и морална, може спречити некога да узме оловку и лист хартије, те да напише песму или наслика нечији портрет. Ова перцепција о кризи друштва и уметности је погрешна јер у својој основи сматра да је криза уметности када не можеш да добијеш новца за своје уметничко дело. То није криза уметности, већ економска криза која је пореметила тржиште, то дакле није питање теорије уметности већ економских и политичких наука. О моралним кризама и кризама система вредности - нећемо, јер је то латентна бољка од када је света и века. Али, мора се приметити да пад система вредности није од одлучујућег утицаја да  индивидуалац напише велики роман. Напротив, на тај начин систем вредности се подиже.
Ретко идем на тзв. „књижевне вечери“, на своје скоро уопште, јер кад одем онда изгубим вољу да се бавим овим што радим. Шта све ту не чујем?! То није ни ниво писмених радова из средње школе а штампа се и промовише. Дакле, и кад се пара нађе углавном се троше на погрешне ствари. То је затворени круг бесмислености. Зајашу се државне и народне паре намењене култури: па удри!!! Директори Домова културе, Културних центара, итд. штампају своје и својих послушника књиге и онда их промовишу: сами себе себи!!! Све се неки исти људи врте лево-десно, понављају исте приче једни другима, стварајући привид да се нешто заиста дешава. И, исти људи, из вечери у вече, бивају у публици. Једино их је нешто више кад се после промоције понуди и закуска. Не кажем да је то највеће зло, није чак ни зло, рекох: племените су намере, никоме не шкоди, само по некад смета. Смета, јер то не треба да буде узор младим људима који желе да буду уметници. Уметник је индивидуалац, он сам води своје битке, губи и добија ратове, он сам носи свој крст на плећима и једино дело има право да буде са њим и испред њега. Све остало је шминка. Ту је, а, као најважнији део самоће и сам чин стварања. То је део када уметност настаје, то је уметност. После тога следи само безуспешно препознавање од других, најчешће лажно, јер не разумеју а хтели би. Малро ствари поставља на овај начин, те каже да уметник није онај који ствара: то је онај који осећа.
Уметник се непрестано мора бавити формалним, пошто непрекидно ствара форме а критичар нема права наметати му одређене историјске и пролазне форме – писао је Брехт Бертолд Лукачу Ђерђу. Пол Валери сликовито објашњава оно о чему ћу у наставку говорити: Естетичар, веома ружан, у безличној сали говори о лепоти. Поред тога што су српска књижевност и српска критика (изроварене изнутра) у дубокој кризи свакога погледа, ми се овде сусрећемо, а због феномена „унутра“ и „споља“, и са мањком људских особина, пре свега етичких и моралних. Само један пример. Књижевне награде у нас су изгубиле сваки смисао јер нису одраз квалитета и поштеног односа према делима, већ свега осталог, а пре свега политике и личних интереса. Већ сам писао о томе да је недопустиво да у жиријима седе људи који су уједно директори и уредници у издавачким кућама (мада је тога бивало и раније, Петар Џаџић је био уредник Просвете и седео по жиријима где год је стигао, а слично је било и са другима, Милан Богдановић је био уредник СКГ, Михиз такође у Просвети и другим кућама, Ели Финци је био директор Нолита, итд. итд.). Но, ови садашњи не поседују уметничке ширине већ малограђанске ускогрудости и љубоморе – чега је, опет било и раније, али не у оволикој мери, јер је пре постојао какав-такав суд јавности.
Друго, имали су јаче ауторитете од писаца наспрам себе, па су ипак морали да воде рачуна шта ће урадити. Најбољи пример је једно скорашње саопштење жирија НИН-ове награде. Уместо да буду поносни и задовољни, уколико су прави приврженици српске литературе и уметности, што је толико романа стигло на конкурс (међу њима и мој, те сам свакако субјективан до бола), они су подсмешљиво и са пуно очигледне зависти говорили о хиперпродукцији, исказујући жал што се толико пише и објављује у Србији. На страну квалитет пристиглих романа, ни жири се не може похвалити квалитетом својих избора, али, зар није боље да се што више пише и објављује, него да се не пише?! Из тог мноштва ће изаћи нешто вредно по некад. Најзад, то мноштво није ништа лошије од страних превода којима нас обасипају управо ти исти људи али као уредници издавачких кућа. Није њихово да критикују мноштво већ да пропагирају популизацију литературе. Имају, ваљда, поред личних интереса и неки општи друштвени задатак?!
Наравно, ја ћу критиковати мноштво али ја нисам критичар, критковаћу оно мноштво које нам се намеће а овде није реч о томе. Овде је реч о нашем мноштву. Сви ти људи који су написали и послали своје романе, сами су радили на томе и сами се боре за то (добра већина, изузимајући оне који ће ући у ужи избор). Јер ми прихватамо изрекламирано смеће иностране хипер-продукције а омаловажавамо своју хипер-продукцију којој није дата шанса и која је изворна, те углавном самофинансирајућа. Романи пристигли на конкурс су резултат индивидуалне хипер-продукције и као такви се морају поштовати, док романи који нам се намећу преко издавачких кућа представљају институционализовану хиперпродуктивну работу, и као такви су штетни. Ово треба узети у обзир када се говори о овоме јер постоје разне хиперпродукције и разна лоша литература, и када се будете сусретали са мојим критиковањем овдашње продукције и писања кича од стране политичких пулена, старлета и домаћица, те страних књига које нам се намећу, а са друге стране са самосталним или институционализованим покушајима младих, или нешто старијих писаца, да заиста учине нешто вредно, ма колико они успевали у томе, онда је то битна разлика, пошто се оно прво презентује као хит-роба и има прођу а ово друго се омаловажава (на пример, збирка песама или роман неког непознатог младића из провинције).
