ДРУГОВИ ИЗ МЕТОХИЈЕ

Пише: Игор Ђурић

Душа уморна а рука по мало трепти. Отуд је рукопис искривљен, изломљен, и сав дрхтав, те је и прича иста.

- Вратили смо се и нико нас не дира. Идеш улицом нормално, по неко нешто каже или те попреко погледа, ал' то је све. За, сад...

Не би ми право због оног што чух, па се обрецнух на госта из даљине:

- Ајде, молим те....

- Да видиш само како се изградило!!! – прекину ме у пола реченице к'о да је слутио шта ћу да му кажем.

Јесте, мислим се, нисам тамо био још од 1999-те, вероватно се нешто градило. А, нисам увече лег'о у кревет, нити се ујутро пробудио а да не помислим на моју варош у Метохији. Само, чему сад то?!

- Ко је градио?! – питам га љутито.

- Па не знам, они, странци, пара им никад није недостајало, знаш и сам.

- Није то наше место изграђено, бре, наше место је изгорело, сећаш се?! Хвалиш се да те нико не бије и малтретира кад идеш улицом, у времену кад у такозваном цивилизованом свету ни куче не смеш попреко да погледаш!!! 'Де нам се изгуби достојанство, бре? И, она ароганција због које најебасмо...

Од силине осећања и неартикулисаног махања рукама просух кафу и покајах се што уопште дођох да се видимо. Конобар већ поче да нас погледује испод ока.

- Немамо сви ко ти, неко је морао да се врати јер није имао куд! – љутну се сад и мој друг из детињства.

- Није тако, ниси имао 'де ни кад си бежао, па си опет побег'о. Код кога се враћаш сад и шта тим враћањем признајеш: то је важно!!!

- Враћам се на своје!!! – сад је и он викао.

Ућутасмо се. Конобар нас погледом упозори. Ћутали смо, не због њега, брига нас је било, више је ћутња била осигурање од ружне речи увредуше која падне и никад више не може да се подигне и склони. А нисмо се видели годинама: ја и мој друг. У једној улици смо се родили и расли, у исти тањир 'леб умакали. Заједно стасавали, момчили се, препричавали прве љубавне згоде и незгоде. Били нераздвојни годинама. Па се раздвојили ратом и бежањем. Ја сам бринуо о породици, о деци, он је био сам.

Ћутимо, даклем. Па наручимо ракију. Писмо, даклем, и ћутасмо. Дочим, наручисмо опет. Конобар тражи да платимо, он га подругљиво одбија:

- Нећеш ти мени да наплаћујеш у сред пића, нисмо завршили, бојиш се да ти не побегнемо, не бој се, ми „Шиптари“ смо пуни пара, ево мој друг...

Овај утече према шанку, те му не даде да заврши и каже штогод горе.

Он мени:

- Јел' се сећаш оне лепе девојке, из села под брдом, што смо је обојица волели а она волела трећег?

Ја њему:

- Сећам се – велим а осмех ми преорава уснице.

- Умрла прошле године, стрефило је оно најгоре, ни два месеца није саставила. А, знаш ли ти, јадо мој, кад већ говориш о цивилизованом свету и достојанству, да нису хтели да дају дозволу да се сахрани на гробљу у Краљеву, већ су морали да је носе у неко опустело село ван града. Живела је у избегличком кампу. Толико о достојанству твоме.

- Немој то и тако да ми причаш. Немој, брате, ајде нешто лепо кажи, нисмо се видели више од десет година.

- Нема ништа лепо да се каже. Све лепе речи смо потрошили у младости, у завичају. Онакву лепотицу нису хтели да са'ране у своме гробљу!!! Тој Шумадији смо ми певали кад се напијемо и због те песме су нас приводили шиптарски милиционери. А ти ми причаш о достојанству, јебало те оно!

Не одговорих. Схватих да је то паметније. Опет наручисмо. И опет ракију, љуту и горку, уједно. И опет нас конобар попреко погледа, мање због ракије а више због нагласка нашег који се одбијао рикошетом од прљавих кафанских зидова и пробијао му уши.

Сад ја њега питам:

- Што се ти не ожени?

- Није ме 'тела ни једна – одговори не без ироније и једа.

Мислим се: прође му живот улудо. Ни кучета ни мачета: мој друг. А какав је лола био?! А сад живи у кућици коју су му туђинци направили на згаришту старе, и има једну склепану клупицу испред ње, на којој (кажу ми људи) седи сатима и гледа преда се. Ништа, при том, не види (настављају они што ми поткажу коју о њему), јер су около високи зидови или згаришта. Иза зидина не може погледом да допре, згаришта неће да види и ако их гледа.

