ПАТРИЦИД У СРПСКОЈ ПОЛИТИЦИ !!!

Пише: Игор Ђурић

Постоје ''слике'' и ''прилике'' наше стварности, па и оне политичке. Када су заједно онда су сублимација, боље рећи дефиниција наше збиље. Сублимација – јер се мења агрегатно стање од ''слике'' до ''прилике'' – и назад; а дефиниција - јер кад се споје ''слика'' и ''прилика'' у ''слику и прилику'' добија се коначан облик и изглед. Неко то назива лицем и наличјем, али то није тачно, то су само осветљене и неосветљене стране једног истог небеског тела.

Лапот (сеницид, геронтоцид) је стари обичај који живи у нашој савременој политичкој збиљи. ''Прометејев комплекс'' – такође. Сведоци смо. Антропологија као грана политикологије. Политичка сцена Србије је као старогрчка трагедија. Трагични ликови, антихероји и хорови који отпевавају у један глас.

Најчешће син води оца да изврши патрицид. Може бити "политички" син и исти такав отац. Далеко су они, ови наши, од Крона и Зевса. Више сличе некаквом сеоском патријархату, где се браћа гложе и туку мотикама око деобе бабовине. Син води оца и иза леђа крије секиру. Отац може бити доброчинитељ а син онај коме је добро учињено. Отац може бити ментор а син онај који је до њега учио. Неће му више требати. Доброчинитељ је већ политички мртав. Краљ је мртав – живео краљ!!! Да би година била родна, млади краљ мора симболично да убије старог (нова година - стару годину) и да легне са мајком Земљом.

Шта су ''слика и прилика'' српске политичке збиље, било где и било када?  Не чини се то из виших, старо-трагедијских разлога, због Богова или Свемира. Не!!! Они то чине због службеног аутомобила и пространог кабинета. Због посвластица и зрна власти. Брига њих хоће ли година бити родна или неће али знају засигурно да на почетку следећег годишњег циклуса или у време солстиција - добровољно неће отићи. чак ни симболично.

Шта су ''слика и прилика'' садашњег српског тренутка. Нема ни једног храброг човека који ће украсти ватру или одати тајну Богова. Ма какви?! Ако и краде: чини то искључиво из личне користи. Ако ватру украде после ће је људима продавати по вишој цени. Нема  људи ни за много мање дело. На пример да неко искаже своје мишљење а да то не буде удворништво или политичко разрачунавање. Али да каже своје мишљење за које зна да ће платити велику цену и можда страдати.
      Челична је политичка дисциплина коју неки и страхом називају, није ни наш изум ни нова појава. Чак и када су људи-тирани попут Хитлера, Стаљина или Тита (да не помињем богове Зевса, Јупитера или Перуна) утамањивали и прождирали своје ''очеве'' или ''синове'',  нашао би се неки храбри усамљеник да се супростави, дигне глас и каже своје мишљење – без обзира на цену (која је по природи ствари бивала висока). Јуче, прекјуче, данас, код нас таквог није било. Код нас, кад се дигне глас, то је или лапот или кљуцање Прометејеве јетре.

Не!!! Често не диже глас ни онај који је остављен, који је пао (оправдано), који је жртва патрицида. Он је једноставно лапотиран у другу димензију.  (Или се нада да још нешто може кљуцнути својим олињалим кљуном). Димензију ван света власти и политике, међу обичне смртнике и фукару. Тамо одакле је и дошао, и где му се не враћа. Правде ради, урађено му је оно што је и сам урадио не тако давно. Ту политика најближе додирује живот. Ништа ново и до сада невиђено. 

Код ''политичког лапота'' најгоре је, а то се код нас редовно догађа, да се посао не доврши, и ''старац'' одбије да оде на други, неполитички свет. То се догађало скоро код сваког патрицида, увек када су актери давили политичког оца у одсуству. Тај који је преживео лапот после хоће да прождре своју децу, попут Крона, само мало другачије јер су они већ узели власт а митолошки Крон је прождирао да не би узели власт (наравно, пре тога је кастрирао оца). Елем, преживео је и сад хоће да доврши посао.

Прометејев комплекс, на жалост, нема везе са митским Прометејом, оним који је створио човека из глине, који је украо боговима ватру да би је дао људима, и који је попут Христа плаћао свој грех. Прометеј је жртва и добротвор, којем орлушине кљуцају јетру свакога дана. То би могла бити ова земља и овај народ. Ови о којима причамо су те орлушине које кљуцају јетру једног прометејског народа. То је ''слика''. ''Прилика'' је да се у Србији нико не усуђује да пркоси боговима. Славна времена су давно иза нас!