GENIUS PATRIAE

Пише: Игор Ђурић

„Ти Серви, Срби, чудан су неки свет. Измичу му. Не схвата их. Бунџије, а робови. Вечне бунџије и вечни робови у исти мах. Добри робови, рекао би, а добре и бунџије. У другом етнику, то се не би сложило. Једно би превагнуло. У Срба, сложно руку под руку иде. Могуће је. На Балкану је, уосталом, све могуће“.

Борислав Пекић, ''Златно руно''

*

Па, каква је тренутно држава Србија, наша, једна једина и непоновљива, чији празник данас обележавамо?

 У нашим срцима и главама: то је најлепша земља на свету, домовина једног слободарског народа који има славну историју и који је изродио велика имена свога рода. У нашим књигама то је духовно узвишена творевина. По својој природи то је Рај на Земљи. По својој цркви она је део небеског континуитета постојања и настајања и Богу мила творевина.

У пракси, Србија данас, то је једна организација која функционише на партијском принципу. Држава је у датом тренутку онаква каква је владајућа партија или коалиција. Партије - то је држава Србија. Странке су мерило свега: квантитета, квалитета, знања, имања, компетенције, елоквенције, импотенције. Ту су, наравно и: субвенције. Партија је све! Држава није ништа - ако није партијска. Држава је последња рупа на свирали, служи само кад треба да се дува у дипле патриотизма, кад крене предизборна кампања која код нас никада не престаје, што је и логично пошто је реч о страначкој држави.

Постоји, дакле, дисбаланс између духа и материје!

Да је другачије, да постоји институционално поштовање државности и појединачно поштовање закона (баланс између теорије и праксе), сви би се ми другачије односили према највећој светковини једне државе: државном празнику - Дану државе! Дану државности! 

*

Када сам, на празник, у оквиру својих шећерашких сомнабулних и бесмислених шетњи, обишао добар део града нигде нисам видео нити једну окачену државну заставу, нигде се није осетио добри дух отаџбине: GENIUS PATRIAE. У школама нема приредби, нису награђени најбољи радови на тему отаџбина, нема јавних окупљања, нема манифестација јединства.

Сећате ли се 29. новембра?! Све је било окићено државним заставама: свака улица, продавница, предузећа, школа. Облачили су нас свечано па смо ишли на школске приредбе. У Америци сам закачио два пута 4. јули. Не говорим о улицама, институцијама приватним кућама: сваки аутомобил је на себи имао америчку заставу а ватромети су шарали небо.

Последњи пут су нама улице биле прилично окићене заставама дугиних боја кад су се гејови шетали хотећи да буду ''поносни'' а десничари носили српске заставе хотећи да им доакају и да им јебу оца у вр' пркна. 

Велики маркети раде, приватници такође. Држим и ''страни инвеститори''. Да га видим мајци, да ли би смео 4. јула у Америци да тера раднике да раде (наравно, зна се које службе раде увек)?! На српским телевизијским каналима нема ни ''п'' од празничног програма. Тако је и за Божић, и за Ускрс. Већ хватамо себе, ми који имамо кабловске канале, како кажемо: „Ових дана је католички Божић (Ускрс), биће добрих филмова и доброг програма“. За наш православни, у нашој држави, тек по која реприза у мору реприза. За Дан државности даваће се партизански филмови и Ивкова слава. И да није председник одржао у Орашцу предизборни митинг и поделио једно пола тоне медаља: кој би па знао да је некаки празник?

А верујем да закон каже другачије и што се тиче застава, и што се тиче поштовања највећег државног празника. 

Е, сад, уколико не поштујемо законе када треба да празнујемо, зашто се онда чудимо када их не поштујемо и по много значајнијим питањима?! Зашто се ишчуђавамо ко сеоске снаше што се овде нико не позива на одговорност за учињено, чак и када је више него јасно да није поступано по закону. 

              

Држава нам је тренутно таква, какву смо је описали, јер су многи грађани, невладини и владини, раде у сопственом и туђем интересу. Такву су је створили 5. октобра они који су као грађани узимали паре од Америке и запада (па су онда наставили да узимају паре и као државни службеници, па узимају паре и данас као екс-службеници), и она тако створена одговара свим властима до дана данашњег. Одговара јер је накриво постављена као табла ауто-сервиса из познатог филма. Није уређена за себе и свој народ, већ за оне који су тренутно на власти. 

