петак, 24. фебруар 2017.

ЛЕЊИР КОЈИ ЈЕ УСПЕО ДА ''ПОБЕГНЕ'' ИЗ ИСТОКА



19. октобар, 2005

Случај комедијант. Случај трагичар.
Случај се поигра некада са нама или је то судбина? Можда и нешто треће?
Скоро ништа човек не може да предвиди. А, може и много. Али предвиљиво зна да буде неважно - на крају увек испадне неважно.
И онда: један детаљ, једна слика, поврати давно заборављене догађаје. Они су били увек ту, са тобом, у твојој глави али ти их ниси био свестан, и то је оно што плаши човека.
Бежали смо од смрти. Није тада човек много размишљао о материјалном. Ја макар нисам - многи јесу. Али ти многи, који јесу, нису свесни своје хендикепираности, чим су животе својих најближих подређивали материјалном. Ја нисам размишљао о материјалном, само ми је пред очима стајала граница са такозваном ''ужом'' Србијом која је тада симболизовала безбедност за моје најмилије.
Али неке ствари, неки предмети из Истока, и из мог претходног, и бившег живота, стигле су са мном, случајем или махнитим стањем духа, и ја их гледам и по нечег се присетим. Опет, по некад их посматрам и равнодушан сам према њима. Ауто сам продао. ''Југо 45'' који нас је довео, часно и поштено је одслужио своју мисију. Никога нисмо молили да нам пребаци дете и он је за нас био и остао херој. Ту је још и по неки комад гардеробе, један портабл телевизор (јебо ме он, где сам га и носио, ваљда сам на њему хтео да видим где сам стигао, кад сам већ на њему видео да треба да кренем - боље да сам место њега понео неку књигу) и, тако, још пар ситница углавном оних који су се случајно задесиле у ауту.
Да, ту је један ''панасоников'' телефон који сам купио (ишао за њега у Пећ) мало пре рата и на којег сам био врло поносан јер сам могао да га носим по комшилуку и правим се важан. Понео сам и ''ресивер'' од сателитске антене (опет Пећ), исте оне коју сам купио у време протеста опозиције у Београду, огорчен што државна телевизија не јавља ништа о томе (јебали ме и државни и ''независни'' и страни медији, усрећили су ме и једни и други: редом). Наравно, нисам успео да убедим своје нове комшије: то око куповине истих. Око речи ''куповина'', у то време, они су стављали наводнике - не без разлога. Не замерам им.
Понео сам и своје оружје (и дозволе, да уштедим труд сикофантима и пореској управи), документа и слике, два уља на платну, нешто мојих списа. Књиге су остале. Било их је много а ја нисам хтео да их доводим у неравноправан положај издвајајући неке: желео сам да све заједно поделе исту судбину. Ни икону Светог Ђорђа нисам скинуо са зида. Као кућни светац и бранитељ моје породице он је морао да остане и брани: колико може.
Али све ово пишем због једног предмета који сам пронашао, ту...... скоро..... а, за који сам забораво да постоји и пре двадесет - тридесет година, и који свакако свесно не би нашао места у скученом гепеку поменутог ''југа''. Милисав, мој отац, понео неке своје свеске. У једној од њих, вероватно као маркер, нашао се и један стари дрвени троугао. Школски, ђачки троугао, из основне школе.
Игром случаја, ето, а не намере, тај троугао се спасио ватре.
Сав је стар, искрзан и ишаран - данас. На њему је хемијском оловком уписано, угравирано, по дужој страни латиницом име старијег брата, јер је вероватно троугао прво припадао њему. По тадашњем систему, књиге и прибор су прелазиле са колено на колено, па је тај троугао дошао до мене и ја сам одмах убележио са супротне стране такође латиницом: своје име. Тек да се зна. Троугао је био квалитетан. Тада је стандард би релативно добар. На њему пише ТРИСО (латиницом) па бројеви 831-1 што је вероватно каталошки број.
Сећам се тог троугла. Других се не бих сетио, овога се ето сећам. Он ме враћа у дане детињства. Дивим му се више сада, него онда. Дивим му се јер је храбар и паметан, а то је доказао самим тим што је неприметно успео да се нађе у вредном избегличком пртљагу. Успео је да нас превари и заузме део скученог бежанијског простора за пртљаг.
Сећам се, уз помоћ њега, хладних учионица, једне пећи на угаљ, у ћошку, која се скоро никада није ложила, катраном преливеног пода учионице, расклиматаних клупа и скамија (још су по негде биле и оне старе предратне дрвене скамије), лепог парка испред школе, строгих наставника и њихових прутова, и часова физичког на којима смо само и увек играли фудбал. Тај лењир је сведок мог бурног пубертета, мог балављења за девојчицама, комплекса што ми не иде увек баш најбоље, мојих жалопојки због великог носа и клемпавих ушију. Он је сведок и добрих оцена које сам добијао.
Сећам се блатњавог дворишта, редова кад треба да се уђе у школу, Шиптара са којима нисмо могли очима да се гледамо (што да се лажемо, само зарад политичке коректности?!), па онда туча Срби - Шиптари, фудбала Срби - Шиптари, да би на крају стигло до рата Срби - остатак света и Шиптари.
Пролећа се сећам - кад је најтеже бити у школи, кад све буја и сунце засија а ти мораш да седиш у прашњавој учионици. Био је и троугао тада са мном, и њему се ишло напоље, јер је био мој друг. И остао је са мном, чини се из ове перспективе: до краја.
Ето, није ме издао мој троугао, у мору издаја.
Озбиљно размишљам, и сумњам у њега, да ће успети да се ушуња и у пртљаг новог селења и одласка у Америку. Препреден је и већ све зна, прошао је свашта и сналази се свуд подједнако добро. Мотрићу крајичком ока на њега али сумњам да ће бити користи од тога.
 Он је мој друг. Веран и одан.


Нема коментара:

Постави коментар