недеља, 04. септембар 2016.

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ – ''ВРЕДНОСТИ'' ЕУ И АМЕРИКЕ








Тих дана (јесен 1998 – зима 1999) су Клинтон, Блер и Шредер говорили о стотинама хиљада убијених Албанаца. Шредер је изјавио да обавештајне службе сумњају да су „српске снаге извршиле егзекуцију над десетинама хиљада албанских цивила“. Рудолф Шарпинг немачки министар војни је изјављивао да је пре НАТО интервенције са Космета протерано око 600.000 Албанаца. Он је на конференцији за штампу 16. априла 1999-е изјавио и следеће: „Ако се, на пример, прича да једној убијеној трудници изваде плод из тела да би га испекли и онда поново положили у расечену утробу; ако се чује да се систематски расецају удови и главе; ако се чује да се том главама после игра фудбал, онда себи можете представити да се човеку преврће желудац“. То је правдајући агресију говорио Шарпинг. Тога није било нити ''систематски'', нити спорадично. Главе и удови су летели у тракторским колонама, касније, када је НАТО погађао те исте Албанце које је дошао да ''брани''.
Рудолфом Шарпингом и његовим доказаним лажима су се бавиле и неке немачке телевизије (једино се наше телевизије и наши новинари не баве ни са чим везаним за тему о којој говорим). На немачкој телевизији НДР (NDR) говорио је Хенинг Хенш, човек који је био у посматрачкој мисији ОЕБС-а на Косову и који је био на лицу места у насељу Ругову где се одиграо окршај српских снага са ОВК. Шарпин је немачкој јавности после три месеца показао слике направљене тада, у погрешном светлу и ради манипулације јавног мњења које ће послужити као оправдање да се Србија бомбардује. У емисији се говори да је Хенинг Хенш „пуно размишљао у последњих тринаест година о томе како је постао део приче у којој је читава немачка преварена“ – каже он. „Ругово је био типичан пример за политичко понашање“. Он је као полицијски службеник видео пуно тога, још пре тог 29. јануара 1999. године у косовском насељу Ругова али тако нешто још никада – према његовим речима. Шарпинг је неколико месеци касније користио слике снимљене на лицу места као доказ маскара Срба над недужним албанским цивилима. Шарпин је на конференцији за штампу рекао следеће: „Слике јасно показују масакрирање од 29. јануара у близни Ругове и доказују да је план протеривања Косовара још у јануару започет“. Хенш који је са колегом направио те снимке каже да оне по њему нису доказ за масакр већ супротно, да су доказ о томе да су вођене борбе. „Могло се приметити да је то сукоб и ништа друго“. Те слике су, међутим, требале да послуже као разлог да НАТО што пре нападне Србију. „Када сам у Скопљу видео да Шарпинг показује слике и представља како су ''зли Срби'' побили ''добре Албанце'' помислио сам да он није скроз ''чист''. Ово су слике које Рудолф Шарпинг није показао, није показао албанско оружје, ни њихове ознаке ОВК, ни чланске карте њихове организације, као ни њихову муницију. Нема говора о масакру и колико год то изгелдао непријатно то су били војни сукоби“. Шарпин је такође тада лагао о томе како су настале фотографије и о томе ко их је снимио: „Један официр који се сада налази на лечењу услед психичких проблема насталих због сцена које је видео“. Новинари су на питање министарству одбране који је официр у питању добили одговор: „Да ни један официр министарства одбране тада није био на Косову и тамо правио снимке“.

Немачки ''Канал 1'', 2011. године приказује документарни филм ''Лажима је почело'', који говори о медијским манупулацијама немачких политичара која су требала да послуже да се јавно мњење припреми да Немци крену у бомбардовање друге земље. Филм почиње обраћањем Герхарда Шредера немачкој нацији у којој је обавештава да је НАТО започео бомбардовање Србије како би се спречило кршење људских права и избегла хуманитарна катастрофа. „Овај филм показује како је од првог дана рата на Косову народ био преварен“ – кажу аутори филма. „Овај филм такође приказује како су чињенице лажиране и измишљене, како је манипулисано и како су лагали“. „Људска права за косовске Албанце. Мотив или изговор?“ – питају се аутори. Приказује се снимак на којем Шарпинг објашњава зашто је Немачка ушла у рат. Он говори: „хуманитарна катастрофа, 650.000 избеглица, и огроман број мртвих које не можемо да избројимо“. „Огроман број мртвих пре бомбардовања?“ – питају се аутори филма. „ОЕБС-ов извештај за март 1999-те године каже: на целом Косову 39 мртвих. Одакле онда хуманитарна катастрофа?“. Немачки генерал при ОЕБС-у Ханиц Локваи каже да хуманитарне катастрофе није било пре бомбардовања. Американка Норма Браун говори у камеру: „До почетка НАТО бомбардовања није било хуманитарне кризе. Људи су напуштали своја села кад би се српске снаге сукобљавле са ОВК а онда се враћали назад. Сви су знали да ће до хуманитарне катастрофе доћи када почне НАТО бомбардовање“.