*

 Сретење Господње, Сретење које треба да обележавамо као Дан државности, је дан, датум, када смо 1804. године кренули да се кидамо са Турцима, да ослобађамо Србију и када смо покренули револуцију која је изнедрила савремену српску државу. 

Тако би децу лакше научили и људи би боље прихватили. Устав ту не треба помињати иако се поклапа датумски. Тај Сретењски устав никада није заживео у Србији (и званично: свега две недеље је био на снази). Не само зато што га нико од релевантних страних фактора није признавао (Руси су за њега говорили да је ''француски расад у турској шуми'') већ ни самом књазу Милошу није био по вољи него га Милетина буна поћера до дувара да нешто дадне. Земљу народу би Милош поделио и без тога и кидање феудализма није достигнуће Сретењског устава а сам Милош је умро као феудалац и насилник, што није ни чудо јер је такво време било.

Тадашњој ДОС-овској власти, те 2002. године, више је одговарао Милош "преговарач" него Карађорђе "ратник", па су одлучили да Дан државности вежу за "љубљење скута" а не за "сечење ханџаром", то јест, више се тада потенцирао устав а мање почетак буне. Рачунали су, кад већ одлучују да могу да се огледају у тој одлуци. Мада, далеко су они били од Милоша јер је тај исти Милош имао периоде кад је секо Турке на буљуке и време кад је седео са њима на дивану и нешто тамо постигао (за разлику од њих). 

Тако је остало и није се много погрешило јер је Први српски устанак и почетак ослобођења, и револуција, и обнова српске државности: уједно. Дакле, генерално, са датумом се није погрешило али са приступом празнику: јесте. У реду, то је процес, треба да учимо: ама нам је наставни програм лош!

*

Дочим, лично, да кажем и свој став, ја бих Дан српске државности везао за Немањиће, за неки датум из њихове заоставштине: крунисање Стефана Првовенчаног или Душановог. Све што нам треба ту можемо наћи: од духовности до државности (куд ћеш веће државе од царства и куд ћеш старијег закона од Душановог, и куд ћеш већег признања од аутокефалности цркве?) па до континуитета и историчности - без потребе да као суседи измишљамо историју и проналазимо топлу воду. А да за друге важне датуме такође нађемо места у празничном календару.

Када смо код цркве, прихватили смо наметнути наратив да црква мора бити одвојена од државе и држимо се тога ко пијани плота. Наравно, црква не може имати законодавну, судску и извршну власт, али мора бити део државе на неки начин. За српски народ, кроз историју, Српска црква је била исто што и држава, у српској цркви се сачувао дух државности кроз векове ропства и, најзад, Српска црква је народна црква па је тешко одвојити народ од државе, како се жели и чини.

Зато мислим да смо олако одбацили и Видовдан. Можда би делотворније било да као Дан државности славимо датум када смо остали без исте и живели у ропству, ради сталног подсећања: шта имамо и шта можемо да изгубимо. А за Видовдан можемо везати још и неке друге догађаје ради подсећања: жртву, издају, дилему којем се царству приклонити. Видовдан је празник нашег континуитета јер је преузет из времена многобоштва и спаја Словене са хришћанством - што није за потцењивање. Видовдан је спој две Србије, земаљске и небеске: на духовној равни. Најзад, Видовдански устав (1921.) би био важан због чињенице да су њиме по први пут de facto обухваћене обједињене територије које и данас имамо и држимо за своје, то је први устав где су Војводина и Косово, део српске државе. Он је доказ да је Србија била на страни победника у Првом светском рату. Неко ће рећи да је то југословенски устав ја бих рекао да је то била монархија под Карађорђевићима!

Наравно, ово су само размишљања у мору других. Сада је касно за нове предлоге. И без њих имамо добар и вредан помена датум: дан када смо решили да се ослободимо и обновимо државност коју смо изгубили на Видовдан 1389. године. Само то требамо поштовати онако како доликује једној старој држави. И верујем да ћемо се временом научити: ако је сачувамо!

*

Ето, ја рекох и душу спасих! Али, ко сам ја? Политички и сексуално некоректна мрва, мрачна сила која гура клипове у точак ''најбоље економије у Европи''. Па, сад, ако нам је већ економија ''најбоља'', ко велим, са државом може и да се попричека.