Нападајући Солжењицина за Ивана Денисовича руски критичари у жељи да се додворе властима (као и многи други критичари у било којем делу света) најрађе су користили синтагму: последице волунтаризма у књижевности. Нешто ми је ово познато. И дан данас, ти исти лајавци кад осете да од некуд дува чист и свеж књижевни ваздух који носи болне истине и нове стандарде, којима обично нису дорасли, користе исте или сличне формулације (последице провинцијализма у књижевности или хиперпродукција скрибоманства) како би оцрнили људе које не разумеју или се плаше да поделе њихове ставове (или им угрожавају ничим заслужене привилегије). Бранислав Нушић се жалио пријатељима: Не знам зашто сви, кад узму перо у руку, умачући га у мастило, морају на мени да га оштре грдећи ме... За скоро пола века свог књижевног рада нисам о свом делу прочитао ни једну до краја повољну критику. У време док је Толстој хвалио један мој комад, домаћи критичари су му се изругавали... Ипак, једно ме теши. Јесте ли икад видели да се деца бацају камењем на воћку без плода. Мешу Селимовић су оспоравали сви тадашњи критичари од реда и тек су попустили кад су били прегажени од армије читалаца и поштовалаца Мешиног дела.
Када се говори о лошем укусу и паду система вредности, онда, они који то говоре, себе не сматрају ни неукусним, ни безвредним. Увек су они други „лоши“ па нама „добрима“ не дају да дођемо до изражаја. Када говоримо о књижевној хиперпродукцији ми бисмо да оспоримо право само другима да раде и стварају, да издају и штампају, да се промовишу и да траже своје парче колача, док за себе и издавачку кућу којој служимо сматрамо да треба да објавимо свако слово које смо написали или које је неко „наш“ написао. И то не сме подлећи никаквој критици јер се одмах досете па кажу да је критика политички мотивисана и дискриминаторска према нужним променама за које се они залажу али којих нема због назадних снага из „мрачних деведесетих“. Наиме, по њима, не поштује се различитост, а они њоме објашњавају да имају права да објављују смеће. То су врли борци за демократију који би свима да исту укину а да се они питају за све.
Када се критикује друштво, држава, односи међу људима ми за себе увек имамо сва оправдања овога света: други краду – ми преживљавамо; други лажу – ми се сналазимо; други су глупи – ми смо деца свога времена; други су лоши људи – ми им само враћамо истом мером!!! Суштина је у следећој и често коришћеној фрази: ми би да мењамо свет, да мењамо све око нас, да утичемо на све догађаје и процесе, али не би смо да мењамо себе! Ми би да играмо по правилима која нама одговарају, и док нам одговарају, а да за све друге владају правила која ми одредимо. Слична је ситуација и са такозваним консензусом, а, око великих и малих питања: сви би да се то јединство створи искључиво око њихове идеје и њиховог става, да буде јединства по њиховом или да уопште не буде. Код нас се јединство нуди као ултиматум, као уцена, као ствар која не сме подлећи никаквим променама већ да искључиво буде по ономе ко је јачи и моћнији.
Рајнер Марија Рилке,  у Писму младом песнику, вели: Уметничко дело је добро ако је настало из неминовне потребе. У овој врсти његовог порекла лежи и суд о њему. Другог суда нема... Уметничка дела су бескрајно усамљена и ничим се не могу тако мало дохватити као критиком. Само љубав може да их докучи и садржи, само она може да буде праведна према њима. Иво Андрић је говорио Кости Димитријевићу да је давно речено да су књижевници слаби тумачи својих дела. Више ћете, онда, сазнати од критичара и психолога. А ја од њих нисам никад ништа научио. Све што писац зна и уме, налази се у његовом делу. Овако је говорио вечни миљеник свих могућих критичара и критика. Други, још већи миљеник критике и критичара, Данило Киш, каже за лист Студент, 1976. Године, следеће: Ко вам каже да не треба тражити од писца да тумачи своје дело? Рећи ћу вам, у поверењу, да је то само једна скорашња смицалица коју су измислили наши ватрогасци, једна офуцана фразетина по којој је писац будала и трбухозборац, он уме још некако да срочи своје романе, али то што је написао то остаје за њега тајна, то знају само критичари, поготову ако је писац већ мртав или довољно заошијан ка вечности, па пушта критичарима и читаоцима, наравно, да они буду компетентни да кажу значење и смисао онога што је рекао, да то прежваћу и пљуну пред читаоца и писца подједнако, па да се дрче као стручњаци који су прочитали кардиограм или дешифровали рендгенски снимак плућа и карлице (поготову карлице). То писци воле, ту компетентну лаж, то критичарко читање из плећке, јер откривају забезекнуто но задовољно, да су њихове празне (поетске и прозне) брбљарије заправо говориле о проблему „човека“, о „отуђењу“, о „кризи“ савременог света и о сличним великим проблемима, или о свима истовремено, па стога им и не пада на памет да кажу нешто о свом делцету, осим да га хвале на сва уста, позивајући се на мишљење критичара, а они сами, што се њих лично тиче, они верују у ауторитет критичарев, па ако је он рекао да ту тако пише, онда је то тако, ствар је вишезначна и вишесмислена, разноразна тумачења су неопходна, дело је вишеслојно и вишесмислено, парадоксално, писац јасно и гласно признаје да је будала и трбухозборац, ако није у питању „инспирација; чувајте се, млади пријатељу, писаца који не знају шта су написали, и зашто су написали, чувајте се књижевника који замењују разум анегдотом: они или шурују са вечношћу (па вас стога нити виде нити слушају, они заударају на лешину) или су будале.
