среда, 16. децембар 2015.

Radoš Ljušić , ''Vreme surovosti'' , Govori Igor Đurić




Да би дошла на свет и започела свој овоземаљски живот, књига ''Време суровости'' је морала проћи кроз ''Вујкина врата'', као кроз неку историјску и временску капију. Та капија спаја прошлост и садашњост, у: истовременост. Суровости, патње и крви, било је са обе стране тих врата, која немају своју сврху улаза или излаза, кроз та врата се не може побећи или измаћи, она служе само да затворимо круг патње, да умирању дамо другачије име и сместимо бежање у друго време. Она су послужила да књига која се рађа пролазећи кроз њих схвати саму суштину зла. Та врата нису спона два света, она не размеђују зидове или епохе, та врата само служе да се из патње уђе у патњу – ако такво нешто уопште има смисла. Та врата можеш заобићи али их не можеш затворити, а кад прођеш поред њих, ти свакако видиш из чега идеш и у шта улазиш, јер је то једно те исто, крећеш се кроз време али не и кроз простор - који је место патње и пуког преживљавања.
Књига ''Време суровости'' зато није наставак ''Вујкиних врата'', она је след патње, наставак муке, умирање које је сврха само себи. Те две књиге су једна, а може их бити још хиљаду, па још много пута толико. Рецимо овако: ''Вујкина врата'' су: мисао – а, ''Време суровости'' је: реч. Рецимо овако: обе књиге су описи смрти једног народа, при чему је смрт увек иста а само се по некад разликује то: ко убија.

Да Исток није срушен, спаљен, исељен, посечен, расађен, разграђен и разрођен, елем, да је Исток наставио да живи, Радош Љушић би био први Источанин, после Милића Крстића, који би, кад за то дође време, добио улицу или трг, по своме имену, у својој родној вароши. То није мало, јер није лако пророковати у своме селу, поготово ако је околина те вароши у VI веку већ имала базилику а у XIII веку седиште је епископа и писмено се помиње, тако да ова претпоставка још више добија на тежини а како би описала тај вечити однос завичаја и завичајника.
Уместо тога, да родни крај подари почаст успешноме изданку, Радош своме родном крају поклања књигу. Књигу вредну и трајну, књигу по којој се можемо мерити са другима, и увек претегнути на тасу вредности. Родитељи и родни крај су му подарили живот, он је својим прецима и завичају поклонио познато име. Родитељи и родно село су умрли и ова књига је споменик-стећак, вредан и вечит, који спомиње и описује, који спасава од заборава. Ова књига је крајпуташ који опомиње, опрашта и алали.

Требала нам је оваква књига. Да заврши оно што је прошло кроз горе поменута врата. Да остави трага. Људи најчешће нису свесни колико вреде ти трагови остављени кроз овакве књиге. Већина градова, вароши и села, немају овакву књигу. Немају никакву – поготову не овакву. Насушно нам је потребна ова књига јер Истока о којем говори више нема.
Књига о којој вечерас говоримо јесте од оних које су се морале написати. То није била ствар слободног избора, то је више дуг и аманет, а мање историја завичаја. Међутим, Радош се није дао увући у замку која је честа, када се пишу овакве књиге. Преовлада емоција, писац се увуче у бразде родољубља и локал-патриотизма те књига очас склизне у патетику. Не, Радош се у овој књизи држи струке, ма колико му било тешко да преброди емоцију и сентименталност, и кроз факте развија спис у свом препознатљивом и лепом књижевном начину приповедања. Редак дар за историчара, оно што га чини комплетним, јесте књижевни дар. Књижевно у списима Радоша Љушића је достојно историјског у његовим књигама. Аутор ''Вожда Карађорђа'', следи свој стил и када су књиге о завичају у питању. У ''Вујкиним вратима'' је нешто разигранији у својој поетици, ваљда и због тога што је имао мање извора у архивима и што су догађаји које је описивао временски удаљенији, међутим, и у књизи ''Време суровости'' аутор води рачуна о стилу, и чини да се осећамо као да читамо, не историјски роман, већ као да се додирујемо са књижевно написаном науком.

