субота, 10. септембар 2016.

ЗАБЛУДА ЗВАНА ''ЗАЈЕДНИЦА СРПСКИХ ОПШТИНА''



Што се тиче самог споразума о Заједници српских општина, о ономе што је Влада Србије предложила, може се рећи да је то преуређен Ахтисаријев план. Почетне идеје су исте, са тим што је српски документ нешто конкретнији, али је и у Ахтисаријевом плану својевремeно остављено места за касније корекције и дораде, када су конкретне ствари у питању. У суштини, то је једно те исто. Детаљи се по мало разликују. Остаје, међутим, кључно питање целе ове приче: признаје ли Србија Косово као независну државу или не? Иначе, ничег новог овај споразум не нуди од онога што су Срби већ добијали Ахтисаријевим планом. Наиме, тај план је остављао простора за корекције путем закона које је требало донети. Ту лежи замка у коју српска власт тера српско јавно мњење. Ето, ''имамо неки план, он није најбољи али то је највише што можемо добити'', прећуткујући при томе да су Срби са Космета то исто већ добијали од српских непријатеља а такозваним Ахтисаријевим планом. Превера лежи у питању: по чијим законима ће радити српске општине, по којим законима ће судити судије, који печати ће стајати на документима и дипломама? Не можете говорити да неку државу не признајете а са њом потписујете уговоре и прихватате њене законе и њен устав. То је бесмислено. Ово што се ради, преведено на народни језик, је само борба за неку врсту аутономије у оквиру државе Косово, и ништа друго!
А, сада, о највећој заблуди целе ове приче.
Српски преговарачи не разумеју оно што знају само људи који су живели са Албанцима, па и од њих: не сви, пошто у Влади ми имамо таквих људи. Не разумеју колективни и појединачни менталитет Албанаца, њихове историјске особености, опште народне навике. Не разумеју српски преговарачи да никакви договори и споразуми ништа неће значити албанском народу и њиховим вођама, и да се ни за јоту неће тиме променити њихов карактер и њихове навике. Где год буду могли, они ће и даље терати по своме. Где до сада нису могли, српска страна ће им овим договором омогућити. Албанска колективна свест је вековима грађена на темељима да могу вршити терор над Србима без икакве опасности да одговарају за то. У кратким временским периодима кад им је то било онемогућено они су кукали над својим правима. Људско право за Албанца подразумева да може да кињи и убија Србина. Најзад, не разумеју да је код Албанаца изнад свега, изнад вере, уговора, закона, морала, пре и после свега: Албанство! Они томе подређују све, не бирају средства и начине како да допринесу да се Албанство претвори у Велику Албанију.
Уколико се потпише некакав споразум он ће у својој практичној примени личити на ситуацију после првих значајнијих уставних промена у СФРЈ, а када је Космет у питању. Има још примера из скорије прошлости: споразум о прекиду борбених дејстава пре доласка ОЕБС-са 1998, (када су Албанци одмах заузели положаје које су напустили Срби, супротно споразуму), договори из Куманова, Резолуција 1244, итд.
Али, да проанализирамо тај Устав из 1974. (који је, мора се признати само финални производ нечега што се деценију пре тога крчкало), то јест, како су га Албанци у пракси примењивали? У СФРЈ, то јест у СР Србији, Албанци су добили највећи степен аутономије до тада виђен у свету. Добили су, не само загарантована права, већ практично државу у држави. То је био јединствен случај у историји законодавства, време када је покрајина држала у шаци републику. Имали су сву власт у рукама: законодавну, судску, извршну. Пошто су вековима пре тога на силу мењали етничку слику Космета постали су већина и кроз институције су могли да остваре сва своја права и потребе. При томе, никада нису водили рачуна о својим обавезама. Требало је само поштовати Устав и законе, требало је обезбедити безбедан живот за све грађане.
