BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
Игор Ђурић. Рођен 26. јануара 1968. године у Истоку. Писац. Објавио: Збирку песама „Недовршене песме“, 1997; Роман „Колона“, 2005; Збирку прича „Источке приче“, 2009; Збирку есеја "Метохија и Косово", 2010; Роман "Клинички живот", 2012; Збирку прича и песама "Источке приче - сентиментална историја једне вароши", 2014; Роман ''Време злих пастрмки, 2016; Роман "Девети круг Светог краља - изопачено време велике деветке", 2017. Заступљен је у зборницима, збиркама, штампаним медијима и присутан на интернету. Одсутан из свих институција, интересних група, партија и организација.  
 

среда, 05. јун 2019.

АПОКАЛИПСА - ОТКРОВЕЊЕ



        
                
                      

2349. година, Дечани

 

Заштићена зона око Капије: земља, ваздух, ватра и вода! Гравитација и левитација!

Упалише се јаки нуклеарни мотори космичких ракета и посејаше печурке пре олује. Киша која је падала после тога бејаше радиоактивна. Изумре људска глупост. Врати се природа анимална. Али, природа рањена и промењена. Природа дегенерисана. Опасна. Време се више није мерило. Дани се више нису бројали. Изгубио се сваки осећај колико траје живот. Од силних потреса које је Земља доживела услед мегатонске експлозије подигоше се велика прашина и дим. Сунцу је требало неколико месеци да се поново помоли. И када је то учинило убијало је неубијено својим ултраљубичастим зрачењем. Воде су се покренуле у огромним таласима и поплаве су носиле све пред собом у том свеопштем мраку.

...Последњи час кад закуца природе...

Убијене су пчеле.

Крај је био нови почетак!

Када је избио свеопшти нуклеарни рат, већ су све супростављене силе имале оружје које је било способно да поред нуклеарног удара, додатно убије сваког човека понособ уз помоћ посебно емитованих таласа и глобалне мреже. Рачунало се: није на одмет убити човека по неколико пута. Ради сигурности. Људи су у себи већ имали уграђене чипове помоћу којих су били умрежени и контролисани. Додуше, то је људима олакшавало живот, више није било потребе да иду код лекара, јер је њихов организам слао податке о стању и добијао повратне информације и терапије из једног центра; више нису морали имати телефоне, јер је чип уз помоћ другог чипа у уху директно успостављао везу; више нису морали имати рачунаре и навигације, јер је мали чип у рожњачи ока био повезан са главним чипом; више нису имали личних докумената јер су једноставно људи скенирани; више нису имали кредитних картица јер је сам пролазак поред касе скидао са њих самих износе следовања  јер је тада класичан новац већ био превазиђен; више нису морали да иду на изборе јер је чип гласао уместо њих; више нису морали да иду у школе и да читају књиге, јер су њихови чипови били похрањивани подацима који су им били потребни да функционишу у ограниченим пољима која су потребна на местима на којима раде. Али, било је много више погубнијих ефеката таквога стања, они који су владали су могли да угасе било чији живот једним слањем сигнала чипу; било је немогуће нигде се сакрити, јер би били лако пронађени; свака њихова реч је била снимана; све што су видели било је регистровано.

Ко год је био у додиру или имао у својој близини такав апарат савремене технологије убијен је смртоносним сигналом већ првог минута рата. А имали су их скоро сви, јер су деца почела да се чипују још пре 200 година. Целокупно функционисање човека свело се на информације које је добијао и слао уз помоћ те направе. Они који су преживели припадали су ретким покретима отпора који су одбијали чиповање, онима који су су се повукли у дивљине, и онима који су били под заштитом неке од малобројних капија.

Наравно, били су заштићени и они у специјално за то направљеним бункерима: мали проценат оних који су владали светом и који нису били чиповани, са својим обезбеђењем и чуварима. Међутим, нису предвидели да напољу неће остати ништа од претходне цивилизације, и да ће светом завладати дивље животиње које нису биле електронски обележене, за разлику од домаћих, и радијација која је све затровала и додатно убила. Када су остали без хране и воде, покушали су да се пробију: али докле? Около је владала пустош. Умирали су, само је било питање колико могу преживети.

Смрт је донела нови живот и нова правила. Тек тада је настала борба међу ретким преживелима: за извор чисте воде и за здравог јелена у дивљини којега је требало уловити. Настаде нови рат, после рата. Овога пута човека са човеком, а не народа са народом. Борили су се за дан преживљавања, већина њих већ пред распадањем. Настаде хаос јер бејаху срушени сви познати системи, бејаху уништене све технологије, престаше да важе сви закони.