- А, ти продаде? – упита ме са срџбом.

- Продадо' – одговарам ја постиђено.

- Добро продаде, причају људи?!

-  Не толико добро колико причају, али није ни лоше.

Очекивао сам да ће ми, већ полупијан, рећи како ми је сада лако да њега критикујем и паметујем му око његовог повратка, кад сам се лепо обезбедио и на безбедном сам. Не рече ми ништа. Или то остави за после, да то ракија каже уместо њега. На жалост, таки смо ми доле вазда били: шта смо трезни мислили - то би пијани говорили. И сутра отрежњени одрицали се изговореног, говорећи да се ничег не сећамо. И све тако у круг.

- Исто нам се 'вата - настави замишљено и одсутно – тебе овде зову „Шиптар“, мене тамо 'оће да поарнауте.

- Исто – кажем ја неискрено тужно а у намери да га мало умирим.

Лепо смо живели тамо. И мирно, да се не лажемо, и ако је поднебље било немирно а људи зли. Били смо млади, ништа нам није било тешко. Били смо млади и јаки па су нас комшије избегавале. Комшије су, наиме, волеле да ударе курвински и на слабијег, на нејач. Тако нам је искуство, нема у овим речима предрасуда.

- Јел' се родио ко?

- 'Де, јел' се родио?

- Па у вароши, од наших што су се вратили, јел' ко добио дете?

- Нико! Нема мале деце, уопште.

- Не ваља – рекох.

- Не ваља – рече.

- А, закопасте ли кога?

- Не!

- Не ваља – понових.

- Не ваља – понови.

Не ваља: 'де се не рађа и не мре, ту нема живота и напретка. Чак је и горе кад се нико не сахрањује, јер родити се можеш свугде, према прилици и случају, исто се тако и мре, само се место сахране бира према томе где ће ти потомство живети. Да те обиђу и запале ти свећу.

- Да одемо негде да једемо – рекох па угризох усну, требало је да га зовем кући у госте а не „негде“.

- Не – каже мој друг најбољи, негдањи – да пијемо још мало, па да се растајемо.

Опет из неког непознатог разлога прећутах позив у госте и на конак.

А били смо једна душа некад, у два тела. Нисмо се раздвајали. Данас смо две сенке без душе, које немају ништа заједничког осим сумњивих успомена.

- Како ти иде? – пита ме више реторички.

- Здраво смо – кажем му.

- Значи: добро?! – упоран је он.

- Добро – одговарам више ради реда.

Не смем, пак, да га питам: како њему иде. Видим по њему. Није се снаш'о, причају исти они људи.

- Добро је теби, добро – наставља он – сналажљив си ти.

- И, у клозет да ме затвориш не бих остао гладан – покушавам да се нашалим.

Он не реагује на моју незграпну шалу. Видим, за друго се спрема. Осетио сам у његовим речима горчину, почела је тада ракија да прича. А моја још није пристигла да одговори.

- Добро си се ти сналазио и за време рата – речјом захрапави, па ме погледа испод ока.

Ћутао сам. Поново. И навртао из чокања. Журио сам да ми ракија донесе одговор, неки љут и одсечан.

- А?! – викну и испрси се према мени – шта велиш сад?! Ајде кажи ми нешто о достојанству?!

- И они су мени све покрали и попалили – кажем у пола гласа.

- Је ли, жити мајка, тако кажеш?! – испи мој друг наискап у пола реченице – Ама, ти си њима први! А ја нисам, знаш ти то! Па ко је онда достојанствен, кажи ти мени!?

- Цео век су нас пљачкали и убијали – гласом све тишим изговарао сам речи за које сам био свестан да не вреде ништа у том тренутку, јер су хтеле да одбране неодбрањиво, да улепшају лоше.

- Остав' ту причу, мени! – рече па заћута.

- Да платим па да идемо, касно је? – по трећи пут, к'о Петар у Јудеји, одрекох се позива.

Ћутао је и ћутањем се није сложио. Тога дана смо ћутали или смо причали. Разговарали нисмо. А некад смо знали сатима да размењујемо мисли и осећања а да при том ћутимо и пецамо рибу у брзаку, или читамо стрипове у шљивику, или седимо у задњој клупи уљуљкани у тмину зимског предвечерја у нашој дебелој провинцији. Живот бих тада дао за њега а сад ми је стран и почињем да га мрзим јер ме подсећа на моје непочинство. Дошао је из далека а ја га не зовем кући, већ седимо у кафани која је тек неколико стотина метара удаљена од мог новог дома.

- Онакву лепотицу, јебо им ја матер! – а очи му пуне суза беху.