Немачко министарство одбране, непосредно пред почетак бомбардовања добија извештај са терена који се склања од очију јавности: „Протеклих дана, није било већих оружаних сукоба. Српска војска је ограничила своја дејства на рутинске операције контроле“. Џејми Шејн говори у филму: „Рудолф Шарпинг је обавио сјајан посао. И не само Шарпинг, него и канцелар Шредер и министар Фишер су били сјајан пример политичких вођа који обликују политичко мишљење“. Аутори затим наводе неколико примера перфидне пропаганде. Шарпинг на немачкој телевизији тврди да Срби на приштинском стадиону држе концетрациони логор за Албанце, и не само то он даље наводи да Срби скупљају родитеље и наставнике и стрељају их пред децом, да Срби на својим вратима исписују слово ''С'' да би српске снаге знале где да улазе и убијају, а где не. Аутори филма нису успели да пронађу нити једна врата са исписаним словом ''С''. А показују и да на стадиону нема трагова постојања логора. У камере говори извесни Кељменди, који није напустио Приштину и чији стан гледа на стадион. Он каже да никаквог логора тамо није било. Јошка Фишер виче: „Никад више Аушвиц!“, а поменут генерал Локваи одговара следећим речима: „Овде бих морао да се смирим јер је упоређење Аушвица и ситуације на Косову – чудовишно. Као Немац морам да се стидим због оног што су немачки министри урадили. Обичан Немац би завршио пред судом када би на овакав начин обезвредио Аушвиц“.
У филму се даље говори и о већ наведеном селу Ругово и понавља слична прича о злоупотреби слика и лажима Шарпинга. Један Албанац из тог села сведочи пред камерама да су борбе трајале неколико сати. Надаље се говори и о такозваној операцији ''Потковица'' као о потпуној измишљотини. Измишљањем те операције било је важно доказати да су Срби имали план етничког чишћења пре НАТО бомбардовања. Мирослав Лазански пише у ''Политици'', 2007. године: Мислио сам тада да је то због оног "др", али крај једног другог јуна, оног 1999, донео је и сусрет мог авганистанског познаника др Спасова са вицеадмиралом Томасом Вилсоном, шефом америчке војне обавештајне службе ДИА. Наиме, адмирал Вилсон је 29. јуна 1999. у пратњи Бредлија Кнопа, официра ДИА за Европу, стигао у Софију да са шефовима бугарских тајних служби, генералом Аспаруховом и др Спасовом мало погледају тај српски план "Потковица". Који су Бугари преко министарке Михајлове претходно "увалили" Јошки Фишеру и немачким тајним службама. Па је немачки пуковник Карл Гинтер фон Кајдаси из војне службе МАД све забрљао, јер је дао плану име "Поткова", а то је хрватска реч. Срби кажу "потковица". Они из немачке тајне службе БНД су напросто полудели, министар одбране Шарпинг се залетео, Фишер се избламирао, Вили Вимер их је обојицу позвао да поднесу оставке, немачка штампа их је разапела због преваре. Али, план "Потковица" је испунио очекивања. Немачку јавност требало је убедити у потребу бомбардовања Југославије, Немачка је због историје била тај кључни фактор у Европи, сви остали су слушали. Колико се историја понавља?.
У документу који је јавности представио Шарпинг приложена је фотографија као доказ а на којој пише да је начињена у априлу 1999. Значи после почетка бомбардовања. Какав пропуст? Ради се о селу Рандубрава. Шаип Реџепи из тог села говори у камеру следеће: „Мештани су напустили село 25. марта, након ваздушних напада. Увече, око 20 часова, добили смо наређење од ОВК да евакуишемо село. 26. марта, више није било људи у селу, све смо их одвели у село Мамуш. Тек тада су Срби почели да нас гранатирају. Били смо војници ОВК, бранили смо се, али безуспешно. Било нас је 120 војника из четврте чете 129. бригаде ОВК“. Иста прича се прича, а о доказивању плана ''Потковица'', и са селом Санховићи. То село чак и не постоји већ се ради о селу Петерштику. Потпуно исти пропусти са датумом слике и хронологијом. И ту је Шарпниг превазишао и самог себе. Наиме у наводној реализацији плана ''Поткова'', пре бомбардовања НАТО-а, Срби су ушли у наведено село и сравнили га са земљом тако што су, цитирам: „палили свеће на крововима кућа а онда одвртали у подрумима славине од гаса“. Невероватно!!! Аутори филма консултују ватрогасце и добијају одговор: „на тај начин је немогуће запалити кућу јер је гас тежи од ваздуха“. Уједно, а то није пало на памет ауторима филма: то би било једино насеље на Косову, које је било гасификовано. До дана данашњег на Косову није гасификована нити једна улица. На крају, филм показује, немачко министарство одбране, после неколико година признаје: „План ''Потковица'' није постојао“. Зар је то тада било више важно?.....
