Пише: Игор Ђурић
КАКО СУ ЈЕДНО ПУШЕЊЕ И ЈЕДНО ОДБИЈАЊЕ ПРЕСУДИЛИ СРБИМА?!
„Срби спроводе терор и силују албанску децу“, Бил Клинтон;
Некада и ситни детаљи из живота утичу на историјске догађаје и њихове
актере, на судбине читавих народа. Да Вук Караџић није био ћопав, не би се учио
писму већ би махао јатаганом. Да је Хитлер имао мало више талента: постао би
сликар. Да је Черкез у Русији мало јаче завитлао копље: не би било Тита.
Оног тренутка
када се открило да је Овални кабинет постао „орални кабинет“ – пресуђено је
Србима. Да је, неким случајем, тога дана Моника Левински имала инфекцију и
упалу грла – Срби можда не би били бомбардовани.
Да је неки српски момчић
узвратио љубав ружњикавој Медлин, можда она не би касније мрзела Србе и Србија
можда не би била бомбардована. Можда је тај дечкић син неког хотелијера који је
поседовао вилу Ривијера, на пример,
из Врњачке Бање, рецимо. Из исте оне бање, рецимо, где је амбасадор Корбел
боравио са својом ћерком, у време када је Чехословачка већ била окупирана а Србија
пружила уточиште дипломати без владе и земље?! Можда, биће да је више од
„можда“, јер онакво зло могло се чинити само народу који ти је учинио велико
добро. А, сад, љубав тог дечкића, као народ, нисмо могли на силу „учинити“. То
није било етичко већ естетско питање. Касније, Медлин Олбрајт заиста јесте била
„естетско питање етике“.
Да се овде осврнемо на Клинтона и његов хуманизам као и „искрене добре намере“ према
Албанцима. Њему супруга Хилари и саветници сугеришу да мора што пре скренути
пажњу са афере „Левински и
Овални кабинет“. Има ли то везе са људским правима на Космету? Планови за бомбардовање Србије актуелни су већ подуже времена пре
тога. Има ли то везе са Рачком? Притиснут сопственом афером и
притисцима помахнитале Олбрајтове, (која је лечила своје комплексе из
детињства, јер је одбијена од неког српског дечачића у кога се заљубила
кад је и сама била мала и боравила у Београду и Врњачкој Бањи), он се обраћа
нацији и целом свету кад је почело бомбардовање: „Наша мисија је јасна - да демонстрирамо озбиљност сврхе НАТО и да спречимо
још крвавију офанзиву против невиних цивила на Косову“.
Моника тих дана препричава детаље и показује своју кошуљу испрскану
председниковом спермом. А Клинтон не
објашњава откуд су то он и његови сарадници знали неколико година пре да ће
офанзива почети онда кад су сачињени планови за бомбардовање Србије. Дукађин Горани
један од чланова албанске делегације у Рамбујеу, каже: „Сваки Албанац је схватио да што више цивила умре, то је интервенција ближа“. Људска
права?! Наставља Дукађини: „ОВК је то схватила. Један страни дипломата рекао ми је једном: ''видите, ако не прођете квоту од 5000 убијених никада од стране дипломатије
нећете добити стално присуство на Косову''“. Какве ово има везе са заштитом угрожених Шиптара?! Ветон Сурои каже о
Олбрајтовој у Рамбујеу: „Говорила је: Ви
потпишете, Срби не потпишу, ми бомбардујемо. Ви потпишете, Срби потпишу долази вам НАТО. Ви не потпишете, Срби не потпишу, ми заборављамо на целу
ствар“. Значи, ако не потпишу Албанци, Американце
брига за њихова људска права. (У овом пасусу су коришћени цитати из емисије ББЦ
Морална борба: НАТО у рату).
Клинтон
је у свом чувеном обраћању нацији оптужио Србе за отпочињање оба светска рата,
(заборавио, или није никад ни знао, да смо у оба рата били на истој страни), и
за масакре горе од фашистичких и Стаљинових. Чак је и себе упоредио са Черчилом,
а Милошевића са Хитлером. Доста смела подела улога обзиром на капацитете
дотичне особе. Његова слава тих дана није била државничке природе, тако да је
више личио на посрнулог Казанову, него на сер Винстона.
Намерно је упоређивао
Србе са нацистима а Албанце са Јеврејима како би добио подршку у Америци.