Капија се отворила у време катаклизме и створила заштићену зону. Да спасе што се спасити да, да се не поремети однос паралелних догађања. Довољно је било само тих неколико тренутака земаљског времена да она ослободи енергију спаса. Храм је стајао нетакнут. У околини је већ после десет година владала дивља вегетација. Он је нестварно зрачио сјајем. Започела је нова ера човечанства. Храм је започео своју нову мисију. На жалост, мудрост у виду енергије која је пролазила кроз пролаз нија била довољна да уразуми лудост човечанства. Мало је било таквих капија за толико много лудих људи.

Енергија са две стране пролаза је иста али је њена учесталост мања или већа. И док се са наше стране капије свет сматра довршеним, са оне друге је још у фази Великог Праска. Тамо се још ствара и из те стваралачке енергије и масе, која се шири, нешто се и благотворно пропусти кроз отвор. Ту се светлости из различитих димензија стапају у једну тачку и њихова брзина је у тој тачки равна нули.

...Рушна твар земна нестаће сред дима...

Паралелни светови не живе и не старе подједнако исто. Бржи свет спорије стари и способан је да проникне у будућност. Пошто не постоји јединствено и апсолутно време, онда и утицај простора зависи од тога ко се и са које стране капије налази. Због тачке додира и споја два времена и два света, на таквим местима је нестајала и престајала радијација, јер је она постојала у свету са једне стране капије, у свету који је уништила, али није могла постојати у стваралачкој снази са друге стране капије, снази која ју је створила. Она је постојала у овом времену али није постојала ван времена. За њу је био потребан простор а не бесконачност која је обесмишљавала њено постојање, ширење и деловање. Болесни са ове стране капије, били су здрави на другој страни. Довољно је било проћи кроз тачку где се два света спајају. За Космос радиоактивно зрачење није катаклизмичка појава већ нормална и свакодневна ствар. Свакодневна!? Неприкладна формулација али ми друге тренутно немамо.

Постоји ли један трен између живота и смрти када човек није ни жив ни мртав? Мора постојати, ма колико немерљиво кратко трајао. Тај трен, стање ништавила, бесконачности и немерљивости, то је трен савршенства. Јер, живот је рањив, а смрт је коначност. Једино је у том трену људско биће савршено у својој недодирљивости. Тако је и са световима, само што је тај трен међустања у димензијама бесконачности – такође бесконачан. Зато је тачка додира два света савршена у својој немерљивости и недефинисаности. Отуд ће опстати они који су бирали небо уместо земље, вечност уместо пролазности. Вековима су нам се смејали због тога – сада више нема ко ни да плаче.

...Прекриће, опет, све видљиво, воде...

Око капије се временом обједини одређени број људи, које место пре тога заштити, а после освежи и полечи. Ту их радијација није пекла, ту их није достигла електронска смрт. Кисела вода је апсорбовала киселе кише. После неког времена су почели да се моле и служе тотему вука, што га примитивно исклесаше у храсту и поставише на месту где је извирала вода, јер нису разумели ништа од живописаних слика унутар оближњег храма. Убрзо је дошло време када је било потребно бранити капију. Бранити је за себе, јер је капија неосвојива и неупотребљива за друге.

Вук је окупио оно што је остало од његовог чопора. Није их било много. Срећа, ни оних других није било пуно. Проћи ће много година док их буде одвикнуо да се клањају њему, да разлуче књигу на зиду храма и науче да копају руду и праве гвожђе. Не жури. Зна их. Чим науче, почеће да праве мачеве. Библиотеке су изгореле, универзитети нетрагом нестали. Нема више ни једног чипа из Силиконске долине. Само би се нашао, ту и тамо, по неки траг, некакав радиоактивни комад нечега што је одавало обрисе некадашње цивилизације. Нешто значајнијих скупина људи остало је у Сибиру, Азији и Аустралији. У Европи, највећа је ова, код капије. Али ништа од тога сада они не знају. Проћи ће векови док се буду сусрели са некима од њих.

Око капије, тотема вука и храма, људи су поболи зашиљене кочеве окренуте према евентуалним нападачима, а преостали чланови легла су примитивним оружјем бранили прилазе води, храму и себи. Нападе на њих су вршили појединци или мање скупине изгубљених људи, прегладнели, жедни и болесни. Хтели су до лековитог места, воде, живота. Захваћени радијацијом, троми и изнемогли, крастави и крвави, нису имали снаге да победе браниоце које је Свети краљ држао у здрављу, Капија у снази а Свети вук у заједништву.