... Јирген Елзесер је сакупио неке од ''бисера'' бестијалности тога доба, и сачувао их као подсетник на време када су истина и морал умрли у такозваном ''западном свету'':
- један представник америчке администрације каже 4-ог априла ''Њујорк тамсу'': „Могло би бити педесет Сребреница на Косову“. Према тада ''важећим'' пропагандним цифрама око 350.000. Најбоље је лаж на лаж – тако се прва ''доказује'' истином а друга доказује првом;
- телевизија АБЦ, 18-ог април: „Већ су могле бити погубљене десетине хиљада младића“;
- Стејт департмен, 19-ог априла: „нестало је 500.000 Албанаца а страхује се да су побијени“;
- француска телевизија ТФ, 21-ог априла: „према НАТО-у 100.000 до 500.000 људи се воде као нестали. У ствари треба се бојати да су их погубили Срби“;
- ''Ди Пресе'' из Беча, 18-ог маја: „Срби су наводно усмртили 100.000 косовских Албанаца“;
- бечки ''Штандард'', 7-ог априла: „три месеца је дивљала разбојничка солдатеска... У истинском крвопролићу страдало је око 800.000 људи“.
- британски министар Робин Кук: „29-ог марта 1999-те Срби су у једном селу на југозападу Косова стрељали 20 учитеља пред очима њихових ђака“. Прво: у педесет косовских села тешко је сакупити 5 учитеља а друго: како то да деца иду у школу ако су сви протерани са Космета и рат около бесни? Најзад, ко то иде у школу у таквим ситуацијама какве се описују о овим реченицама, говори се о егзодусу, геноциду: а деца и наставници су у школама?;
- ''Берлинер Цајтунг'', 30. март: „Руговина кућа у Приштини сравњена је са земљом“.
- ''Шпигл'', 12. април: „Улица пред Руговином кућом делује упадљиво празно. Тек после дугог звоњења Ругова отвара“.
- ''Франкфуртер рундшау'', 18. јун: „Косово је презасићено масовним гробницама“;
- ''Шпигл'': „На Косову се потврђују најгора страховања, дан за даном откривају се нове масовне гробнице“;
- Дејвид Гацен, потпарол британске владе: „Веома је тешко да се именује укупан број, али је јасно да се показује битно гора слика него што смо очекивали“;
- ''Тагесцајтунг'', 19/20. јун: „Број масакара и убистава на Косову изгледа премашује најгора страховања последњих месеци“;
- Бернар Кушнер: „11.000 зверски убијених Албанаца“.
Захваљујем господину Јиргену Елзесеру, у своје име, и у име српског народа, овим путем што води битку ''против ветрењача''- за истину. ...

...Ненси Дурхам, новинарка Телевизијске мреже ЦБЦ направила је потресну репортажу о осамнаестогодишњој припадници ОВК, која се прикључила овој формацији да би ''осветила млађу сестру коју су убили српски војници''. Пошто је прича имала одјека, ова новинарка је решила да се врати у јуну на Косово и да уради наставак приче. Када је стигла код куће девојке која је ''светила сестру'', дочекало ју је непријатно изненађење: сестра је била жива и здрава. Бесна, направила је репортажу под називом ''Истина о Рајмонди: војник УЧК лаже за циљ''. У тој репортажи новинарка је изнела шта је Рајмнода Рачи говорила: у септембру 1998. изјавила је да се придружује УЧК, у децембру исте године да је њена сестра имала срећу што је умрла за Косово и да ће она учинити исто, у јуну 1999. године Рачи је прво рекла да је мислила да јој је сестра мртва; после тога је изјавила да су другим девојкама Срби убили сестре; најзад, да је све то била пропаганда УЧК“. (''Време'', број 456). Новинарка Ненси Дурхам је доживела критике и непријатности због тога што исправила причу и изнела истину...