Стручњаци за медијске кампање знали су коју матрицу обични људи најбоље
препознају. Друго, поменута афера са Моником Левински је била толико пикантна и
толико је заокупљивала америчку и светску јавност да је само нешто жестоко,
нешто на нивоу холокауста могло да скрене пажњу са тога. И то су знали горе
поменути стручњаци. Најзад, није се могла бомбардовати суверена земља у сред
Европе тек тако. Морало се за то имати довољно јаких аргумената. Куд ћете јачи
аргумент од холокауста и геноцида. Демократски сенатор Боб Кери коментаришући
тај период и активности Клинтона изјавио је: „Клинтон је ванредно добар лажов. Ванредно добар“. Он говори о
новом холокаусту?! И гледа нас у очи?! Тај човек је још увек жив. Пре тога је
дао изјаву на суду о случају Овални
кабинет. Лагао је и то. Каже: „Речено
нам је да су побијене хиљаде, можда стотине хиљада Албанаца“. Ко му је
рекао? Јел' исти они који су касније „пронашли“ у Ираку оружје за масовно уништење?
О
инциденту у Овалном кабинету речено
је доста. Парафразираћемо само Хилари Клинтон која је телефоном из Африке
поручила мужу: „или бомбардуј Србе и
скрени пажњу са случаја Левински или спремај папире за развод“.
Вашингтон пост објављује коментар 20.
априла 1999. године цитирајући блиског сарадника Била Клинтона, Дика Мориса: „Бил Клинтон је просто опседнут Косовом, јер
кад је схватио сву димензију сексуалног скандала - почео је да замишља да само
онај председник који води рат остаје запамћен у историји и оставља са собом
неки траг“. Клинтон се пожалио Дику Морису да „само председници као Рузвелт, или други који су имали кризне ситуације
улазе у први ред историје''. ''Зато
је изгледа Клинтон и покренуо рат да би се доказао, јер након окончања процеса
''Левински'' Клинтон је био за мирно решење, али сада Клинтон кризу на Балкану
види као одлучујући моменат председниковања“. Иначе, по речима новинара
Жилбера Ашкара: „Клинтон је током првог
дела 1998. године био презаузет маневрима специјалног истражитеља Кенета Стара,
да би се бавио маневрима Слободана Милошевића“.
Крајем
марта 2015. године, медији у Србији су пренели писање Њујорк тајмса: „Амерички
председник Бил Клинтон наредио је бомбардовање Србије 1999. како би решио
скандал настао у САД након што је 1998. обелодањена његова љубавна афера с
младом стажисткињом у Белој кући Моником Левински. Наиме, од петка је Национални архив САД
почео да обелодањује 2.500 некада поверљивих докумената америчке
администрације, у којима се нашао и меморандум Клинтонове некадашње саветнице
Мињон Мур. У њему она упозорава лидера да хитно мора да врати поверење грађана
и поврати образ дејствима на различитим пољима, што подразумева и рушење
некадашњег председника Југославије Слободана Милошевића, а да се притом позива
на највише могуће силе.
- Госпођица Мур такође је саветовала
Клинтона да се позива на Бога и да на тај начин подупре своју политичку акцију
и све мисаоне процесе – пише амерички лист Њујорк тајмс наводећи изјаве Мурове
из меморандума.
Недуго затим Клинтон је бомбардовао
Србију, а та акција НАТО названа је „Милосрдни анђео“. Обелодањена документа
такође потврђују раније спекулације да је Клинтон новчано помагао опозицију у
Србији. Наиме, показало се да се он у јулу 1999, на самиту Пакта за стабилност
југоисточне Европе, обавезао да ће дати чак 12 милиона долара странкама,
синдикатима, студентским удружењима, као и невладиним организацијама и независним
медијима чији би основни циљ био рад на рушењу Милошевића. Тај пројекат, који
је назван „Прстен око Србије“, такође је подразумевао и распоређивање мрежа
радио-предајника у земљама суседима Србије како би се у њој смањио утицај
државних медија, а несметано шириле информације са Запада“.