 Јован Цвијић је написао: „Ми и у сну бежимо испред Турака и Арбанаса“. Богдановић је то назвао ''хроничним геноцидом''. Увек смо живели у страху. Некад више, некад мање. Спокојно: никад. Ретка су била времена кад би се породио и какав јунак попут Милића Крстића. Ретка и кратка. И у времену, и, у памети. Кратко смо памтили и то је наша грешка и кривица. Власт ти може забранити да причаш али ти не може забранити да памтиш. Отуд, све што се отргне од варљивог и издајничког памћења - злата је вредно.
„Арбанаси су пропаганду вршили ножем и пушком“, пише генерал Живко Павловић. Пушка је зато важан чиниоц живота ондашњих људи и ове приповести. ''Пут пушака'' је пут пропасти или опстанка. Арбанас је био зликовац који може све, из два разлога: благонаклоног става турске власти и пушке коју је смео да носи, а Србин није. Кад ''мартинке'' почну да стижу у српске руке а у шуми се око Ђурђева дана заигра оро, уз песму:
- Моја је кућа – Шара планина,
Моја је љуба – танка мартинка,
Моја су деца – пуни фишеци!
... тада је и Србин почео да диже главу. Пушка га је убијала али и бранила. Ко је држао пушку - тај је био горе.
Милић Крстић на свој ''пут пушака'' креће пун једа и жељан освете. Његова пушка ослобађа, чува, убија, и кад треба и кад не треба, терорише или пресуђује, бива симбол победе и власти, и најзад, на крају, та иста пушка га убија. Она је све и ништа. Није перо Милићева пушка, није сејала речи иза себе - већ смрт. И страх. Наизменично, у зависности зарад којег циља је пуцала. Оно што је Милићева пушка танетом обележила - Радош је пером описао.

Није било лако писати ову књигу. Прво, књига говори о патњи и смрти, углавном. Али говори и о специфичним људима. Извргавање правила и закона је, поред мимикрије, за тамошње људе ствар опстанка. Због тога неминовно следи да је остало мало трагова који могу послужити историчару.
Није лако писати о људима и поднебљу где се певало плачући и умирало певајући, где је мит једини историјски извор а народна поезија једини архив, где се тужбалица мало, или опште, не разликује од здравице, где се подједнако пило за душу и за напредак, где се ударало на образ истом жестином као и на живот. Отуд је тај народ створио у себи механизам који је служио да се све ружно заборави или да се о томе не говори а да се живи у машти и миту. Због тешког живота бежало се у кетманство, паралелни свет народног предања, у сањарење и глорификацију породице, нације, вере. Ти су људи у стварном животу ходили кроз ''суровост у питомини'' а у глави су им се ројили снови о слободи и бољем животу. Бежали су од стварности а то је за историчаре најгора ноћна мора, док је за песнике - богом дато.
Српски писац са Косова, Петар Д. Петровић, написао је одавно једну причу која може да нам помогне у намери да схватимо те људе, погледом допремо до облака њихових мисли и разумемо да они никада нису били са обе ноге на земљи, осим кад су стајали пред пушком душманина, и да су увек у сновима и миту, а да ружну стварност желе да прећуте.
Кренуо сељак са грнетом млека на пијацу, па сам са собом збори:
- Ако продам ово грне млека за 1 грош, могу за те паре да купим једну кокошку. Ако кокошка снесе десет јаја и из њих се излегу десет кокошака, то је већ 10 гроша. Кад десет кокошака снесе по десет јаја - то је већ сто кокошака а кад и оне снесу по десет јаја имаћу хиљаду кокошака, па десет хиљада. То је већ 10.000 гроша. Постаћу газда, купићу коња, лепо одело, запросићу краљеву ћерку. Па кад ми је краљ дадне, раширићу руке овако и загрлићу је – те ширећи руке заборави на грне које му испаде, поломи се а млеко се проли.
Несрећан и јадан, осврну се око себе и позади спази сељака који стоји и посматра га:
- А одавно ли бре идеш за мном? – упита сељака, који је био из истог села.
- О кад си почео да добијаш, да печалиш, па све док си све изгубио.
- Немој коме причати!
- Нећу...
Е, то: тај нереалан однос према стварности, ''немој коме да причаш'' и одговор: ''нећу'', су највећи проблеми са којима се сусретао аутор ове књиге у својој вољи и намери да опише прошлост својих и наших предака. Када се томе дода колико пута је све у нас паљено, рушено и пљачкано, испада да се нашао скоро пред немогућим задатком. Срећом, по све нас, није било тако. Међутим, остаје чињеница, да пред тешким темама и болним догађајима најчешће није добијао одговор или макар: не, искрен одговор.