...Међутим, лажима и антисрпској хистерији не користе само ''измишљени мртви'' него се репертоар проширио и на друге облике тортуре. Ово су само одвојени примери, таквих сличних има на хиљаде. Дајана Џонстон у свом тексту ''Колективна кривица и колективна невиност'' наводи и овакав пример: „Ребека Чембрлен и Давид Пауел у листу ''Филаделфија Инквајер'' 24. маја 1999-те пишу у репортажи са Косова под НАТО бомбама и у том тексту описују ткз. ''Српски систем силовања''“. По њима, та силовања Срби организују на трговима великих градова. Становнике на силу скупљају на те исте тргове и приморавају их да гледају групно силовање над својим сународњакињама??!!?? А данима пре тога тај исти лист и скоро сви листови и медији у САД објављују да Албанаца више нема на Космету, да су сви протерани, да су градови пусти. Као магијом, стотине хиљада људи се премешта према потреби: некад су у избегличким камповима у Албанији и Македонији, а некад по градовима, селима и трговима Косова...
...Патрик Бал (Patrick Ball) је за потребе Хашког трибунала написао документ под називом ''Политика или паника – Бекство етничких Албанаца с Косова март – мај 1999''. Цео ''докуменат'' има за циљ да докаже како НАТО бомбардовање није имало никаквог утицаја на то што су Шиптари напустали своје домове. Никаквог!!! У том спису он тврди како је користио само документе са албанске стране, а највише оне руком писане на самој граници у релевантно време, и то највише код прелаза Морина. Даље, постоје и анкете, обично на узорку од око 1000 испитаника, где, то и сам аутор признаје, анкетирани одговарају на питања униформисано, сви исто, као по наредби.
Ево једног примера какав је ''докуменат'' Хашки трибинал узимао за ''релевантан доказ злочиначког удруженог подухвата''. У том папиру, на страни 14. пише: „Највећи број избеглица с Косова у било ком тренутку током сукоба ушао је у Албанију 27-28 марта, када је више од 62.000 људи прешло границу током 48 сати“. Како рекосмо, да су главни докази спискови писани руком, а то су документа граничара са Морине, онда да видимо како су то они могли да изведу. Ако је за евидентирање једног избеглице било потребно само 1 минут, то је 62.000 минута, или преко 1000 сати. А није могло само за минут завршити један упис, већ је требало 5-10 минута. Дакле у питању су хиљаде сати потребних да се сви они попишу, на самој граници, у неописивој гужви, ноћу, по лошем времену. Чак да је било и неколико пунктова, а није их могло бити много јер је то мали прелаз, па опет су били потребни дани да се такви спискови направе руком, поготову са људима који су тврдили да су им сва документа одузета. Физички је било неизводљиво направити документе за 48 сати, на које се позивају аутор и тужилаштво. То значи да су спискови прављени нахнадно. 2015-те године, у августу месецу, када је у Србију нахрлило на хиљаде избеглица из Сирије, Авганистана, Ирака, итд., уз велику ангажованост људи и добру организацију, уз сва савремена средства, без пресије рата и бомбардовања, српске власти су успевале да у року од 24 часа евидентирају око 2500 људи, и то у условима када они нису прелазили само на једном месту, већ су долазили са различитих страна и стрпљиво чекали у камповима да буду евидентирани.
Следећи навод из поменутог документа гласи: „Према бројним изјавама избеглица, припадници српских паравојних снага су им дали само неколико минута времена да спакују ствари и напусте домове“. Обзиром да се у овом документу наводи како је протеривање Албанаца извршено у неколико фаза, а да је прва фаза била најмасовнија, поставља се опет питање: колико је било потребно људи у тим ''парамилитарним снагама'' па да обиђу све албанске домове, ''да свима дају неколико минута'', итд? Или је и ово доказ да је било другачије: тако масовно и истовремено покретање морало је бити организовао. Албанци су се покретали из више разлога: из страха колективног и појединачног, али и зато што их је неко преко њихових канала огранизовао. Не спорим да је било и једног и другог. Да би Срби обишли све албанске куће, или већи део, било би потребно на стотине хиљада људи и на стотине хиљада сати.
