Моја Гоцо!

 

Пише: Игор Ђурић

Како си само

грациозно

бисере пред свињу бацила

Као кад

покретом

нехајно отресеш

трун са рамена

човека којега волиш!

Како си само

осмехом

обесмислила ружну мисао

и распршила гнусну лаж

Као кад

са длана

дунеш у нови живот

универзум полена маслачка!

Како си само

тишину

натерала да се чује

и гласно прећутала немоћ

Као кад

зором

одједном

пукне звезда црвеном тугом!

Како си само

дугу

здробила својим погледом

и у зеници забравила спектар

Као кад

сузом

досолиш нафору причесну!

Како си само

сан

претворила у јаву

својом сенком

у време кад исток постаје река

а притока ушће

Као кад

у руку

ти падне најлепша јабука

која је само трен пре тога

била недостижна на врху гране!

Како си само

раменом

голим

и једним праменом косе

на њему

дала до знања

да си недостижна и недосањана

Као кад

кап

росе на латици руже

учини свет лепшим

макар на трен!

Како си само

прстом

одапела стрелу

и њоме пробола срце

нацртано на прашини

родитељског креденца

Као кад

врапци

покљуцају мрвице хлеба

на симсу болничког прозора!

Како си само

штиклом

своје црне салонке

повукла црвену линију

која граничи смрт и живот

Као кад

војник

сам и рањен

кроз властити мозак

напише опроштајно писмо

својим последњим зрном!

И, како само

данас

стојиш

над том изрованом земљом

и не могу ти ништа

ни говори

ни ловори

Као кад

умре

неко кога си волела више

од свега реченог

од себе!