УБИЈЕНИ СРБИ ИЗ ИСТОКА 1999. ГОДИНЕ - УБИЈАНИ СУ ДЕЦЕНИЈАМА!

   Пише: Игор Ђурић

Срби на Косову и Метохији нису имали мирнога живота од Косовскога боја до дана данашњег. Стално убијани и малтретирани, кроз векове, дочекали су ту 1999. годину да над њима буде завршено оно што је започето давно и никада није престајало. Неки су са прекидима убијани деценијама. Убиство започето давних дана завршавало се после неколико деценија.

Читам у дневнику свога оца: Мога друга Радоја Вулића, 1941. године, када је имао 14 година, Албанци из породице Реџај су свезали и ножевима му секли табане...... Касније сам ја записао: Радоја Вулића, жену му Станицу и сина Миодрага, у јуну месецу 1999-те године убили су Албанци и тела спалили..... Оно што су крвници започели под нацистичком окупацијом завршили су под НАТО окупацијом. Били су стрпљиви. Пола века су чекали.

Неки Срби из Истока су убијани у више наврата. Оно што не би успело у једном тренутку, понављало се после много година. Зликовци би увек завршили свој крвави посао. Настављам са читањем очевог дневника: ....Микаило Вулић је рањен из пушке 16. новембра 1944. године, на нашу славу, испред своје куће. 17. новембра 1944. је ослобођен Исток.... А онда гледам оно што сам сам записивао у разним текстовима и књигама о 1999-тој години: : ...тела спалили у кући, са убијеним Микаилом Вулић, женом му Ђурђом и шураком Станојем Љушићем, у чијој кући су се склонили убијени чекајући заштиту КФОР-а....

Ето, у једном тако малом градићу, где је Срба било прилично, догађали су се ти поновљени злочини. У периодима када се историјска клацкалица нагињала против Срба није се пропуштала нити једна прилика да буду убијени. Може се само замислити како је било у срединама где је Срба било мало и где су били изоловани и опкољени?!

Очев дневник: ...1979. године, у канцеларију мог пријатеља Филипа Милосављевића ушао је Албанац, из породице Висоћи, и у њега испалио цео оквир из пиштоља... Фића, Радоје и Станоје су моји најбољи пријатељи.... Моји списи о 1999-тој: ... Синови Филипа и горе поменуте Љубомирке носе тешке ожиљке на души. Започето је завршено после неколико година. Њихова мајка Љубомирка, жена тиха и скромна, никоме ни крива, ни дужна, страдала је само зато што је остала у свом родном месту, у свом стану, што је Српкиња, што је мајка. Друге кривице она није имала а зликовцима није било довољно само да је убију већ су несретну жену убадали ножем колико су могли, очигледно и кад је жена већ била мртва.
ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ О УБИСТВУ ЉУБОМИРКЕ ЂУРИЋ

Сада већ закључујем да не може бити случајности, да континуитет страдња Срба на Косову траје, и да само на примеру мојих комшија и најбољих пријатеља мога оца, који су убијани, може се видети размера трагедије.

Читам списе свога таста: ...Радета Пумпаловић, погинуо 1918. године, убио га Албанац из породице Суљевић.... Моји списи о 1999-тој: ... Сретенка Пумпаловић, убијена је заједно са супругом Момчилом Пумпаловић (братанац Радетов), професором руског језика у источкој гимназији. Мртвог су професора вукли трактором по источким улицама.... Пумпаловић Љубу су претукли и везали за стог сена, да тако умре. Срећом, преживео је тада.

Само неколико примера довољно говори. Закључак није потребан. Срби на Косову су убијани док не буду убијени. Ако би се једном преживели, већ првом следећом приликом би страдали они или њихови потомци. Зато сам овај спис саставио телеграфски. Чињенице говоре толико јасно да није потребно списатељски се трудити да се покаже и докаже.

Литература:

1. Дневници, Милисав Ђурић

2. ''Вечити рат'', Игор Ђурић

3. ''Хроника села Синаја'', Радислав Пумпаловић