КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

субота, 18. фебруар 2017.

ПАТРИЦИД У СРПСКОЈ ПОЛИТИЦИ !!!



Постоје ''слике'' и ''прилике'' наше стварности, па и оне политичке. Када су заједно онда су сублимација, боље рећи дефиниција наше збиље. Сублимација – јер се мења агрегатно стање од ''слике'' до ''прилике'' – и назад; а дефиниција - јер кад се споје ''слика'' и ''прилика'' у ''слику и прилику'' добија се коначан облик и изглед. Неко то назива лицем и наличјем, али то није тачно, то су само осветљене и неосветљене стране једног истог небеског тела.
Лапот (сеницид, геронтоцид) је стари обичај који живи у нашој савременој политичкој збиљи. ''Прометејев комплекс'' – такође. Сведоци смо ових дана. Антропологија као грана политикологије. Политичка сцена Србије је као старогрчка трагедија. Трагични ликови, антихероји и хорови који отпевавају у један глас.
Ових дана опет син води оца да изврши патрицид. Далеко су они од Крона и Зевса. Више сличе некаквом сеоском патријархату, где се браћа гложе и туку мотикама око деобе бабовине. Опет син води оца и иза леђа крије секиру. Неће му требати. Старац је већ политички мртав. Краљ је мртав – живео краљ!!! Да би година била родна, млади краљ мора симболично да убије старог (нова година - стару годину) и да легне са мајком Земљом.
Шта је ''слика и прилика'' српске политичке збиље, било где и било када? Јуче смо видели у директном преносу. На врхунцу идолопоклонства гледали смо билошког сина како стојећи са осталима аплаузом лапотира оца. Аплауз је намењен очевом крвнику: младом краљу – који у том тренутку лапотира свог политичког оца. Не чини то, овај први, из виших, старо-трагедијских разлога, због Богова или Свемира. Не!!! Он то чини због службеног аутомобила и пространог кабинета. Навикао је и сад је касно. А мало му памети треба да схвати да је то већ изгубио. Не чини то ни овај други из узвишених разлога: већ из истих као и овај први (само је кабинет већи, аутомобил дужи, и положај чвршћи).
Шта је ''слика и прилика'' садашњег српског тренутка. Нема ни једног храброг човека који ће украсти ватру или одати тајну Богова. Ма какви?! Нема ни за много мање дело. На пример да искаже своје мишљење. Челична дисциплина коју неки и страхом називају. Чак и када су људи-богови попут Хитлера, Стаљина или Тита (да не помињем Зевса, Јупитера или Перуна) утамањивали и прождирали своје ''очеве'' или ''синове'',  нашао би се неки храбри усамљеник да се супростави, дигне глас и каже своје мишљење – без обзира на цену (која је по природи ствари бивала висока). Јуче, данас, таквог није било у директном преносу и иза кулиса.
Не!!! Није дигао глас ни отац који је жртва патрицида. Он је једноставно лапотиран у другу димензију. Димензију ван света власти, међу обичне смртнике и фукару. Тамо одакле је и дошао, и где му се не враћа. Правде ради, урађено му је оно што је и сам урадио не тако давно. Испоставило се да је ''дете'' (странка) о којем је говорио када је напустао преседничко (''родитељско'') место решило да се отресе оца. Ипак, пре тога, родило се, љуљало се, порасло и достигло до власти и да чује од оца: ''Немој овде, ту сам ја свога политичког оца убио''. И, није за замерити. Ту политика најближе додирује живот. Ништа ново и до сада невиђено. Као што није ништа ново да младић смркла лица аплаудира политичком џелату свога оца. То је он платио цену прескочених степеница политичког сазревања. Све што је прескочио сада га удара у леђа.
Код ''политичког лапота'' најгоре је, а то се код нас редовно догађа, да се посао не доврши, и ''старац'' одбије да оде на други, неполитички свет. То се догодило код прошлог патрицида, када су садашњи актери давили политичког оца у одсуству. Тај је преживео лапот и сада хоће да прождре своју децу, попут Крона, само мало другачије јер су они већ узели власт а митолошки Крон је прождирао да не би узели власт (наравно, пре тога је кастрирао оца). Елем, преживео је и сад хоће да доврши посао.
Прометејев комплекс, на жалост, нема везе са митским Прометејом, оним који је створио човека из глине, који је украо боговима ватру да би је дао људима, и који је попут Христа плаћао свој грех. Прометеј је жртва и добротвор, којем орлушине кљуцају јетру свакога дана. Ови о којима причамо су те орлушине које кљуцају јетру једног прометејског народа. То је ''слика''. ''Прилика'' је да се ових дана у Србији нико не усуђује да пркоси боговима. Богу – тачније. Славна времена су давно иза нас!

Нема коментара:

Постави коментар