Радећи на овој књизи аутор је се користио и изворним прикупљањем грађе, обилазио је времешне суграђане, кубурећи са њиховим сумњивим памћењем, размеђујући легенду од факта, породично предање од чињенице, одупирао се њиховој тежњи да прикрију непријатне догађаје, не схватајући  њихово неразумевање да дају на увид и коришћење документа или слике. Консултовао је географе, геологе и етнологе. У намери да буде објективан, јер је историчар пре свега, он контактира и другу страну, преводи списе албанских историчара, слуша албанске песме о Милићу Крсти ''којег пушка није 'тела'', и на тај начин задире у ткиво догађаја прилазећи истини колико је то могуће ближе.
Аутор се радовао сваком новом трагу, открићу у архивима или чињеници која је била до тада непозната. А написао је на десетине великих књига, испратио генерације студената. То је отуд што је једино завичај способан да у нама пробуди стару страст и покрене јабучицу на грлу. Кад освојите свет и зађете у зрело доба, успомене на родни крај или неку девојку са цветом уденутим међ' груди,  убраним на некој ливади где сте у хладу крушке караманке читали свог првог Достојевског и маштали о свом путу у Београд, где ће се завршити велике школе, и тако даље, и тако даље, дакле, та сећања из младости постану вреднија од свега чиме вас окружује свакодневница. И сви се онда враћамо одакле смо кренули: на овај или онај начин.

Метохија је питома и свирепа. Лепа али опасна. Богата али жељна. Метохија је таква каква јесте да људи не би помислили да постоји Рајског врта на земљи. Опет, воде има више него крви а крви је текло у потоцима. Живота више од смрти а умирало се на све стране. Метохија јесте сурово лепа али нам је помогла да опстанемо у најтежим временима – лепотом. Сад није више исто све а није ни из корена промењено. Зато је требало описивати и лепоту: питомину окружену суровошћу.
Вода је тамо хладна и има је свуда, мећава је честа и има је само у Истоку, земља је плодна, планина родна а људи углавном тежаци, шкрти на језику, једино проговоре мало више кад ракија из њих прича. Радош је дете тога поднебља, плодан и плаховит, природом обдарен, књигом надограђен, једино му се није примила та ракија.
Као дете свога завичаја, аутор ове књиге, до ове књиге, носио је пун џак камења на плећима. Део џака се олакшао ''Вујкиним вратима'' али је и после тога остало доста тежине. Притискао је родни крај, завичај, тражио је дуг да се врати, дуг задужен рођењем у тој ''суровој лепоти''. Пресуђено је: како ти је родни крај подарио име, презиме и место рођења, тако и ти сада мораш да своје чувено име даднеш родном граду којег више нема у смислу цивилизацијског постојања.
Како би рекао Скерлић ''ми смо све своје мане и све своје врлине'' сабили у свој карактер, тако да је скоро немогуће описивати тај карактер а не говорити о манама, макар онолико колико и о врлинама. Шта год да се описивало, добро или лоше, вредан је траг. Људи нису свесни да уласком у књигу, на неки начин улазе у историју, а, да када уђу у историју онда се поступци мере другим мерама. То што нам се не допада нешто о нама речено, не дозвољава нам да будемо против књиге. Књига има свој живот и своје законе – и једно, и друго - су вечни, дочим, људи, ма какви били, ма шта да су радили, имају неких изгледа да остану упамћени само уколико их књига опише.