Ко, дакле, вреднује нашу уметност? Нешто школованих људи, промашени уметници, људи који нису били способни да створе уметничко дело, и, конзументи, потрошачи, они који купују и читају наше књиге (али, пре свега „купују“), обичан народ, маса која гласа. Примећујем у последње време приличну поплаву Кентаура, пола писац-пола критичар, углавном зелених, који слабости и ништавости својих прозних пучко-школских писмених састава, на тему „провинцијалац у великом граду“ и сл. настоје да компензују давањем најчешће негативног суда о раду својих колега, пише Пекић у писму из Лондона. У сваком случају наше дело вреднују некомпетентни људи, они који не знају ништа о правој природи стварања. Уметници би то могли, али они неће, јер су сујетни и саможиви егоцентрици. Уметник, писац, ће увек мрзети туђе дело. Ако је лоше – мрзеће га због тога. Ако му се не допадне – исто! Ако му се допадне и добро је, још више ће га мрзети - зато што је можда боље од његовог дела.  Уколико схвати да пред собом има генијално дело: највише ће га мрзети јер је њему недостижно! Како било, уметник не може бити објективан због своје субјективности чак и кад у потпуности разуме са чиме има посла.
Дело зато мора да буде све и ништа. Да живи за себе и да свакоме по мало удовољи, да се свакоме по мало свиди али да при томе никога много не ражести. У својој генијалности оно мора да помири све те разлике. Делом писац мора да превари све, како би му дао шансу да се породи и заживи. После тога је много лакше. За тим, дело не зависи ни од кога. За суштину дела није важно његово погрешно вредновање од других, али оно у себи мора да има довољно трикова да преживи своје време како би будуће генерације схватиле суштину. Јер, геније не може бити човек свога времена и то је дефинитивно.
Треба имати много снаге свакојаке, и ретки је имају, па да се безболно игнорише погрешан став окружења према властитој уметности. И, ако писац зна да је његово дело велико (више осећа - него што зна), и ако га не разумеју што се редовно дешава, опет је тешко живети у таквом свету, свету где нико не препознаје твоју вредност, и са таквим унутрашњим дилемама у себи. Када га признају постхумно, то можемо схватити само као подлу освету просечне руље оличене у просечном поједницу према индивидуалцу и генију који је живео и стварао непризнат од стране некомпетентних оцењивача.
Где се данас налази српска књижевност, зна се. На жалост, кад је уметност у питању не важи она крилатица: „какво је стање у друштву, таква је...“. Напротив!!! Тешка времена морају бити инспиративна за уметнике.  Тако је и са књижевном теоријом и критиком којом владају интереси и трендови а не ставови, пре свега. Критика је пре свега став. То је мишљење некога ко нешто зна и осећа, свакако треба подвући да нико не зна све а осећања су субјективна работа. Киш у Часу анатомије каже: Наша је књижевна критика заправо књижевна власт и она, као таква не служи књижевности, књижевност служи њој, књижевничка сива маса само је изговор за њено постојање, јер како може тај наш критичар да служи књижевности, да се потчини њеним законима и да у њој налази свој смисао, кад он сматра да је процењивање дела ступањ више у семантичком пољу, па тај ко може да пресуди, тај ваљда може и да напише такво дело о којем суди, а ако то не чини, то не чини само стога што он то сматра багателом, он се бави суштинама, а писци се баве трицама и кучинама које он расплиће и ставља на њихово место.
Не треба много времена и простора за доказивање да је садашња српска књижевна критика у невољама до гуше и да је најлошији сегмент српске књижевне стварности, која иначе не ваља ништа. Најгори део! Напише се по неки добар ред али нема доброг реда о томе. Учинило ми се да наша савремена критика пати од недостатка искрености. Критика која подржава нешкодљиво дело, како је говорио Мирко Ковач. Булатовић је, пак, за критичаре говорио да су то непотковане књижевне формације и чете ватрогасаца. Није ни чудо, за српску критику се, пак, може рећи: каква је ситуација у другим областима друштва - таква је и у српској критици, уопште. Најзад, то је најзахвалнији део бављења културом а за корупцију. Критичара можеш потплатити за његов рад, писца не можеш ако ствара уметност. Новица Тадић, који је својевремено одбио награду Десанка Максимовић, негде је изјавио следеће: Мали број жирија опслужује већину награда а њихов број је смешан, као да код нас има толико добрих писаца. Десетак људи жирира у скоро свим жиријима и заиста је време да се поведе рачуна о томе ко додељује награду и ко је њихов оснивач.
