Не желе они само да нас
поразе. Они хоће и да од нас направе идиоте. Неће они само да те победе, не
желе чак ни да те понизе, они само хоће да те доведу до тачке када ћеш
размишљати и говорити онако како они желе и одговара им. Они промовишу
идиотизам као највеће достигнуће демократије и поимања друштва и државе. Они не
желе, чак, ни то да се повремено преиспитује суштина тог идиотизма. Има да
будеш идиот, да говориш шта ти се каже и да будеш поносан на то. Чим видиш да
неко у твојој околини није идиот треба свом силом да кренеш на њега, да му
говориш оно што су те научили, да га згромиш а ми ћемо ти помоћи у томе.
Макар нешто, ми смо већ
добрано прихватили главну европску вредност: идиотизам.
*
Боље је и лепше мислити
својом главом, па и не бити у праву, него бити интелектуално и духовно
униформисани идиот: па и био у праву. Ајде да мислимо својом главом а при том
никоме не мислимо зло. Да својим мислима будемо задовољни и ако те мисли не
чине никакво добро.
Не може свако мислити
својом главом и бити аутономан у свом схватању, али, забога, па не можемо ни
сви исто мислити: није нормално!!! Некад треба и погрешно мислити само из
разлога да се не буде у крду истомишљеника. Руља: то су истомишљеници по сваку
цену. Индивидуа: то је лично мишљење по сваку цену. Све дакле има своју цену:
само се треба одлучити која ће се плаћати.
*
Све што си чинио –
чиниће ти се. И, мада се форма не поклопи увек, суштина је погођена. Све што си
зловољио, злурадио, зломислио – доживећеш од другога: на овај или онај начин.
Где си грешио: грешиће се против тебе. Где ниси поштовао: ту ће те игнорисати
са све твојим жељама и наканама. На истом ћошку где си дочекивао у заседи да се
подсмејеш бићеш извргнут руглу. Свака реч ти је извагана па помножена са два:
зато се досети шта си причао о другима. И, није ти никакво оправдање у томе што
су и други причали о теби. Свакоме се враћа за своје. Није твоје да мериш туђе
грехе (има: ко) твоје је да искајеш своје.
*
Људско је и светло и
мрачно. Свака прљава тајна или јуначки гест. Човек је све: и споља, и изнутра.
Не знамо ми шта је добро а шта лоше, то јест, шта у крајњем исходу дадне добро
а шта зло. Ми се само држимо задатих норми, најчешће непроверених.
Не постоје мрачне тајне
– постоје само наши комплекси, наша неспремност (немогућност) да се суочимо са
собом какви изистински јесмо. Не постоје болесне жеље, прљаве страсти – постоји
само човек дат такав какав јесте и његова могућност да се контролише како не би
наудио другоме.
Све је људско – не
постоји морално. Постоји само наметнуто. И, увек је наметнуто од људи, никад од
природе и богова.
Нема коментара:
Постави коментар