Пише: Игор Ђурић
- Ма, уби'те старца.
Однесите га на брег, па камен у главу. Каменом га и затрпајте. Куд ћете са њиме?
Душа му је у носу. Од њега напретка нема. А душманима да га остављате, не иде. Ваш
је, његова сте крв и месо, његово имање распродајете, његовом вером сте
крштени. Он и не зна 'де се налази и шта га је снашло. Биће ти захвалан кад се
скраси на ономе свету. Што да га сахрањујеш по туђини кад би њему милије било
да почива на својој земљи и бабовини. Наједите га добро, ако може да једе, и
водите га горе. Некад се тако радило, муке се скраћивале људима, да не буду на
сметњи, да их попреко не гледају и залогаје им броје. Да не мрзимо своју судбу
гледајући их. Знаш оног што је казао: ''немој овде, ту сам ја свог оца убио''. Е,
то ти је, брајко си га мој, божја правда. Ниси грешан, доћи ћеш и ти на ред,
кад ти стигне време а за живота има да се трудиш да што више створиш и оставиш
своме крвнику. Не остављајте га бандама неверничким, удрите сами, севап је, ваш
је није њихов. Можда неће проживети но до брда, није важно, ваше је да пробате.
Ако не можеш каменом, гурни га са крша. Ако ти је жао да га гураш, утопи га,
удави, бем ли га, смисли нешто, само немој метком, јер то није човечански. Метак
је за звер, нож је за непријатеља, отров је за пријатеље - овога мораш природом
да убијеш. Остави га под храст у шуми, па бежи. Неће ноћ преживети. Сутрадан,
пре колоне, само провери је ли?! Па кад видиш да јесте, загрни га земљом,
затрапи, па низ брдо. Једна уста мање ћеш у туђини да храниш. Да може и он би
те исто саветовао, јер зна да је и он оца свога изгладњивао под старе дане,
само грешник није знао да му постом живот продужава. Њему је грех, он није имао
колону, ко ти сада. Доста их је било ал' тада није. Кад су цар Душан и
Карађорђе могли да умлате своје, неће вала ни теби круна с' главе пасти. Да
спасиш свога а не да га убијеш. Да га
ослободиш мука његових. Не дај да га други убију, од твоје руке биће му слатко.
За то те је и одгојио, подигао и човеком учинио. Само му кажи: ''ти туђ век живиш,
време је да те ударимо по челу''. Биће и њему и богу јасно да си морао, да је
тако време и да си посегао за нечим што је и људско и божје одавнина.
Нема коментара:
Постави коментар