четвртак, 27. октобар 2016.

САЈАМ КЊИГА ЈОЈ ВИРИ ИЗ ОЧИЈУ


А, опет, књиге се купују, Сајам књига је најпосећенија јавна манифестација, свакога дана издаје се нешто ново. Трафике продају више књига него новина. Апсурдна ситуација. Сајам књига је посебна мука а иста прича као и ова до сада. Гужва, гужва, што од људи, што од папира. Има и нешто књига, додуше, највише у антикварницама на спрату и код малих издавача у другим халама. Дим пљескавица најмање смета, напротив, тај осећај је најближи ономе што би назвали савремена српска књижевност.
Живимо у времену плитке поезије, провидне прозе и јефтиних писаца. Какав, бре, ''сајам културе''? Читав процес се своди на то да ће скрибомани јуришати да заузму позиције медиокритетима, а преко леђа малог броја писаца. Већу уметничку, духовну и филозофску вредност, имају оне пљескавице на улазу од половине овде изложених наслова. Још ако су зачињене, не питајте?! Важно је само да писање буде политички и мањински коректно, да буде безлично и по владајуће битанге безопасно, и само тако има прођу код мондијалистичких ''култур-бунд'' комесара, који нам данас кроје капу, а чије је мере узела још Коминтерна и која се до дана данашњег није поново премеравала – мере нас истим мерама и вагама, по истим правилима, истим речима
На Сајам дођете да будете виђени, мање сами нешто да видите. На Сајам дођете да покажете свој нови имиџ. На Сајам дођете и случајно, и на силу, и из знатижеље, и да се нађете са неким. Екскурзије из унутрашњости довлаче десетине хиљада изгладнеле и уморне деце, да луњају по халама, и да им истерују задњи динар из џепова за карту, како је о томе негде писао Капор. А већина њих затим, тако искеширана, чежњиво гледа управо поменуте тезге са пљесквицама и сви би они радо дали „сабрана дела“ Басаре, Арсенијевића или Видојковића, за једну пљескавицу од десет, са луком и хладну кока-колу.
Најинтересантији и мени најдражи су они посетиоци у похабаним мантилима, забрађени, масних шешира, што вуку велику кожну торбу или држе цегер у рукама. Они немају пара да купе књиге, а знали би итекако шта треба да купе, а у торбама су им рукописи, раскомбусани и прљави, куцани на неисправним писаћим машинама које прескачу слова. Они су ту у нади да ће неко погледати њихово дело. Нико, наравно, неће то да гледа, ни из знатижеље. А, требало би. Има ту добрих редова и страна, вероватно ретко и не много, али свакако више од оних који се смеше са плаката и билборда сајмишта, а још више од оних који би требало да оцене та дела и да их евентуално објаве.
Када би сви посетиоци Сајма књига у Београду прочитали само по једну књигу годишње, то би било феноменално и ми би смо као нација имали много веће шансе да се извучемо са места на којем се тренутно налазимо. Били би смо много бољи и паметнији. Овако, Сајам му дође нешто као Гуча или Егзит, вашар један, само што се посетиоци не опијају, нити дрогирају, неки само дођу већ пијани и дрогирани, па шпацирају као на променади.
Скоро сваке године идем на Сајам књига (мада се увек после њега зарекнем да више нећу ићи) и још тамо нисам са неким водио разговор о књигама и књижевности. О свему: да! О уметности: не! Чему то?! Ајде да се нешто попије, купи, нешто да извадим трошкове за штанд и хотел, даћу ти повољно овог Медаковића, узми Ћосића у пола цене, тренутно немам да ти платим за твоје књиге које сам продао, види ону комуњару, види онога сто партија је променио, види ону туца се са државним секретаром, види ону вири јој она ствар из очију. Обично ми се смучи, не од приче већ од места где се прича води, па са пријатељима утекнем у кафану. Кад, да видиш тамо: причају људи о књигама.

1 коментар:

  1. Миомир Костић27. октобар 2016. 13:39

    Опис сајма ти је тачан али то је са аспекта оних који су ту, на неки начин, пословно: издавачи, књижари, писци, надриписци. Ипак, ако има 200-300.000 посетилаца, онда је огроман проценат оних који долазе због књига и сви они изађу са мањом или већом кесом купљених књига (на галеријама, наравно). Треба веровати да ће неку од њих и прочитати.

    ОдговориИзбриши