Па ме са тим сузним очима погледа право у очи:

- И велиш, слаб сам Србин чим пристајем да живим под њиховом влашћу, што сам срећан јер ме не зајебавају кад идем улицом?!

- Нисам то рекао.

- Ал' си мислио!

- Нисам...

- Плитак је мени новчаник за велико српство, баће. Не можеш данас, ни овде ни тамо, бити велики Србин са празним џеповима. Ал' ти о томе немаш појма, ти си се, кажу људи, „снаш'о“!

- Да баталимо те приче више, да идемо полако, доста пописмо.

- Нећемо још – вели – имам још до аутобуса... времена... А кад се будемо растали више се нећемо виђати.

Лакну ми што помену аутобус. Не бих знао шта ћу са њим целу ноћ. Ипак рекох:

- Немој тако, пијан си па свашта причаш.

- Колико пута смо се заједно напили? – најзад ми се обрати некако нормално и како треба, ал' то би само тада и на кратко.

- Нема броја – рекох – у кафану, на сабор, на игранку, чак смо се опијали и на дворењима!

- Јест' – насмеја се први пут те вечери – тад је најслађе.

Па отера осмех са лица и рече:

- Е, више нећемо, ово је последње, зато да искористимо. Конобар, дај још две!

Конобар га погледа, сада већ са мржњом у очима али не смеде да одбије.

Рекох:

- Ја стварно не могу више.

Рече:

- Још по једну, да ти нешто рекнем, па ћемо свак на своју страну. Нешто што је на срцу, да ти кажем шта ме тишти, па после иди.

Тога сам се ја и бојао, због тога на срцу сам и журио да се раставимо.

Поче:

- Куће су нам запалили душмани, то му дође к'о нормално, мрзи те, дошло му време да може, а, изгорело је по нешто и од њиховог, па се свети. Није мени било тешко што сам остао без родног дома већ што сам остао без илузије да имам отаџбину. Људи чине државу а ја човека овде нисам срео. Како су нас дочекали, јел' се сећаш?! Ал', опет, шта има њима да замерам. Какви смо ми били док не побегосмо!? Јел' се сећаш да смо 'тели једни другима очи да извадимо, комшија са комшијом због партије, брат са братом око међе, Србин са Црногорцем - ко зна око чега?! Како ми дочекасмо оне мученике из Крајине? Бројали смо им сваки залогај. Иста смо говна, бре!!! То је прво!

И опсова гласно, да цела кафана чује. Конобар скупи храбрости и приђе да нас упозори да будемо тиши и пристојни. Он опсова и њега. Ја са зебњом сачеках „оно друго“.

- Онакву лепотицу, еј!!! Друго... Најтеже ми је било кад сам те видео да крадеш и грабиш туђе. Тад је мени све изгорело, тад су ме пљачкали и палили, тад су ме тукли и малтретирали. Тад сам ја изгубио достојанство о којем ми ти сад и овде попујеш!!! То је цивилизација о којој ти причаш?! Ето, то сам 'тео да ти кажем. Кад сам долазио овамо није ми било то на памети, ал' пошто ти помену достојанство...  – последњу реченицу је изговорио шапатом.

Платили смо и зашли у сумрак. Конобар се чак и насмешио после свега, те пожелео нам „лаку ноћ“, кад је видео колики смо му бакшиш оставили. Ишли смо улицом, у којој нисмо расли и која води градом који није наш. Вреди ли рећи, опет смо ћутали. Нисам ништа рекао од када је он завршио са својом причом. Шта рећи? Срамим се ја, има цела деценија. Не знам шта ми тад би?! Ко да сам био луд?! А, никакву вајду нисам имао од тога. Да ме сад питаш: шта сам крао? – не би знао да ти кажем. А, крао сам. Он има право то да ми каже. Да је то неко други рекао већ би добио по носу.

Имам, можда, доста оправдања али ми не вреди ни једно. Мени не вреде, њему не требају. Осећам зато да више немам права ни на успомене, једино вредно што сам имао. Он ми не да, он ми сада својим ћутањем одузима право на њих. Са правом – ако ћемо право. Чисте су нам и лепе заједничке успомене али ми нисмо људи који их заслужују: он, јер се предао, ја, јер сам их издао крађом и курварлуком.

На раскрсници застаде и пружи ми кесу:

- Чоколаде за децу и кафа за снајку.

И оде у мрак, према станици. Нисмо се ни поздравили, није хтео Јудин пољубац, а ја мислим да нисам издао: само сам се одрек'о. Нисам га позвао на конак. Искористио сам већ сва три одрицања до зоре. Не би ни дошао. Оде он у своју Метохију, на своје. Тамо се можда не може достојанствено живети али се може достојанствено трпети.