Какво је то било извргавање руглу правне државе знамо најбоље ми који смо то осетили на својој кожи?! Албански милиционери су „видели“ само оно што им одговара, тупим погледима би слегали раменима када је требало ухапсити албанске злочинце и још тупљим осећајем тукли српске ухапшенике. Судије су судиле по систему „људ ћовек“ и „маљи деца“, и „то што прићаш је српски национаљизам“. Убијали су наду и трошили снагу Срба да се изборе са институцијама како би добили правду, ништа више. По некад је више болело што су нас правили будалама наочиглед свих, него сама учињена неправда.  Наставници су држали предавања из уџбеника Републике Албаније. Чак су и српски уџбеници бивали преправљани. Њихови функционери, нижи и они највиши, су једно мислили, друго причали а треће радили. Лагали су безочно и о свему. Игнорисали су законе, уништавали људске животе. А, на папиру је све изгледало идеално. Свесно су рушили државу коју су требали да бране. Цинички би се смејали невољи неког Србина којег туку и отимају му муку а после би на суду сведочили како је Србин тукао њих. Тако су оптужили, сада покојног, Ђорђа Мартиновића да се 1985. године ''самоповредио самозадовољавајући се'' и да га никакви Шиптари нису напали. Можете ли замислити безнађе тамошњег српског живља после оваквих изјава и ставова? Силовали су девојке и жене, па би после на суду доказивали да је то било добровољно, или уопште не би ни хапсили силеџије, а кад би већ морали онда би исте проглашавали лудим или ментално заосталим. Тако је Фадиљ Хоџа изјавио, у новембру 1986. године, на неком ручку резервних војних старешина у Призрену, а поводом догађаја у коме су Шиптари покушали да силују српску девојчицу у школском клозету основне школе Вук Караџић у Приштини, „да би требало отворити куплераје и кафане са не-Албанкама где би Албанци могли да се празне и испуњавају своје сексуалне жеље“.
Своје сународнике који су били искрени у својим намерама да живе у миру и слози са Србима изопштавали су из своје заједнице, неретко и убијали. Уништавали су усеве, секли шуме, крали стоку и увек би починиоц остао непознат. Чак и када би оштећени Срби знали ко им чини штету, углавном би игнорисали те пријаве, правили би их будалама, неретко осуђивали због верске и националне нетрпељивости. У записнику би писало једно, ван тога, у четири ока, прећено је и саветовано да се иде са Косова. Тадашњи Епископ рашко-призренски Павле, у свом извештају Синоду пише следеће: 1. април 1967 - 1. април 1968. г. Поред свију других тешкоћа, сваким даном нам је све теже очувати своју (црквену) имовину. У последње време, окомили су се околни Шиптари на шуму ман. Дечана, Гориоча и Девича, пошто су већ пре уништили шуму ман. Св. Марка. Само у току месеца априла т. г. ЕУ Одбору упућена су четири дописа из Дечана о уништавању манастирске шуме. Док ове зиме власти нису дозволиле да манастир у својој шуми сече дрва наводно док се не реши спор са Шиптарима који у последње време тврде да је то њихова шума, дотле су они посекли 11 дебелих греда дужине 8-10 м. и 123 комада тањих, само што се пронашло и избројало. Усред дана 18-V-т. г., у 2 ч. по подне, игуман с братијом затекао је три Шиптара у шуми са већ натовареним колима греда и још 5 посечених крај кола. Пријављени су милицији. Дан раније, једна група малолетних Шиптара од 14-16 година, неким оруђем су прокопала камени оградни зид око манастирске економије, дебео 60 см., и начинила отвор пречника 80 см. Да ли у циљу крађе, или у циљу узнемиравања и досађивања у смислу савета који нам често упућују: ,,Ако вам се не свиђа - селите!", или и у једном и у другом, ко ће знати? Слично је и са шумом ман. Гориоча где усред дана долазе са 4—5 кола, секу и возе. Жалбе Општини и милицији не помажу. За све то жалили смо се Покрајинским властима, но без успеха...“.
Тако је отприлике и у кратким цртама изгледало поштовање Устава из 1974. године и закона од стране Албанаца. У то време, када је безбедност у питању, ипак је било колико-толико боље него што је то данас случај. Постојале су републике и федерација, какве-такве. Можете ли онда замислити како ће они поштовати споразуме и договоре у време када је питање живота и смрти тамошњих Срба у њиховим рукама? Сетите се да су шиптарски медицински радници у Пећи стављали гипс на прострелне ране деци из Гораждевца а да би прикрили шта се тамо догодило у августу месецу 2003. године?! Албански лекар из Приштине који је писао први извештај са обдукције убијених жетеоца из Старог Грацког написао је у истом да су се Срби међусобно поубијали јер су били пијани. Добрица Ћосић је написао у свом дневнику 1985. године (''Пишчеви записи'' 1981-91, стр. 140): „Једне ноћи позвао ме је непознат човек да изађем из куће и одвео ме до Железничке болнице, да видим Србина из Клине, коме су Шиптари силовали десетогодишњу ћерку. У мраку, шапатом, гледајући у бетон, испричао ми је мученик како је своју девојчицу носио од болнице до болнице, од амбуланте до амбуланте по Косову, и ни у једну болницу ни у једну амбуланту нису је примили, све до Врања“.
