Пише: Игор Ђурић
Ето, и тај Топлички
устанак, чија се стогодишњица обележава уз прикладне говоре, ''чешао'' се крваво о моју породицу.
Тамо, скоро у центру збивања, у селу Мађаре (како је говорила моја баба), или
Мађере, како пише на картама, које се налази на месту која чини једну од тачака
троугла са Белољином и Конџељом (а ту је и село Лазаревац, ето симболике),
живели су Костићи, породица моје бабе Јоване. Костићи су пореклом из Фундине (Кучи),
па су их звали Фундуци (фундук, тур. fındık од ар. fundūq - орах, лешник). Они су се давно доселили у Метохију, Метохијски
Подгор, али су под притиском мухаџира, после 1878. године напустили Метохију и
доселили се у Топлицу. Добар део те области тада је већ био насељен избеглицама
из Метохије, тако да и данас тамо живе рођаци многих породица са простора
Косова и Метохије (на пример, Пумпаловићи у Косаници). Тако и саме вође устанка
имају надимке: Миловановић - Пећанац, Војиновић - Косовац.
Како год, Костићи,
тада велика породица, живели су у Мађарима, у засеоку Црна Чука, у кући поред
неког насипа (по бабиној причи коју сам давно чуо, могуће да погрешим и у
топонимији, и у опису). Ту их затиче почетак Великог рата, који ће бити фаталан
за добар део породице моје баба Јоване: мајка Живана, отац Недељко, сестра Крстана
и три брата (Никола, Радоје и Милентије), страдају у том периоду. Удружено су
их сатирали Аустријанци, Бугари и тифус. Николу
ће касније у својим путописима поменути Григорије Божовић: „Сама Куршумлија нешто похабанија него пре рата. На њеном тржишту све непознати
људи. Нема Трајка Превлачанина ни Косте Вучитрнца; нема Милосава Чкаја ни Николе
Костића...“. (Путописи, Капетан Вукоје, стр. 71).
Нас, поводом ове теме, интересује
бабин брат Милентије. Кад је избио Први светски рат био је млад за
мобилизацију. Те 1917. године, међутим, вероватно довољно стар да би се нашао
на бугарском списку за мобилизацију, који је и био непосредан повод за избијање
устанка, мада су узроци били различити и далеко дубљи, пре свих терор и
свирепост Бугара, окупација и затирање националног идентитета. До краја живота,
кад год би се ми жалили на терор Шиптара, моја баба је говорила да нема
свирепијих крвника од Бугара. Треба јој се веровати, кроз живот је имала прилике
да се упозна са терором скоро свих српских душмана.
Општа места ћете чути
ових дана: да је то био први устанак у поробљеној Европи, да се Коста Пећанац у
непријатељску позадину спустио аеропланом (дакле у неку руку и први ваздушни
десант), да је исти имао инструкције од Врховне команде да спреми устанак али
да га никако не подиже док се српска војска не приближи, да је узаврела крв
људи и комитских војвода пожурила са устанком и да је страдало на десетине
хиљада људи, највише цивила у до тада невиђеном терору окупационих власти.
Устанак је избио, дао почетне резултате, проширио се, а онда је угушен у крви,
како се углавном и ''гуше'' устанци.
Милентије се прикључио
устаницима и учествовао је у борбама. Није познато у којој је јединици био, ко
му је непосредно командовао и где се борио. Чињеница је да је Коста Пећанац
знао за њега, јер ми је најмлађи бабин и Милентијев брат, Ратко, причао да га
је у Другом светском рату, као младог комунисту испред стрељачког строја спасао
управо Коста Пећанац, који му је тада рекао да му живот поклања у знак сећања на
његовог брата Милентија. Још се извесније зна како је Милентије скончао. То ми је
причала баба. Био је рањен, па се са неколицином сабораца склонио у село. Сумња
се на издају. Ухваћени су живи. Бугари су их свезали и потрпали у плетени кош за
кукуруз, а потом живе запалили. Пре тога су окупили сеоску нејач, јер су у селу остали
само старци, жене и деца, и под оружаном претњом натерали их да присуствују и гледају
тај страшни чин. Баба Јована ми се клела да су рањени и свезани устаници, па и њен
брат Милентије, певали док нису скончали у диму и огњу.
ПС
Оно што се остало од Костића:
Никодин, Богдан, Младен и
Ратко, четири брата, и Јована, сестра, после рата су су се вратили у Метохију, преко
Жакова, у Исток. 1941. године Шиптари су их опет протерали. Неки су се вратили,
неки никад више. Баба остаде са Ђурићима, и дан данас, на источком гробљу.
Нема коментара:
Постави коментар