19. октобар, 2005
Случај комедијант. Случај трагичар.
Случај се поигра некада са нама или је то
судбина? Можда и нешто треће?
Скоро ништа човек не може да предвиди. А,
може и много. Али предвидљиво зна да буде неважно - на крају увек испадне
неважно.
И онда: један детаљ, једна слика, поврати
давно заборављене догађаје. Они су били увек ту, са тобом, у твојој глави али
ти их ниси био свестан, и то је оно што плаши човека.
Бежали смо од смрти. Није тада човек много
размишљао о материјалном. Ја макар нисам - многи јесу. Али ти многи, који јесу,
нису свесни своје хендикепираности, чим су животе својих најближих подређивали
материјалном. Ја нисам размишљао о материјалном, само ми је пред очима стајала
граница са такозваном ''ужом'' Србијом која је тада симболизовала безбедност за
моје најмилије.
Али неке ствари, неки предмети из Истока, и
из мог претходног, и бившег живота, стигле су са мном, случајем или махнитим
стањем духа, и ја их гледам и по нечег се присетим. Опет, по некад их посматрам
и равнодушан сам према њима. Ауто сам продао. Југо 45 који нас је довео,
часно и поштено је одслужио своју мисију. Никога нисмо молили да нам пребаци
дете и он је за нас био и остао херој. Ту је још и по неки комад гардеробе,
један портабл телевизор (јебо ме он, где сам га и носио, ваљда сам на њему хтео
да видим где сам стигао, кад сам већ на њему видео да треба да кренем - боље да
сам место њега понео неку књигу) и, тако, још пар ситница углавном оних који су
се случајно задесиле у ауту (два канистера бензина, алат, храна за неколико дана (воде преко Мокре Горе има колико хоћеш)).
Да, ту је један панасоников телефон који
сам купио (ишао за њега у Пећ) мало пре рата и на којег сам био врло поносан
јер сам могао да га носим по комшилуку и правим се важан. У колима се нашао и мој фото апарат, којег сам купио годину дана пред рат, половног, од локалног фотографа Албанца. Понео сам и ресивер од сателитске антене (опет Пећ), исте оне коју сам купио у време
протеста опозиције у Београду, огорчен што државна телевизија не јавља ништа о
томе (јебали ме и државни и ''независни'' и страни медији, усрећили су ме и
једни и други: редом). Наравно, нисам успео да убедим своје нове комшије: то
око куповине истих. Око речи ''куповина'', у то време, они су стављали
наводнике - не без разлога. Не замерам им.
Понео сам и своје оружје (и дозволе, да
уштедим труд сикофантима и пореској управи) и оружје које сам добио од државе - аутоматску пушку М70 и борбени прслук са пет оквира (и, то, да олакшам неком од среских шпијуна вратио сам држави и имам потврду), лична документа, тапије и фотографије, два уља на
платну, нешто мојих списа. Књиге су остале. Било их је много а ја нисам хтео да
их доводим у неравноправан положај издвајајући неке: желео сам да све заједно
поделе исту судбину. Ни икону Светог Ђорђа нисам скинуо са зида. Као кућни
светац и бранитељ моје породице он је морао да остане и брани: колико може.
Али све ово пишем због једног предмета који
сам пронашао, ту...... скоро..... а, за који сам заборавио да постоји и пре
двадесет - тридесет година, и који свакако свесно не би нашао места у скученом
гепеку поменутог ''југа''. Милисав, мој отац, понео неке своје свеске и дневнике. У једној
од њих, вероватно као маркер, нашао се и један стари дрвени троугао. Школски,
ђачки троугао, из основне школе.
Игром случаја, ето, а не намере, тај троугао се
спасио ватре.
Сав је стар, искрзан и ишаран - данас. На њему је
хемијском оловком уписано, угравирано, по дужој страни латиницом име старијег
брата, јер је вероватно троугао прво припадао њему. По тадашњем систему, књиге
и прибор су прелазиле са колено на колено, па је тај троугао дошао до мене и ја
сам одмах убележио са супротне стране такође латиницом: своје име. Тек да се
зна. Троугао је био квалитетан. Тада је стандард би релативно добар. На њему
пише ТРИСО (латиницом) па бројеви 831-1 што је вероватно каталошки број.
Сећам се тог троугла. Других се не бих сетио,
овога се ето сећам. Он ме враћа у дане детињства. Дивим му се више сада, него
онда. Дивим му се јер је храбар и паметан, а то је доказао самим тим што је
неприметно успео да се нађе у вредном избегличком пртљагу. Успео је да нас
превари и заузме део скученог бежанијског простора за пртљаг.
Сећам се, уз помоћ њега, хладних учионица,
једне пећи на угаљ, у ћошку, која се скоро никада није ложила, катраном
преливеног пода учионице, расклиматаних клупа и скамија (још су по негде биле и
оне старе предратне дрвене скамије), лепог парка испред школе, строгих
наставника и њихових прутова, и часова физичког на којима смо само и увек
играли фудбал. Тај лењир је сведок мог бурног пубертета, мог балављења за
девојчицама, комплекса што ми не иде увек баш најбоље, мојих жалопојки због
великог носа и клемпавих ушију. Он је сведок и добрих оцена које сам добијао.
Сећам се блатњавог дворишта, редова кад треба
да се уђе у школу, Шиптара са којима нисмо могли очима да се гледамо (што да се
лажемо, само зарад политичке коректности?!), па онда туча Срби - Шиптари,
фудбала Срби - Шиптари, да би на крају стигло до рата Срби - остатак света и
Шиптари.
Пролећа се сећам - кад је најтеже бити у
школи, кад све буја и сунце засија а ти мораш да седиш у прашњавој учионици.
Био је и троугао тада са мном, и њему се ишло напоље, јер је био мој друг. И
остао је са мном, чини се из ове перспективе: до краја.
Ето, није ме издао мој троугао, у мору издаја.
Озбиљно размишљам, и сумњам у њега, да ће
успети да се ушуња и у пртљаг новог сељења и одласка у Америку. Препреден је и
већ све зна, прошао је свашта и сналази се свуд подједнако добро. Мотрићу
крајичком ока на њега али сумњам да ће бити користи од тога.
Он је мој друг. Веран и одан.
Нема коментара:
Постави коментар