У нас влада апсурдна ситуација да су критичари „на гласу“ уједно директори и уредници у издавачким кућама, те чланови жирија за престижне награде, као и за награде које оцењују рад младих талената. Наши су критичари као инстант напици: све у једном, три у једном. Они су, како би рекао Бернард Шо, као аутомобили: што су лошији – то су бучнији. Ипак, најбољи доказ да је наша критика дотакла дно бунара, и, да је прднула у чабар, лежи у чињеници да уопште нема негативне аналитичке критике, а, има само аналне и анационалне. Критички осврти са лошим мишљењем о неком делу: уопште, не!!! Има пљувачине субјективе конотације али критике нема. Ни трага трагу који је оставио Милан Богдановић речима: То тумачење животног става једнога писца у његовом делу, то просветљавање свеколике његове унутрашњости из које се родио свет који је он направио, то међусобно поређење једнога живота са другим, пишчевога са оним који је он оживео, то одређивање животне вредности створене према vis vitalis створитеља – то је права стваралачка књижевна критика. Богдановић се, додуше, бавио критиком само идеолошки дозвољених књига и само омиљених писаца, и није се пачао 'де му није место, али је цитат свакако вредан помена, макар га сам аутор и није користио у пракси већ је често по критику одлазио у Градски комитет. Није вредно помена што је исти, идеолошки и из личних разлога, черечио Црњанског кад му је било најтеже. Но, Милан је лако променио веру пре рата и још лакше прихватио идеологију после рата. Дејан Медаковић пише о њему: Међу писцима, уметницима и уопште међу интелектуалцима брзо се развила и племенита утакмица ко ће брже и свеобухватније понудити своје услуге вољеној партији и другу Титу. Милан Богдановић, савршено извежбан у друштвеним вратоломијама, у овом такмичењу стигао је на циљ међу првима. Његови заостали конкуренти посматрали су га са помешаним осећањима зависти и дивљења.
Да ствари буду горе, како се који моћник докопавао власти тако се и такмичење међу писцима и критичарима поново одржавало, а по некад су неки побеђивали на више различитих трка у различитим временима. Црњански је својевремно о истом човеку говорио Кости Димитријевићу следеће: Није мене само Марко живог сахрањивао. Ту је и други мој велики пријатељ критичар Милан Богдановић, који је у поечтку о мом делу писао славопојке, а после овог рата од мене начинио чудовиште. Прва наша свађа почела је у Гласнику, онда се касније преселила у штампу, па је морало доћи и до суда. Са Миланом имао сам 1932. веома оштру полемику која је узбудила многе духове. Знате, тај наредник Петра Живковића, који је са женидбама био у стању и веру да промени, по повратку из заробљеништва, вратио ми је преко Борбе мило за драго. И то баш у тренутку када сам паковао кофере за повратак у земљу, где ми је одавно место. Ни Богдановић није остао дужан Црњанском: Показало се да г. Црњански не може да буде ни пријатељ, ни друг, и да њему другарство и пријатељство имају смисла само тако, ако су му сви моменти тога друговања, па и они најинтимнијег међусобног поверења, материјал за употребу. Као што је било и са другима, док је сматрао да сам му потребан и користан, био сам му и ја најбољи. Кад му се показао други рачун, онда сам му био најгори.
Зашто? Наши критичари само пишу хвалоспеве или приказе. Постоје људи који су показали да знају шта је књижевност, који вам држе лекције о Џону Фаулсу или Пинчону, али она дела која хвале на својим критичарским ступцима не бацају сенку на њихово знање него на њихов елементарни морал, вели Мило Ломпар. И кад се међусобно, или са ауторим неке књиге, „поџапају“, чине то углавном на идеолошкој основи. Баве се комерцијалом или политиком. Пишу критике и приказе најчешће за књиге које нису прочитали, а то се види кад прочитате то смеће и њихово мишљење о томе. Много се књига штампа сваке године, у свету и код нас. Много је међу тим књигама очајно лоших књига (али су то и даље књиге), затим има лоших, па онда добрих, а сасвим мали број њих је одличан. И?! На корицама сваке од њих стоји добра реч некога критичара, који је то учинио за новац. Јесте ли некад видели књигу која на корицама има објективну критику? Дакле, увек има оних који ће за апанажу наћи неку добру реч о свакој књизи. Онда неки други критичар, из конкурентске банде: напада ту књигу о којој је његов колега рекао све најбоље?!
Српски критичари су циркусанти: испред својих издавачких кућа прате писце као мечкари мечке – за бакшиш. Али, зашто нема књижевних критика које аналитички говоре о лошем делу (по њиховом мишљењу)??? Е, па, зато што су им неписмене газде из издавачких кућа то забраниле!? Опет, зашто? Казали су им ти контраверзни бизнисмени: и лоша реклама је реклама, зато ни речи о књигама које нису из нашега обора. А, онда, после тих речи, су их отпустили из својих кабинета како и доликује лакејима. Милован Данојлић о томе каже: Приказивачи су постали гласноговорници затворених интересних група, а тамо где се тера ситна рачуница, нема места за искреност.
Треба само погледати новине па схватити колика је то јаловост. Жали боже папира и олова. То су умрлице српској књижевној критици. Иза сваког слова провирује интерес и ни мало идеала. Они можда и имају своје мишљење али је оно јефтино, односно, ништа не кошта. Па онда пискарају за оне који их карају. Они немају ни мало душе и ако неки имају нешто знања. А по Анатолу Франсу добар критичар је онај који прича догађаје своје душе у средини узор – дела. Причаћу вам сада о себи поводом Шекспира – човек не може да изађе из себе.