Сетите се да су осумњичени за злочине над Србима успевали да побегну из затвора (аутобус Ниш-експрес)?! Сетите се да су десетине сведока против припадника ОВК који су убијали Србе убијени а да их нико није заштитио (случај Харадинај). Сетите се како се појављује на десетине лажних сведока када треба осудити Србина (случај Милошевића, или случај Оливера Ивановића). Није, дакле, у питању сам споразум и његова садржина, већ хоће ли он бити испоштован од оних у чијим је рукама његова примена?! У питању су искрене намере да се то уради?! Ако Албанци и потпишу некакав споразум он ће за њих бити мртво слово на папиру и доказ да је Србија одустала од својих територијалних права и обавеза. А они ће потом својим понашањем и деловањем обесмислити сваку тачку тог споразума. Њима ће овај споразум послужити да окупирају северни део Косова и да заврше шта су започели још одавно, сво време не поштујући нити један закон, нити један договор. Само су силу по некад знали да испоштују.
Ништа од тога неће функционисати. Срби ће се мало играти избора и аутономије, за спољњу употребу. И даље неће моћи слободно да се крећу, и даље ће их премлаћивати и пљачкати, и даље ће бити грађани седмог реда. Албански младићи ће шамарати те будуће српске полицајце, и баш да видим тог судију Србина који ће осудити Албанца. Једина новина ће бити што ће од тада и Срби северно од Ибра бити у истој ситуацији, а до сада то нису морали, држали су своју судбину у својим рукама. Сада им је и то одузето. Одузела им је то српска власт. Србија ће све више и више напустати Космет, спроводећи нове и нове захтеве из Брисела, а зарад чланства у ЕУ, а Приштина ће све више и више преузимати власт тамо где је до сада није имала.
Тај споразум, сада је већ јасно, не значи ништа по питању пријема у ЕУ, јер су већ постављени нови захтеви. Будала је онај који мисли да ће уопште бити разговора за пријем у ЕУ док фактички и коначно не признамо Косово као независну државу. Понављам, ко год мисли другачије, тај, или будала која ништа не зна, или је плаћен да обавља прљаве послове. Овај споразум, евентуални, треба превести на језик који народ разуме: он није ништа друго до начин да се демонтирају наше институције на Космету а што је до сада био један од главних услова за датум и преговоре. Споразум је само друго име за растурање институција државе Србије на територији наше покрајине. Тих институција нема много, али их није ни мало. Негде функционишу релативно добро, негде су само симболично  представљање Србије. Али су трн у оку и сметају ка коначној независности Косова. Кажем, оне не раде бог зна како тамо али су симбол српског непристајања и српске државности. Уосталом, да не сметају не би оволико тражили да се демонтирају.
Никакав споразум са Приштином, а то је главни проблем, неће заживети на терену. То је оно што не знају, или: неће да знају, преговарачи у име српског народа. Албанци ће потписати све што од њих буду тражили њихови господари са запада али то неће после поштовати, баш као што ни ови, њихови господари, не поштују Кумановски споразум или Резолуцију 1244. Било би сувише лепо и нестварно, чак идеално, да су баш ови људи ти који ће учинити нешто спектакуларно добро у вези Космета. Немају они капацитета за то. Они ће ''решити'' проблем Космета због датума и сличних глупости. Али ће га решити на нашу штету. Само, нама не треба решење. Нама треба ослобођење. Или, макар подела, са којом би се ослободили Албанаца, додуше уз територијалне губитке. Два добра, наиме, ретко иду заједно.
Питање и проблем Косова и Метохије треба пасивним држањем Србије оставити отвореним. Никаквим преговорима не давати алиби највећој међународно-политичко-историјској срамоти од Минхенског споразума. Ми Срби не смемо тај чин аминовати и опростити им. Историјски суд треба чекати и што мање брљати. Боље је часно губити, него кукавички добијати нешто. А, то што ови садашњи на власти хоће да добију (ЕУ) - никад даље није било. Хвала Богу на томе!

Нема коментара:

Постави коментар