Амерички језик

Пише: Игор Ђурић

Американци и Аустралијанци могу да говоре енглеским језиком. Канађани, поред тога, и француским. Швајцарци, поред тога, немачким и италијанским. Аустријанци немачким, итд. Дочим, Црногорци морају да говоре "црногорским" језиком. Баш да га јебем!

*

Што је више књига продао то је писац морао правити веће компромисе са својом литературом. Треба ли нагласити да су трули компромиси у питању?!

*

Проблем наше културе је што многи читају Беснило а нико не чита Златно руно!!!

*

Сваки од нас је остварени сперматозоид. То треба имати на уму кад размишљамо о људским величинама. Тумарали смо са милионима сабраће и ни сами не знамо како смо управо ми стигли до циља. Такозване људске величине су се слично оплодиле. Тумарали су у тами са милионима сличних и случајно налетели на право место. Случајно!!!

*

Код нас се говорило: „Да си жив и здрав, и, уз брдо брз“.

Жељи за животом и здрављем нема шта додати. Ништа се не може упоредити са здрављем и од тога нам живот зависи. Здрав човек има све, болестан нема ништа сем лабилног голог живота.

Чему онда додатак: „И, уз брдо брз“?

Живели смо вазда у непријатељском окружењу и стално смо били нападани те се у тим нападима борили за голи живот. Најчешћи вид борбе, обзиром да нас душмани никад нису нападали уколико не би били сигурни да су многоструко надмоћнији, јесте био бежање. Бежанија. Да се утекне испред мача и огња. Да се спаси живот укућана и нејачи. Зато је било важно бити и уз брдо брз.

Ми смо више територија освојили бежањем, неголи офанзивним ратовањем. Најбољи примери за то су наше лепе - Шумадија и Војводина.

*

Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.

Шта је лажна уметност?

Кад неко кроз музику пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гету – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.

Права уметност је када живите своје стварање.

*

Шта год овде напишем: углавном се погрешно схвати. Када говорим критички о књижевној стварности у нас, онда кажу: да је то типично понашање искомплексираног скрибомана. Када критички говорим о режимима, онда кажу: да је то типично за губитника транзиције и бедника који није успео у овим временима да скрпи ни милиончић нечега. Када говорим против уласка у ЕУ онда ме чашћавају етикетом примитивног Србина који се плаши напретка још од времена кад су прве пруге ницале по Србији. Када говорим о неправди, прогласе ме националистом. Када поганим језиком желим да омаловажим прихваћено опште малограђанско стање, онда ме прогласе за безобразника. Када се изјасним против геј олидања по улицама, онда узрок томе виде у мојој импотенцији, Едиповом комплексу и притајеном али латентном хомосексуализму. Кад се, пак, изјасним за ту параду прогласе ме (опет) педером.

Како год окренеш и шта год да кажеш нећеш бити исправно схваћен. Па онда: како вам драго, ја против тога не могу, као што не могу ни два јунака из два вица која ћу вам испричати.

Виц први:

Отишао Мујо у шталу да помузе краву. Таман почео, крава се ритне ногом и преврне канту. Мујо узме конопац па веже крави ногу за дирек. Хоће да настави али крава се ритне и другом ногом, Мујо опет конопац па и другу ногу за дирек. Чим је наставио са мужом, крава мане репом: просипа млеко. Мујо бесан ухвати реп па га подигне у вис да га привеже за греду, не може да дохвати па се попне на столицу на којој седи док музе, нема више канапа па скида каиш са панталона, услед тога му спадну панталоне, а у тај мах улази Хасо у шталу, види Мују како стоји иза краве којој су ноге привезане за диреке, на столици, држи јој реп у вис, са спуштеним панталонама, па га пита:

- Шта то радиш, болан, Мујо?

А Мујо ће:

- Јебем краву.  Шта год ти друго рек'о ти ћеш опет то около причати.

Виц други:

Чува чича стоку у планини, негде по Србији, Други светски рат у току. Тек један дан, ето ти је нека војска уз брдо. Један од њих га приупита:

- За кога си ти чича?

- За краља и отаџбину – викну чича ко из топа и добије за то грдних батина.

Тако пребијеном, у одласку му кажу:

- Ми смо партизани, од сад си за Тита и партију.

Извида чича ране, би неко време миран, кад у зло доба, ето ти је опет нека војска уз поток.

- За кога си чича?

- За Тита и партију – вели чича подучен горким искуством.

Још није завршио реченицу а они већ почеше да га крвнички туку. Лежећи крвав само је чуо да му је неко у одласку рекао:

- Ми смо четници, од сад си за краља и отаџбину.

Пребијен и оронуо, дочека чича и трећу војску седећи на прагу своје бачије. Кад је немачки војник заустио да га пита за пут до суседног села, чича га прекину и рече му:

- Удрите браћо, ништа не питајте.

Тако и ви драги моји читаоци: јебите, удрите и ништа не питајте – али макар бар по некад ово моје читајте.