Новац је (поред идеологија, неосећања и незнања) највећи непријатељ српског критичара који се, опет, једино њему диви и клања. Он му, додуше, и срећу квари и не дозвољава му да буде свој човек, са мишљењем. Рекох, попљују они по неког, али само из конкурентске партије или уколико осете да су угрожени нечим што руши њихове планове о доброј заради, или ако се неко мимо њих постави да га опашу. А, по њима се види да и не зарађују бог зна како, јер у Србији је вазда било пљувача доста, и то за џабе, из чистих уверења. Прошла су времена Скерлића, Поповића, па и Михиза, до тога да се некако само сведосмо на Палавестру и то више као историчара српске књижевне критике (писца некролога исте) и Небојшу Васовића као јединог критичара који држи до себе и струке... Вељко Петровић је говорио Михизу, о Скерлићу, и о томе како су га на српској граници, као пребега из прека, дочекали нељубазно, и умало га нису арестовали, све док није поменуо да је Скерлић написао критику о њему, и то повољну. Кад је цариник чуо за име Јована Скерлића, изљубио је Вељка и пожелео му добродошлицу. Каже затим Вељко: Не знате ви шта је за Србе тога времена значио Скерлић. Никада, ни пре ни после њега, један критичар, ма шта критичар, ниједан живи писац није имао толики углед и такав глас у нашем народу. Четрнаесте, док је он умирао од панкреаса, тресао се у грозници Београд, дрхтала је цела Србија. Као оно кад је Русима умирао Пушкин. А, није да Скерла није умео да омане и погрешно процени, те уништи читаве песничке животе, као на пример што учини са једним од Илића или са Дисом. Поезија г. Петковића исто толико подсећа на поезију Пола Верлана и Бодлера, колико београдска Скадарлија подсећа на Латински кварт или Монмарт, написао је Скерла о поезији несрећног Диса. (Момир Нинковић: Скерлић је био оплео и по несрећној Исидори.  У време Балканских ратова, када се гинуло, она пише „на не знам колико страна о главобољи“. Она је имала несрећу да су је два „лудака“ сачекала, један на почетку каријере (Скерлић) а други на крају (Ђилас), после чије је критике спалила другу књигу о Његошу. Ђилас у књизи Момчила Ђорговића, на страни 24. каже: То је била одбрана партијске идеологије од грађанског идеализма. Примам да је то крута, шематична критика, али нема ни једног увредљивог израза... Исидорина књига после моје критике није била забрањена. Разуме се, Исидора је дошла привремено у неповољан положај. И ту је оно што би се могло назвати мојом грешком... Исидора је свакако доживела један тежи интелектуално-психички удар, али је она касније наставила нормално да пише. Додао бих ја: и да спаљује рукописе.
Али, и кад су грешили, горе поменути, чинили су то из чистог убеђења. Некада је било довољно да Михиз напише само: ДВЕ НОВЕ ЗБИРКЕ ПЕСАМА, Јанко Ђоновић „Камена почивала“; Марко Ристић „Nox microcosmica; Ни Јанко, ни Марко. То је била ствар ауторитета. То је била ствар духа. Па и када је погрешна – реч је о духовним релацијама. Михиз је могао и хтео погурати пријатеља, чак и кад то литерално не заслужује (и, он је то чинио) али није „гурао“ никако и никога само за новац и зараду, чак и кад је губио на покеру. Зато је себи могао да дозволи и то да за неко дело каже да не ваља ни по пичке ладне воде. Прву је филмску критику Богдан Тирнанић писао о руском филму Хамлет, главна улога Евгеније Смоктуновски, где је између осталог подвукао да је сценариста неки Шекспир. Талентованом човеку је могло и то да прође.
Најзад, исправна је, и стара, теорија да су књижевни критичари углавном пропали или притајени писци, осим у малом проценту када су рођени као књижевни критичари (ово задње ја додадох). Да су нешто знали писали би, јер је суштина књижевности дело а не његово, углавном погрешно, тумачење. И када те хвале, и када те куде, они ретко када погоде у суштину. Али су зато у себи љубоморни и завидни па, уколико се не плаше, онда своје фрустрације лече на писцима, кад год им се укаже прилика. Џек Лондон у своме Мартину Идну лепо каже: На сваким вратима књижевног успеха стражари као пас чувар по један књижевни пропалица. Стендал у својој књизи О уметности, вели: За писца стихова  уопште не постоји компетентан судија његових песама. Јер онај ко не пише стихове тај се у њих и не разуме, а ко их пише тај му је супарник.
Ипак, није само начињена штета за српску књижевност у досад реченом. Нису они штеточине због оног што нису урадили - већ због оног што раде. Својим помагањем хиперпродукције књижевног смећа (обратити пажњу да се ради о смећу а не лошој литератури, о свесној презентацији штетног смећа а не тражења у лошем нечег доброг – дакле, не контрадиктујем самога себе) они код садашњих генерација стварају штетни не-укус. Оно, нити један неукус не вреди, може се овде примедбовати, али има неукуса који макар нису штетни. Кад су уметност и књижевност у питању, тим неукусом се уништавају читава покољења, па чак и она још нерођена. Код нас се управо штампа хипер-продуктивно смеће са запада и „друге-србије“ а хипер-продукцијом се назива изворна српска литература. Боље је да не излази ништа, да се забрани све то, макар би се у недостаку нове продукције читали класици. Не, у праву сам, прави назив јесте: продукција. Нисам погрешио. И нисам контрадикторан. Понављам, има разлике између лоше литературе и смећа, између неуспелих покушаја и шунда. Велике!!! Има покушаја, правих и када су промашени. Код неких писаца то је пут, дијалектика, сазревање. Код неких: није! Игор Мандић каже да свако у себи крије само један роман и само је питање када ће га написати... али свако у себи крије и само један лош роман и само је питање кад ће схватити да га не треба написати. Смеће које нам презентују неки уредници неких издавачких кућа, уједно и неки главни српски критичари, а које се углавном увози, није неуспео покушај већ свестан идиотлук који полако, читањем, прелази и на оне који то конзумирају. Јер, то се конзумира, то је роба, лепо упакована и штетна.