Само ћу неколико речи, кратко, о ономе што се надвија над свима нама тамо рођенима и над свиме што радимо или створимо – а, о чему морам кад год ми се укаже оваква прилика. О Косову!
Пашић вели Вукашину Катићу, у Нишу 1915, у књизи ''Време смрти'':
„Држава, то смо заједно – мој пандур Средоје, Драгиша Лапчевић и ја... Војска, то су заједно војвода Путник, носиоци Карађорђеве звезде и сви они забушанти пред кафанама... Грађанство, то су ти, твој шурак Најдан Тошић, глумци, трговци, кафеџије, сви заједно... Србија у овом часу, то смо сви – поштени и непоштени, срећни и несрећни, јунаци и кукавице“.
Тим трагом, ја се усуђујем рећи: Косово - то смо сви ми, леви и десни, првог и другог позива, и здрав и прав, и шкарт и дезертер, и прва и друга Србија, и власт и опозиција. И кад га издајемо - ми га бранимо, бранећи право оним другима да се уздигну на нашој издаји. Србину треба издајник да би се борио. Јер, Срби су инаџије, у инату су најистрајнији, а да би се инатили морају имати против кога. Србину не треба говорити ''брани Косово'', јер ће ти одговорити ''да је оно можда изгубљено, да је издано, итд.'', али, ако му кажеш ''немој да се бориш све је изгубљено'', добићеш одговор: ''јок, ти ћеш!''. Отуд у мени тиња нада да није све изгубљено баш сада када се многи надају: да јесте. Изинатићемо се против свега овог бесмисленог што се дешава око Европе и Косова. Свега овога што вређа здрав разум и достојанство, на нашем ''европском путу''. Ћути народ – добро је. А, ето и Турака поново. А што би рекао јунак Бранка Ћопића: Још није загустило чим Турци не ратују. Па: пуц, пуц, ожеж', ожежи...
Да вам кажем, никада Метохија и Косово нису били више српски и наши, него што су то данас. Разлог томе је што престајемо да будемо патиоци и што управо у своме поразу порађамо борце-осветнике. Остављамо својим потомцима борбу, највише што им можемо оставити, то јесте себично али зна да буде инспиративно. Не постоји јачег покретача човека и нације - од борбе. Бољи од нас ће радити и урадити оно што ми нисмо смели, знали или могли. Из наше несреће родиће се њихова победа, није нам то првина. А, ми, ако можемо, ко може, и колико је до нас, да им оставимо макар по неку књигу која ће им у времену ''смрти књиге'' које долази и које ће их захватити, бити вредан траг и путоказ.

Чим замакне јесен и одшкрине врата првим мразевима, почињу српске светковине кућевних светаца: Славе. У мом и Радошевом завичају славило се на тај начин као да се сваки источки домаћин зове Ивко. Данима гости долазе и одлазе, највише њих у такозваним ''визитама''. Тек што су једни ушли и сели за сто, а други већ чекају на вратима. За великих слава треба обићи на десетине кућа, мада се у пракси једва стигне до треће-четврте. Отуд је требало пожурити. Напуни се велика чаша ракијом, такозвана ''клапуша'' или ''плисирка'', наздрави се и попије наискап, кад то учини и последњи за столом, сви устају, да наставе даље и препусте место онима који чекају на вратима. По неко се, занет ракијом и атмосфером, заприча, ко ово ја сада, држи говор а задржава чашу. Неки Радошев рођак, од оних Љушића што су живели на улазу у ''Пешића малу'', кад му неко кочи ред, знао је да каже:
''Буразеру, шљокни је и бриши''.
Чини се да и ја овде подуже држим чашу и не пустам ред. А, зна се: ''Боље ред – него цео свет''. Зато ја сада пустам ред, дајем чашу бољима од себе, захвалан што су ме пустили да са њима седим за истим асталом.


Игор Ђурић





2 коментара:

  1. Миомир Костић16. децембар 2015. 10:24

    Леп текст Игоре, емотиван, садржајан, достојан тренутка. Стварно ми је драго што, осим Радоша, Исток има и тебе.

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала Мики,
    много ми значе твоје речи.
    Поздрав!

    ОдговориИзбриши