Славољуб
Ђукић, Политичко гробље, стране
471/472: „Док је ратним предводницима
било потребно ново жариште како би се оправдало даље постојање војне алијансе
запада, да оружје не зарђа, а Билу Клинтону спасоносни продужетак уочи нових
избора, после компромитујуће љубавне ''афере Левински'', међународна јавност је
инструисана да је то, заправо, права ствар, ''милосрдна интервенција'', једини
спас да се спаси један унесрећени народ. На првој страни угледног ''Монда'', бомбардовање
је поздравио и француски бискуп... Хавијер Солана изјављује: ''Напад на
Југославију је покушај да се одбране моралне вредности на којима почива
Европа''. А немачки министар иностраних послова Јошка Фишер: ''НАТО не води
рат, већ пружа отпор''... Обичан Американац
није знао где је Косово. Нису то знали ни ратни медијатори. Си-Ен-Ен
јавља да је срушен мост на Дунаву, у Новом Саду, ''другом по величини граду на
Косову''. А Бил Клинтон изјављује да је ''читао о Балкану''... Као у режираним
филмовима, публиковане су слике мученичких избегличких колона, плач деце, јауци
мајки, и непроверена сведочења прогнаних у којима су описиване ужасне сцене
какве су у злогласним мучилиштима. Извештавано је о 100.000 масакрираних
Албанаца, о фудбалском игралишту претвореном у концентрациони логор. Робин Кук
је упоредио Косово са холокаустом над Јеврејима. Каснији демантији нису имали
никаквог значаја: важно је да се у право време делује на правом месту. Или,
како објашњава Џејмс Харф, власник пропагандне агенције ''Радер фин'': ''Наш
задатак није да проверавамо информације. Наш задатак је да информације које нам
се чине повољним брзо пустимо у оптицај, како бисмо погодили брижљиво одабрани
циљ''. Џејми Шејн: ''Мој задатак био је да новинаре снабдем муницијом ради оправдања
наших ратних циљева и акција''.
Нико не помиње стотине убијених и отетих Срба. И већ тада, кад су даване
ове изјаве, 200.000 избеглих Срба лута српским градовима у потрази за кровом
над главом, док њихови домови горе на Космету. Већ тада се знало колико је НАТО
убио цивила. (Када је амерички пилот бомбардовао тракторску колону Албанаца у
близини села Кориша при чему је страдало 87 жена и деце и скоро стотину рањено,
Бил Клинтон је рекао да је то „за жаљење, али је неизбежно“, а Џејми Шеј је рекао да је пилот “бацио бомбу у доброј намери, као што се очекује од обученог пилота из
демократске земље НАТО“. У то време је
настао и чувени израз колатерална штета).
Када је бомбардована и масакрирана колона албанских
избеглица код Корише (14. мај 1999. године), када је убијено 87 цивила (10
новорођенчади и 26 деце до 15 година) и рањено 70 деце, жена и мушкараца, то
није била пилотска грешка, јер су цивили бомбардовани у неколико наврата, нити
колатерална штета (из истог горе наведеног разлога), већ је то била порука
Американаца албанским цивилима који су пошли да се враћају својим кућама: не
смете се враћати својим кућама док вам ми то не одобримо, јер нисте их ни
напуштали да вам ми то нисмо наредили!
Жак Огар, командант специјалних јединица француске армије, који је са
легионарима ушао на Косово међу првима, каже за часопис Геополитика 27. јуна 2008. године: „Интервенција НАТО је, наравно, започета на лажима да је био извршен
геноцид над Шиптарима. Бил Клинтон је рекао да је било 100.000 мртвих, да би
оправдао бомбардовање. Сад знамо како Американци ту врсту лажи лако примењују,
навикли су на то да би озаконили своје међународне акције. Ја сам то одмах
схватио на терену јер је моја мисија такође била да покушам да пронађем масовне
гробнице. Нашао сам много мање у односу на 100.000 мртвих. Врло брзо Албанци из
Руговине партије дошли су да кажу: ''Наћи ћете једну јаму у селу које је било
уништено не од стране Срба, већ од ОВК. Ми нисмо ОВК, ми нисмо за Тачија, већ
за Ругову''. Почели смо да схватамо да жртве у многим од тих јама нису убили
Срби већ су то урадили само Албанци. Насупрот томе, ја сам имао добре контакте
са српском војском и полицијом и кад сам им тражио информације о том питању,
они су ми рекли: ''Идите на то место, ту смо убили 35 припадника ОВК, ту је ров
окренут према Меки, ставили смо креч'' - и то је крај приче. Ту су били
сахрањени припадници ОВК који су погинули у борбама са српским војним и
полицијским снагама“.
Због горе
поменутих чињеница ја не прихватам нити
правила игре које намеће победник, нити начин на који треба тумачити догађаје а
који ми сервирају овдашњи службеници победника. Мене прича о милитаристичком хуманизму Клинтона,
Блера, Олбрајтове, Фишера и осталих милитантних
пацифиста апсолутно не дотиче из простог разлога: ако сте силом добили
рат то никако не значи да су истина, право и правда на вашој страни. Ни идеја превентивног
рата није нова што се тиче Србије – поборник таквог рата је својевремено
био лично Франц Фердинанд. Или како је
написала др. Смиља Аврамов у књизи Постхеројски
рат Запада против Југославије: „Неприхватљива је теза која се данас јавља на Западу, по
којој се технолошка супериорност исказује истовремено и као морална
супериорност“.