Лоша литература која се увек читала више, за разлику од добре коју скоро нико не чита, али то „скоро“ ју је спашавало од пропасти. Ту је разлика о којој говорим када мислим о пропасти српске критике која води до тога да је све тежи пут да дођемо до добре књиге макар једном у десет година (што би био успех за нашу националну културу). Велика дела чита увек мали број људи, у првој генерацији. То је тако, зато постоји висока уметност и управо у томе лежи њена вредност. Добре књиге пишу се за само две стотине читалаца, говорио је Растко Петровић. А, Полан вели: Свако зна да данас постоје две литературе: лоша, која је управо нечитка (а много читана) и добра, коју нико не чита.
Они, неки тамо, кажу ми:
- Али господине, оставите Ви ту причу, чим се те књиге продају значи да су добре и квалитетне!
Ја им одговорим:
- И силиконске певачице турбо-фолка напуне Маракану, што Београдска филхармонија не може, па то не значи да су оне уметнице које се баве правом и квалитетном музиком.
У Хрватској се, по сличној теми, огласио и суд. Али, Хрвати држе до себе. Директорка њиховог Сајма је одбила да уручи награду Киклоп за најчитанију књигу (најпродаванију, али то му дође на исто) старлети Нивес Целзијус. Још је и укинула награду. Суд је сада наложио да се награда ипак мора уручити али је сам чин директорке сачувао достојанство саме награде и хрватске књижевности уопште.
То што се нешто продаје, не значи ништа, ништа не доказује, поготову када је књига у питању, јер књижевност и уметност имају мало чега заједничког са популизмом и широким народним масама (како се некада говорило). Октавио Паз по том питању вели: Бестселер, било да је роман или књига актуелности, јавља се попут метеора; сви желе да га купе, за кратко време поптуно ишчезава. Малобројни су бестселери који успевају надживети свој успех. То нису дела већ трговина... По некад се популарност подудара са изврсношћу дела: Дикенс и Балзак, Бајрон и Виктор Иго, само неколико примера. Међутим, немогуће је заборавити да је књижевна историја запада, нарочито у модерно доба, била и јест књижевност мањине: побуњени писци и критичари постојећег стања, песници и романописци изумитељи нових облика, уметници сматрани херетичким и тешким. Логика тржишта није логика књижевности. Исти тај Октавио је негде анализирао и примерима доказивао да тиражи немају везе са квалитетом и трајношћу. Антологија песама Малармеа, Поезија, 1887. године имала је тираж: четрдесет примерака. Бодлерово Цвеће зла 1857. нешто јаче од хиљаду примерака које нико није хтео да купи све до судске забране. Наиме, најбоља реклама за књигу јесте анатема бачена на њу од стране власти или судска забрана, тада се продају све књиге. 1885. године Витмен лично плаћа штампање своје збирке песама у 790 примерака и на тој књизи, продајом зарађује: нула центи! Елиота на почетку каријере не читају чак ни пријатељи – јер га не разумеју. Додао бих још пар примера: Алан Едгар По је за живота био потпуно непознат. Наша Исидора Секулић је већ као позната списатељица штампала књиге о свом трошку, у тиражима по 300 примерака (нпр. Аналитички тренуци или Записи). Ђузепе Томази ди Лампедуза је написао роман Гепард, 1956. године, и разаслао га разним издавачима али нико није хтео да га објави. Годину дана након његове смрти 1957. године, роман је неко прочитао и у њему препознао врхунско дело важно за италијанску књижевност а писац је постхумно награђен 1959. године великом наградом Стрега Призе. И Итала Свева, једног од највећих италијанских модерних писаца, признали су тек после смрти. За живота се бавио више трговином него писањем. Написао је: Ја сам био прилично образован због два факултета кроз која сам прошао и затим због своје беспослености коју сматрам јако поучном.
Цитираћу Александра Јеркова, мада нерадо, јер је реч о једном од оних који председава жиријама и награђује књиге које је сам уредио, и он је један од оних који руже многописаније у Србији речима да је у питању паралитерарна болест и духовно растројство – као да су књиге које он уређује много боље а његово политичарење и тезгарење су духовно узвишена стања, али се његове мисли овде поклапају са мојима (што му може само служити на част, и што је доказ да је по нешто у животу и „уб'о“). Каже он: Не сме све нестати, није све исто, није тривијално исто што и уметничко, није писац исто што и забављач, није књижевница исто што и водитељица, нити књиге роба као патике, а књижаре тржнице, нису библиотеке депои а ни банкарске пословнице. Лепо речено, ама, јел' се тако радило, када се већ овако мисли? Јел'се тако и раније мислило и радом доказивало? Ми смо као народ иначе богати утицајним појединцима који редовно једно причају, друго раде, а кад мисле, онда мисле о нечем сасвим трећем.
Песници ми дугују мање од граматичара, мада очевидно припадају мојој дружини. Они су слободно племе, како каже пословица, и циљ је целокупне њихове уметности да увесељава лудаке правим лакрдијама и смешним причама... Истој багри припадају и ону који желе да постигну бесмртну славу издавањем књига. Сви су они моји дужници, а нарочито они који шврљају на хартији све саме глупости... Колико је тек срећније у мојој лудости оно моје пискарало. Чим му нешто падне на памет, макар то били његови снови, одмах он то напише, не жртвује ништа сем хартије, јер добро зна да ће му, ако напише какве будалаштине, одобравати велики број људи: све лудаци и незналице. Шта ће вредети критика малог броја људи према супротном мишљењу огромне већине? – проговара кроз уста Лудости Еразмо Ротердамски.
