КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

четвртак, 12. фебруар 2015.

tuku vojnika!!!!!!



У праву су они који тврде да је то било чисто губљење од датог нам живота, као што су у праву и они који су тврдили дијаметрално супротно. То: служење војске. Неки су служили и по три године. Кад сам ја стигао на ред, војска је трајала годину дана. Мало пре тога је укинута она глупост служења „година плус три месеца“, кобојаги за студенте, па су сви навалили да уписују некакве више школе, како би скратили за три месеца.
Дакле, ја сам остао нешто мање од године дана и далеко од тога да сам се тада осећао лепо и романтично. Напротив!!! Тешко сам подносио дисциплину, рано устајање, фискултуру, напоре на обуци, малтретирања десетара. Ипак, ништа драматично, каквих је случајева било. Био сам млад, издржљив, потентан. А убрзо сам постављен за ћату, па сам извук'о дупе са обуке и ушушкао се у топлу кацеларију. Ујутро сам држао час политичке наставе, прочитао бих пре тога дневну заповест, отишао преко реда на доручак, и, лези лебе да те једем: читај књиге по цео дан. Кад сам почео по мало и да свирам у клубу: да те види бог.
Онда живот, после војске, прелети за трен и дођеш у године када ти и најружније успомене из младости постану носталгичне. Спознаш да је све лепо кад си млад, чак и муке. Тако је то и са служењем војске. Многи су тамо очврсли. Неки су и пуцали по шавовима. За неке ће служење војске бити једина и највећа успомена у животу, важно искуство, почесто и смерница за даљи живот. За добар део њих то ће, такође бити најважније и једино путовање у животу. Препознаћете их тако што ће до краја живота, кад год попију чашицу више, тамо негде у свом завичају, започињати причу из војске, о друговима, десетарима, старешинама, обуци, и томе како је он постао главни даса тек када је претукао некога који се до тада курчио а после је са њиме постао најбољи пријатељ.
Даље, никада нећемо заборавити кантине и пиво које смо тамо пили, кад би имали пара а имали би ретко, и незаобилазне наполитанке које смо мезили уз то исто пиво. Чувени војнички пасуљ (и, СМБ куглице – грашак) и савете да увек једемо за истим столом са Шиптарима јер они не једу сланину - па ће нам дати. Знате оно парче дебеле барене сланине прошаране месом што смо добијали за доручак, уз кувано јаје и чај. Никад нисам видео Шиптара да то чини. Смазали би је као да је скинута од неке биволице са Лаба а не са неке крмаче од двеста кила из околине Бечеја. Пред одлазак у град проверавало се да ли ти је учкур свезан, имаш ли огледалце и чешаљ у џепу и иглу и конац на капи. Ту је и чувено рибање клозета са четкицом за зубе (лично радио), растурање тек намештеног кревета од стране десетара јер петодинарац није одскочио (лично доживео) и бацање тек очишћених чизама кроз прозор јер не сијају довољно (лично трчао низ басамаке да их донесем назад), стројеви корак уз оно чувено: „Главу горе, поглед право, то за јаја није здраво!“ и још чувенији „фазанов лет“ за време јутарње гимнастике. И, најзад, најчувеније: остав!!!
Онда стигне млада војска и ти више ниси гуштер, ниси више јебена страна, да простите, добијаш на важности, постајеш џомба.  Бројиш, па ситно бројиш, па ситно бројиш не можеш да стојиш. Сањаш о томе када ће доћи тај дан се се продереш кроз ходник, негде у ситне сате, после поноћи, кад је војска уснула или дрема: „Ситнооооо!!! Џемс Бонд!!!“. То значи да је до краја остала још једна недеља дана: 007. А онда се забринеш: то пада тачно у недељу. Хоће ли те пустити у петак или ћеш морати чекати до понедељка? Некада је тај један дан вишка, последњи дан, тежи од свих претходних. Једино се горе поменути Шиптари не би радовали. За већину њих повратак кући значи да нема више три оброка дневно и релативно лаки послови већ заједница, са паприком и хлебом као главним оброком и тежак рад под будним оком главе породице. Они су иначе практиковали да изберу најслабашније у породици, неког од кога има мало користи, па би тај одлазио по неколико пута у војску, за сву браћу редом.
Па чак и тог јутра, кад се „скидаш“, ти још увек не верујеш да ћеш напустити касарну у цивилки. И ако су ти класићи спремили да се раздужиш, то јест, „набавили“ ти све оно што су ти као гуштеру покрали стари војници, ти и даље сумњаш да ће те неко позвати кад кренеш према капији и саопштити ти да остајеш у војсци до даљњег. Дуго ћеш после, у цивилству, сањати да си и даље у војсци, будећи се престрашен, знојав и срећан – кад схватиш да је све то ипак само сан.