Ево још једног сведочења из горе поменутог ''хашког'' списа: „Напустили смо Ђаковицу 28. или 29. марта, јер смо се бојали. У Ђаковици су подметани пожари и догађала су се убиства... Отишли пре него су стигли до моје куће. Мушкарци су одлазили пре жена, али су касније отишле и оне... Отишли смо у Маглице, где смо остали четири дана. Међутим, у Маглицама је било на хиљаде људи из Ђаковице, па су нам сељани рекли да идемо јер су се бојали да не буду гранатирани... Зато смо се вратили у Ђаковицу... Пронашо сам камион чији је власник био Албанац, укрцао сам се у њега и тако отишао. Моја супруга је била пред самим порођајем, па сам је оставио у болници. Чуо сам да смо добили девојчицу“. Шта би непристрасан посматрач могао да закључи из овог сведочења, које је било ''релевантно'' за Хаг? Прво, да су отишли пре него су српске трупе стигле. Друго, мушкарци су отишли а оставили су жене и децу: што је невероватно. Пре ће бити да мушкарци нису ни били у својим кућама већ у формацијама ОВК. Треће, сељани из Маглица се плаше да не буду гранатирани, они дакле седе у својим кућама и не планирају да их напусте, иначе што би страховали ако се спремају да беже?! Најзад, они се без проблема враћају у Ђаковицу, траже камионе чији су власници Албанци (нису дакле још ''попљачкани и побијени''), сведок оставља жену у породилишту где добија ћерку. Зар у једном ''геноцидном чину'', како је представљана српска страна тамо, има места причи о болници, трудници и порођајима? Зар по пропаганди то дете није требало да заврши ''на српским бајонетима''?
Ненад Љ. Стефановић, тада новинар ''Времена'', пише из Приштине 15. јуна 1999-те године: „Тај 15. јун неко ће памтити као историјски датум по томе што је главни град Косова остао без југословенске војске и полиције. За Србе са Косова 15. јун остаће навероватније упамћен и као датум после кога њих више није било у Пећи, Истоку, Дечанима, Ораховцу, Ђаковици... По пространом хотелском холу по читав дан су се мували клинци, махом Албанци, нудећи своје знање неког страног језика страним новинарима. Један од најупорнијих био је момак из Качаника, који је на прилично добром енглеском наступао отприлике овако – ''ја сам из Качаника и говорим енглески, могу да вас одведем тамо и испричам све што се у мом граду догодило''“.
Шта овде ''боде у очи истину''? Ако је само делић онога што су говорили западни политичари и новинари о масакрима и геноциду који су починиле српске снаге: истина – откуд онда клинци Албанци у хотелу ''Гранд'' тога јутра када српска војска и полиција још напушта Приштину? Откуд су се створили, ако су сви ''побијени'' и ''протерани''? Како то да се у ''спрженој земљи'', у граду где је извршен ''маскар'' и ''покољ'' клинци шетају слободно и нуде своје услуге? А, како видимо: Срба више нема. Срби су отишли или одлазе док се албански клинци мувају по приштинским хотелима.
Има неке логике и у следећој поставци, са којом се мора озбиљно рачунати: ми ћемо напустити Косово и Метохију а ви онда удрите из све снаге по Србима, без опасности да убијете нас које ''браните''. Мала је то цена да се Косово одцепи од Србије и очисти од Срба. Да Албанци нису напустили Косово, НАТО би морао бити много селективнији при избору циљева и начину гађања, па би и онако мали ефекти бомбардовања били још мањи. Не би то НАТО чинио због тога што жали Албанце већ због јавног мњења у својим земаљама. Најзад, у пропагадном смислу оправдања бомбардовања колоне избеглица су биле веома корисне и у неку руку незаобилазни медијски декор.
Касније се појавио и један летак, мислим на суђењу Милошевићу, чија се садржина састоји у позиву Ругове и ОВК да Албанци напусте своје домове и склоне се од бомбардовања. Ја у његову веродостојност сумњам, наиме, на врху летка је грб ОВК а на дну потпис Ибрахима Ругове. У садржају летка Ругова позива Албанце да напусте своје домове јер ОВК не може да их заштити. То је мало вероватно. Партија Ибрахима Ругове и водство ОВК су били у константном сукобу, више је ОВК убила Руговиних људи него српске снаге. Осим тога Ругова је имао своју терористичку и паравојну организацију ФАРК. Моје је мишљење да је летак дело неке службе, није искључено да је у питању нека страна служба, али и може бити и наша.
У свом сведочењу у Хагу, Ив Ен Прентис изјавила је следеће: „Више пута нам је речено... обичним цивилима – етничким Албанцима... саопштено да је њихова патриотска дужност да оду јер цео свет гледа на Косово и да свако ко се не придужи егзодусу на неки начин не подржава албанску ствар... Лидери ОВК су им рекли да је њихова патриотска дужност да се придруже егзодусу, да напусте Косово, да буду виђени како напустају Косово...“.





Нема коментара:

Постави коментар