У лов су одлазили по саветима Светог вука. Већ су почели да разликују биљке и плодове који су се најбрже ослобађали радијације и отрова. Најопаснији део преживљавања ипак је био излазак из заштићене зоне и ту су били опрезни. Свети вук није ловио јер он никада није био биће, већ само идеја. Он није био материја већ искључиво дух. Био је једино духовно у огољеном материјалном свету који је настао.

Изван заштићене зоне нису се смели задржавати дуго времена. Због радијације. Само онолико колико је капија могла да спере са њих. Ни она није била свемогућа, јер је људско тело било склоно пропадању. Прочишћење се обављало проласком испод кивота Светога краља, за кога они нису знали ко је и шта значи. Али, због јаке снаге и енергије која се на том месту ослобађала то се није смело радити често и дуго. Оно што је лечило у ограниченим количинама у великим је убијало.

Поред горе поменутог, дуго одсуствовање или удаљавање од заштићене зоне, повећавало је опасност да их ходајући мртваци заскоче и савладају. Узгред је вршена и селекција, па најбољим и најјачим припадницима чопора није дозвољавано да излазе, због радијације и опасности, како би потомство било боље и јаче. Тако се заштићена зона ојачавала људима и полако ширила. Освајао се метар по метар. Споро. Веома споро. Али и поред тога, после неког времена већ су запатили мала стада и ширили појас око храма где су почели са примитивном земљорадњом.

Ови полуљуди – полувуци нису више ништа знали о Христу, северним племенима, царствима и витезовима. Нису знали ни то да су некада били Срби. То и није чудно. Бесмислена је била свака подела између људи, чак и да се схватала, осим на живе и мртве. Државне границе за њих више нису постојале, јер више нису постојали народи који су их створили. У тој катаклизми, после много година, земаљски свет је опет постао једно. А за те људе почињао је и завршавао се у уском појасу око заштићене зоне.

Нису знали ништа ни о Немањићима, Лазару, Карађорђу, Милошу, Вуку и Доситеју. Нису чули за Његоша, Теслу, Пупина, Миланковића. Они и њихова деца не знају да на северу, тек коју стотину километара од њих, једна река која се звала Сава носи воду у другу реку која се звала Дунав, и да у тој води пливају радијацијом дегенерисане немани које нису за јело, али које једу свакога ко проба да преплива преко те воде. Нису знали ни то да многим људима услед нових услова живљена расте длака, изопачују се екстремитети, деформише се вилица. Они живе на дрвећу како би избегли да буду ловина предаторима којих је све више и више. Наступила је њихова ера.

Као што нису знали ни то да се услед мутације већ убрзано стварају у природи нова бића са телом лава, главом орла и крилима, и да неки гуштери постају огромни, да већ имају две ноге са којима брзо трче и две закржљале шапе са којима хватају плен и приносе га оштрим зубима. Нису знали да неки сисари временом расту све више и више, да им се продужују вратови како би достигли до највећих крошања мутиране вегетације. За неколико векова или хиљада, или милиона година, следеће генерације ће се суочити са неким од тих створова чим се оформе, запате, формирају крда и крену у велике сеобе са севера у потрази за храном на југу. Велики делови планете бејаху спржени. Тамо није остало ничега осим недефинисане органске и радиокативне супе. Пошто еволуција није ништа друго до мутација, радиоактивност је убрзала мутацију нуклеотида код већ сложених и формираних организама. Природа се покренула уназад.

Вук све то зна. Све и да хоће да им каже, не би га разумели. А то сада није ни потребно. Сада је најважније опстати и временом оздравити. Тешко је, али није немогуће. Вратили су се на почетак, одакле су кренули и око чега се све вртело: ко роди више здраве и јаке деце, будућих ловаца и ратника, преживеће, опстаће и владаће. Најзад, схватиће једнога дана и сами. Све ово што сада не знају, и то да су: небески народ. Небо их је спасило. Биће то почетак њиховог новог краја.

...Да божји лик се одрази у њима!

Седи Свети вук испод тотема посвећеног њему и гледа околину. Давнашњи је вук, па много и памти. Он не стари са протоком времена, као обична смртност: његова бесмртност сазрева. Он егзистира и развија се у временским и духовним димензијама ван оних у којима је пројектован. Вековима је овде већ, то јест: његова пројекција. Пројектован је од стране изабраног народа, кроз сочиво капије, а чини се као да се јуче оваплотио. Сећа се тих времена проласка кроз капију и онога што је видео: непрегледне, али питоме дивљине, пуне разних боја, плодова, бујне вегетације и воде, дивљачи за лов и борбу, плодне земље.


Нема коментара:

Постави коментар