Више није важно у Србији какав ум стоји иза књижевног дела већ колики силикони стоје испред истог. Српска књижевност је естрадизована и политизована. Естрада је паковање, производ који се мора продати у што већој количини како би се зарадило и опстало. Уметност је опстати да би се стварало. Уметности нема кад се опстаје делом. Компромиси са естрадом јесу пораз уметничког од стране баналног. Компромиси, пак, са политиком су још погубнији. Тада уметност постаје средство а не циљ. Тада књижевност постаје убојно оруђе којим се гађа политички противник. Када књижевник стане уз политичара, да га подржи у кампањи или револуцији, онда код политичара и можете наћи нешто људскости и морала,  а код писца ништа ни од једног, ни од другог.
По некад из естраде остане нешто вредно и трајно, додуше. Некад из уметности остане нешто вредно и трајно. У првом случају: случајно, у другом: истински. Углавном, већина створеног, и са једне, и са друге стране брзо се заборави. А заборав је једина права цена једног дела. Време и заборав, или: незаборав!!! Само оно што остане макар и код малог и уског круга људи, али задуго и вечно, имало се рашта стварати. Уметност је неизвесност, књижевност поготову. Бира се стаза стрма, а треба се ходати њоме, не пасти у амбис, писати и јести свакога дана. Кад је зима, треба и крова над главом. Ништа данас нема за џабе осим уметника и његовог статуса у друштву. Ништа нема за џабе осим слободе писца. Право на слободу писац сам бира и ту га нико не може спречити, међутим, остваривост слободе најчешће зависи од спољашњих фактора, од световног окружења, од људи пуних неразумевања. Јер, ако је веровати Малроу стваралаштво није у првом реду фактор усавршавања, него, заправо фактор ремећења дотадашњег реда, а у том реметаличком нагону најчешће се замерите околини, те треба издржати непријатељско окружење.
ЕСТРАДА И „КУЛТУРНИ РАДНИЦИ“...
Естрада и слава коју она доноси јесу за данас, за сада. Уметност је за сутра и вечност. Ретко је када које време разумело генија који је живео и стварао у њему. Ако би се одлично међусобно разумели то би значило да припадају једно другоме али уметник, и писац, никада не припада своме времену и људима који у њему живе. Шта рећи о трагици Кафке, и стотинама других Кафки, који нису имали среће да их макар и после смрти упознају као великане?! Који нису имали среће да неко отвори ковчег неког давно умрлог Стендала?! Време не разуме своје геније-савременике. Неће. Људи хоће своје време за себе а прошло време за велике људе. Када се једнога дана појави код нас наш Гогољ сви ће га попљувати, рече некада Крлежа. Свифт иде и даље па вели: Када се на свету појави прави геније, познаћете га по овом знаку: све будале ће се удружити против њега. Или, још боље, неразумевање генија и савременика дефенисаше Шопенхауер, који вели да је таленат налик стрелцу који погађа мету за друге недостижну, а геније је налик стрелцу који погађа мету за друге невидљиву. То што нешто не видимо није разлог да не мрзимо онога што види, шта више, то је разлог више.
Већина реченог је истина, зато што о садашњем српском уметничком тренутку углавном одлучују они који не схватају, који не разумеју, који не заслужују: они који не виде!. У сваком времену, од када је века и света, лоши људи владају. И док су властодршци по крви, краљеви и цареви, могли и бити добри људи, у демократији добар човек не може владати јер мора бити покварен да би се дочепао власти и моћи. И тако у свим структурама: од шефа смене до председника републике. Тек се по некад предају, веома ретко, кад испред њих стане геније који толико зрачи да му не могу ништа. Али, таквих је мало, у неколико векова тек по један или двоје. Код неких народа у читавој историји нити један.
Сада у Србији свака Месна заједница има свој књижевни конкурс. Скупе се њих неколико, колико да могу стати у један ауто, распишу конкурс од државних пара, они су уједно и жири, и учесници конкурса, и добитници награда. У зависности од афинитета и политичке припадности, у зборник који се обавезно штампа, негде при крају, додају чак и некога кога не познају а чије им се дело допало (по њиховим сумњивим критеријумима). Награде, пак, увек деле међусобно: сад ћу ја теби а после ћеш ти мени. У Удружењу књижевника Србије ништа боља ситуација. Само путују около, неки непознати и неважни аутори, самим својим присуством поручују свету каква нам је књижевност. За њих није добро све оно што не разумеју а не разумеју скоро ништа. Највише воле да приме писце сумњивих достигнућа из дијаспоре, јер они дају прилоге. На сајту Удружења књижевника Србије највише места заузимају приложници, то је довољно, чак и не морају да пишу, те објављују. То удружење је изгубило доста од легитимитета и озбиљности јер су се озбиљнији а живи аутори потпуно повукли и сада тамо таворе неки људи за које нико не зна ни ко су, ни шта су, ни која су им дела. Друга струковна удружења нису ништа боља, још су и гора, јер се баве искључиво политиком и тиме како ће да намакну неку пару из иностранства пљујући по својој земљи и своме народу.