Славољуб Ђукић Политичко
гробље:
„Енглески дневник The Sun пљеска бомбашима: ''Гађајте их као псе!''. На питање
''бомбе или не'', Славој Жижек (Left Review) одговара: ''Још нема довољно бомби''... Соња Бисерко,
председница београдског Хелсиншког комитета, невладине организације чији се
програм ослања на доброчинство и бригу о угроженим људима, недела је видела
само на једној страни. У тексту под насловом ''Како очистити Србију'' (Њујорк
тајмс, 9. мај 1999), аутор Блејн Харден, тврди да се Соња Бисерко састала са
Медлин Олбрајт, и од ње тражила да Вашингтон озбиљно размисли о окупацији
Србије, да државно руководство подвргне јавном суђењу које ће Србе присилити да
се суоче са злочинима, да Запад преузме све медије у Србији и уведе строгу забрану
ширења ''екстремног српског национализма'' (стр. 475).
У Рамбујеу преговора није ни било. Делегације су биле одвојене и предат
им је готов докуменат који је требало аминовати или одбити. Гор Вајдал (The Observer, 6.6 1999) пише: „Мадлен Олбрајт се сматра
најгорим министром спољних послова од времена Едварда Стетинјуса: велики
губитак за дактилографску службу није донео добитак демократији. Шврљала је као
луда у Рамбујеу, представљајући Србима један хитлеровски ултиматум који ниједна
суверена земља не би никад могла прихватити, будући да је предвиђао готово
потпуну окупацију Србије, бесплатно рекламирање НАТО-а на српској телевизији и
томе слично“.
Наравно, те услуге су требале бити искрене и поштене, а не онакве какве
су нуђене у Рамбујеу, и које су представљале фарсу ради стварања привида да се
жели мирно решење. Сву си знали, од
политичара до медија, да ни један Србин неће потписати споразум из Рамбује-а. Тада!
Данас би се очигледно нашао такав. Какво време - такви и Срби! Тај споразум је
и писан тако да не постоји ни минимум шанси да буде прихваћен од српске стране.
Тада! Славољуб Ђукић је у књизи Политичко
гробље поводом тога написао на 467. страни: „То су били преговори са ''пушком упереном у главу'', узми или остави,
рат или капитулација, ''пољуби ме у дупе или ћу те убити'', како је енглески
писац Харолд Пинтер дефинисао америчку политику коју је тумачила Медлин
Олбрајт. ''Ако Срби прихвате споразум, нема бомбардовања, ако га одбију, биће
га: I am sorry'', поручила је Олбрајтова. Амерички аналитичар Обрад
Кесић тврди да је Клинтон својој делегацији изјавио да, ''стављајући се у
Милошевићев положај, нити сам не би потписао споразум какав је уручен''“.
Пјер Пајен у
својој књизи Праведни рат за мафијашку
државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање
Србије: њен рат. „Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније“, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се
знало!!! Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже
у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били
заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка
најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са
Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање
значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих
послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се
тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да
поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке
Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и
Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према
политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста
смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су
непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко
аутономије“.
Ни све жртве нису исте. Зависи ко вас убија. На основу тога зависи на
којој страни ћете бити. УНИЦЕФ је објавио истраживања Питера Пелета и Ентони
Арнова у коме се каже да „деца (у Ираку)
испод пет година умиру двоструко више него што је то био случај 1989, и да није
тако, пола милиона деце више било би живо крајем деценије“. У емисији
америчке телевизије ЦБС - 60 минута, 12. маја 1996. године,
новинарка разговара са Медлин Олбрајт:
„Лезли Стал: Чули
смо да је пола милиона умрло. Мислим, то је више деце него што је убијено у
Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?
Мадлен Олбрајт: Мислим да је то тежак избор, али
мислим да је вредно, вредно тога“.
Олбрајтова је казала после бомбардовања „да схвата да има злочина Албанаца али да разуме ту њихову потребу за
осветом“ (излив потреба?!).
Правдајући злочине Шиптара над Србима после јуна 1999. године поједини
међународни званичници (сама Олбрајтова) говорили су како је тешко зауставити
освету једног ''напаћеног и угњетеног народа''.
Шта је са српским правом да поравна вековне рачуне? Хоће
ли то схватити икад макар онај део српског народа који све кривице приписује
Србима.