У касарни ћеш се, пре одласка, клети на вечно пријатељство, које ћеш заборавити чим се вратиш кући. Тек после много година пожелећеш да се присетиш неких људи, да сазнаш шта се догађало са њима (поготову моја генерација која је касније закачила све могуће ратове) и биће ти мило кад их сретнеш или успоставиш контакт са њима.
Међутим, све оно зарад оног чега сам се сетио пре неки дан и због чега исписујем ове редове, се није дешавало у касарни већ напољу, у граду, вароши, селу. Где смо служили. Обично викендом, када све врви од војске, кад војници крену да попију нешто, да се прошетају, да гледају град и девојке (верујте, када сте у војсци, све су лепе). Е, па, скоро да нема војника који није доживео оно чувено: „Туку војника!“. Обично се неки раздрљен и знојав војник појави на вратима кафане и викне ту чувену реченицу. У мах настане хаос, падају столице, ломе се чаше, избезумљени конобари јуре за војницима покушавајући да наплате наручене туре. Касно је. То војске што је било унутра, а буде је увек доста јер војници углавном иду на иста места, већ се сјурило напоље. У трку се скида опасач, главно војничко оружје за блиску борбу против локалних градских ђилкоша. Опасач се, или обмота око руке, као ојачање, или са њиме витлаш као са каквим кладивом.
Најчешће од туче нема ништа. Или је била лажна узбуна, или је војник већ појео батине а ови што су га тукли се разбежали. Нису ни они наивни. Ипак, по некад је долазило до правих и жестоких макљажа, где би ударао ко кога стигне. Сви би добијали појачања и исход би зависио од тога ко је бројчано надвладао.
Што је најважније, кад тај викне да неко бије војника, ти уопште не знаш ко је тај војник и у великим гарнизонима мала је вероватноћа да ћеш га икада више и срести. Али то тада није важно: тући ћеш се до крви јер је војнички кодекс то налагао. Туче би трајале краће или дуже, у зависности од броја учесника, нивоа алкохола и лаких дрога у крви, најчешће док се не чује пиштаљка цивилне или војне полиције, или: обадве. Онда настаје бежанија на све стране а неретко се догађало да до тада сукобљене стране испомажу једна другу у скривању и бежању.
Повод за туче би био различит али у суштини увек исти. У Словенији и Хрватској то је углавном била нетрпељивост према ЈНА. У осталим деловима државе ти разлози су се кретали од девојака до погрешно упућеног погледа. Оно чувено: „Шта ме тако гледаш?!“, или: „Не добацуј за суседним столом“.
Ујутро, после синоћне туче, на писти, на смотри, види се ко је најгоре прош'о. Издајничке маснице и подлови, по који сломљен нос. Старешине су углавном гледале кроз прсте на то, осим ако из туче не би произашло нешто теже: повреда или међунационални инцидент. Треба истаћи, истине ради, међу војском, тада, углавном, нисмо гледали на то: ко је ко. Бранили би униформу и гене-а, а не Србина или Хрвата који је носи. Мотиви „грађанске организованости“ су били како где, углавном свуда исти.
После тешке и масовне туче, још ако би војска надвладала и пребила напаснике, водило се неко време рачуна да се не излази у град појединачно и да се избегавају места где би могли постати предмет освете. И када се излазило, увек се то чинило у групи и са разрађеном тактиком шта чинити уколико дође до проблема. А она се састојала у томе да се нађе неки мали али брз војник који ће за што краће време обићи што више локала и с врата викнути: „Туку војника!“.

Без обзира на подељено мишљење о томе је ли то било губљење времена или није, мислим да су данашњи млади људи прекраћени за оваква искуства а на њихову штету. То је ипак био део сазревања и челичења. Нама су тада, са 18 година, дали у руке тешке камионе пуне муниције, тенкове, хаубице, падобране, понтонске мостове, напуњено оружје на стражи, куварске лонце, медицинске игле, радио станице, радаре, и да не набрајам даље. Могли смо из тога изаћи само зрелији и способнији, неки већ као обучени возачи, аутомеханичари, руковаоци тешким машинама, кувари. Једино се брице не би довољно обучиле јер су углавном користили машиницу а мало, или никако, чешаљ и маказице. У то време није било мобилних телефона и компјутера, мафије и зликоваца, битанги који пуцају с' леђа и нападају сто на једнога. Не!!! Само један који са врата викне: „Туку војника!“. И опасач око руке. Јер ни ови други нису били, како рекох, наивни, по неки до њих имао би „боксера“ на прстима.

Нема коментара:

Постави коментар