Најжешћи и најгрлатији заговорници либералне економије и европејског капитализма међу такозваним српским уметницимa“ данас, највише траже пара од државе. За раднике и запослене они пропагирају конкуренцију, тржиште и капитализам, а за себе траже добри стари Титов самоуправни социјализам. Кад радници остану без посла и хлеба, они кажу: Боже мој, тако треба. Кад, опет треба да се приштеди па се узму паре које ама баш ништа нису доприносиле уметности, већ су служиле да се пуне џепови владиних и невладиних уметника, онда се протестује до неба! Па наравно да треба прво узети од културе кад је народ гладан. Може се са тиме причекати, има већ толико написаних књига и насликаних слика, да пауза ништа неће пореметити, шта више.
Култура и уметност нису исто. За културу су издваја да би такозвани културни радници примали плате и организовали бесмислене манифестације, а уметност је индивидуални чин ствараоца и његова потреба. Какве везе има стварање уметности са дотацијама државе?! Треба укинути све - па почети из почетка. Треба дочекати време када ће се давати уметности а не тражити од исте!!! Мило Лопмар (такође професионални члан жирија) по овом питању вели: Отуд није случајно што је садашњи нараштај интелектуалне елите, однегован у титоизму, један од најсрамотнијих нараштаја у историји српске културе: његово понашање би могло ући у историју као класичан пример темељне људске и интелектуалне неодговорности према било чему што превазилази личне интересе. А садашњу власт управо носе представници тог нараштаја.
Холивуд прави говна, али је најгоре од свега што се та говна некако трансформишу у читаву идеологију а то је већ опасно, рекао је негде Емир Кустурица. Такозвани „културни радници“ (или: радници у култури) поједоше, и буквално и фигуративно, српску културу и уметност. Хиљаде и хиљаде запослених у разним институцијама које се баве „културом“ потроше и то мало новца што би се одвојило за уметност и уметнике. При том, ти људи не поседују ни трунке креативности, нити зрно духовности и ништа не стварају. На руководећим местима у институцијама које се баве културом су партијски апаратчици а по самим институцијама су запослени затечени и старовременски кадрови или новопримљени партијски омладинци. Они, такви, (мало Црњанскових запета), креирају манифестације у стилу „што лошије то боље“, разне „песничке јесени“ и „културна лета“, и то не из неке лоше намере већ једноставно из разлога што не знају за боље. Они-е одвајају књиге по библиотекарским полицама, они-е препоручују школарцима смеће које и сами-е читају (они-е читају много, али све лоше и погрешно). Они-е организују књижевне вечери на којима са дивљењем гледају глуперде које су ту само зарад пар хиљада динара дневница и ничег другог, и ништа друго. Тако се ствара погрешна слика код неупућене младежи шта је и где је књижевност у Србији. Ако они на књижевним вечерима гледају водитељке сумњивих телевизија, бивше старлете, имитаторке Секса и града, или разне полит-пљуваче, партијске писце, младе и старе ревизионисте сваке досадашње вредности у књижевности, негаторе нације и њених вредности и особености, самомрзитеље - како рече Аврамовић,  „друго-србијанце“, и, како, опет, рече Ломпар: самопорицатеље – онда та омладина схвата да тако треба, те да је то добро. Јер их ни у школи не терају више да читају, довољно је да за лектиру скину са интернета сиже књиге и: то је то. Невероватно је да су неке издавачке куће, тих вајних критичара и чланова жирија, почеле да издају скраћене и препричане верзије великих романа а да би олакшали тим будућим креатурама по мери западњачког менталитета и исте духовности.


А, духовност појединца и нације је потребнија од техничког знања истих. Ту је и излаз из кризе о којој говорим. Порази у духу могу се једино у духу надокнадити, написао је Предраг Палавестра. Духовност одваја човека од човека. По томе се разликујемо, те нас има свакаквих. Ново време хоће да направи да сви будемо исти, по мери, по узусима, лаки за употребу, још лакши за манипулације разне врсте. Мит о Европи јесте мит о тупанима који исто мисле, исто раде, исто не раде, то јест, о робовима који немају право на своје мишљење, на револуције, на промене. Таква се и уметност пропагира. У ствари, пропагира се смрт уметности као потенцијално највећег непријатеља будућег тоталитаризма. У том сајбер-апсолутизму где ће контрола људи достићи врхунац, једино ће уметници бити способни и имати унутрашње снаге да се одупру свему томе, (а они који их буду пратили уживајући у њиховој уметности биће њихова војска, али војска добровољаца, па ће бити веома снажна и опасна), својим непристајањем на логику, општа места, обрасце и својом вољом да стварају нешто из маште а не из потребе. Све ће бити регулисано законима и наше је само да те законе спроводимо. Кад се и појави неко ко другачије мисли, макар био и геније који се рађа једном у сто година, спалиће га на неком тргу, ако треба, само да не руши поредак који се ствара. Добро дошао у своју визију Џорџе Орвеле! А колико јуче стари племић из Јасне Пољане учио нас је шта је циљ уметности: Главни циљ уметности – уколико уметност постоји и уколико има циљ – у томе је да прикаже, открије истину о људској души, да саопшти такве тајне какве не могу бити исказане обичним речима. У томе и јесте уметност. Уметност је микроскоп који уметник управља на тајне своје душе, и приказује те тајне, иначе заједничке за све људе. Префињеност и снага уметности су готово увек дијаметрално супротне. Уметност није уживање, утеха или разонода, уметност је нешто велико. Уметност је животни орган човечанства, који преноси сазнање људског разума у осећање.

1 коментар:

  1. По ко зна који пут Игор је у праву. Не пристаје на мук.Питанје је да ли истина увек боли,али увек кроз време нађе путеве ка болјем.

    ОдговориИзбриши