Онда следи скандал око записника у вези Рачка на првој конференцији за штампу у
Приштини када је Вокер беснео, одузимао реч и ломио оловке. Хелен Ранте тада
није рекла најбитнију констатацију која је стајала у извештају и која је много
касније обелодањена: „мртви из Рачка нису
били стрељани и масакрирани“. Кајус Ниеми, писац књиге о Хелени Ренте, Хелена Ренте, обележје човека, 2008.,
цитира Рентеову: „Вокер је вршио притисак
на мене да кажем да Срби стоје иза масакра у Рачку, да би рат могао да почне“.
Касније се потврдило да је Вокер био у сталној вези са америчком
администрацијом (Кларк то потврђује у једном документарном филму), да је
добијао инструкције из Америке шта треба да каже и изјави (у истом филму Вокер
то демантује). Пре било какве истраге, без присуства истражних органа,
форензике, увиђаја и извештаја, он је одмах „знао“ да су ти људи стрељани, да
су их стрељале српске снаге, да је то масакр. (Олбрајтова га је позвала
телефоном и казала: „Бил, одрадио си
одличан посао“, а онда коментарисала пред сарадницима: „Пролеће је поранило на Косову“, видети: Политика геноцида, Херман и Питерсон). Човек би помислио да је тај
амерички шпијун видовит. Не, није. Он је само радио посао због којег је и дошао
на Косово. Подметао је своја јаја лажи у туђа гнезда несреће. На слици која је
обишла свет види се Вокер и иза њега леш Албанца у цивилу који је очигледно
погођен у главу али коме је још капа на глави. На другој слици виде се иза
Вокера наоружани људи.
И Хјуман Рајтс Воч и Фонд за хуманитарно право, који су
фактички писали оптужницу против Срба, за Хаг, не објашњавају данас зашто су у
својим извештајима говорили о зверствима, мучењима, ишчупаним ноктима,
извађеним очима, закланима, касапљенима, када се зна према извештају чак и финских
патолога да тога није било. Зашто се те подружнице НАТО-а сада не огласе? Зашто
се нико не пита ко је убио полицајца Миру Мјекића на покушају увиђаја 19. јануара,
ако су у Рачку боравили само недужни
цивили? Када је он погинуо, борбе су се водиле прса у прса, између два реда
ровова. Или то треба да објасни Олбрајтова која је на каналу CBS изјавила
да „се треба сетити да је у Рачку
десетинама људи пререзан гркљан и да је једини излаз у хуманитарном
бомбардовању“. Клинтон је 19. марта рекао: „Требало би да се подсетимо шта се догодило у селу Рачак... Невини
мушкарци, жене и деца, изведени су из своји домова до јаруге, натерани да клече
у прашини (Рачак је иначе делимично био прекривен снегом и смрзнут а
прашине није могло никако бити прим.аут.) и
покошени рафалима, ни због чега што су учинили, него само због онога што јесу“.
Славољуб
Ђукић, Политичко гробље, страна 466: „Медији су обично претходница рата. Да би се припремила
јавност, потребан је шокантан догађај који ће згрозити људе. Улогу медија у
агресији на Србију, а и своју као портпарола НАТО-а, објаснио је Џејми Шејн
студијом под насловом ''Како нахранити звер''. Шеј каже: ''Упрезање медијске
моћи кључни је фактор у ратним сукобима. Сви новинари су склони лошим вестима.
Слике масакра у Рачку биле су нам потребне да бисмо убедили народ како без наше
интервенције постоје добри изгледи да се масакр понови. Машина не може да ради
на празно, звер мора бити нахрањена''... И ''звер'' је храњена са свих страна.
Уводничар ''Њујорк тајмса'' Томас Фридман у текст под насловом ''Дајте шансу
рату'', позива на војну акцију у којој у Београду ''треба погасити светла,
сваку сијалицу и славину''. А новинар првог програма немачке телевизије свој
коментар закључио је поруком: ''Кад чујем реч Србин, чини ми се да је о самом
ђаволу реч''... Највећи притисак на Србију долазио је од ратоборне Медлин
Олбрајт, која је младост провела у Београду. Према њеном признању, истог дана
кад се Рачак обзнанио, Вашингтон је донео одлуку о рату против Србије. Све
друго је била куповина времена: ''Рачак нам је био потребан ради утицаја на
колебљиве европске савезнике'', изјавила је доцније Олбрајтова. Репортер
француског ''Фигароа'' Рено Жерар, један од малобројних блиских посматрача
догађаја сведочи о свом случају. Када је уверавао колеге да је масакр
обавештајна и пропагандна монтажа, одговорили су му прекорно: ''Ђубре једно,
хоће да нам убије причу''“.
ЧИТАЈ ЈОШ:
Нема коментара:
Постави коментар