Пише: Игор Ђурић
У свету какав је овај наш данас има смисла борити се политички,
друштвено и на сваки други начин једино за природу, то јест, за њен спас. Све
остало, дугорочно али и тренутно гледано, неважно је: слободе, демократија,
стандард, уметност, економија.
Надомак смо циља и резултата да потпуно и трајно уништимо планету и
живот на њој и да својим потомцима не оставимо чак ни могућност да не буду
гладни и жедни, чак ни да им не оставимо могућност да се боре и нешто промене.
По овим питањима ствари се драстично и драматично мењају, очигледно
много брже него што се претпостављало. Оно што се предвиђало за неколико векова
догодиће се следећих деценија а оно што је требало да се догоди за неколико
деценија догађа се управо сада.
Као и већина важних идеја у данашњем свету и еколошки покрети су обесмишљени,
корумпирани и криминализовани и уистину су само упосленици главних тровача планете.
Они, попут синдиката, служе да се створи привид како постоје људи и
организације које се систематски и системски боре за очување природе а, у ствари, им је главни задатак да преусмеравају незадовољство и енергију људи на неважне
проблеме. Они то раде, опет као синдикати, само у оној мери која не угрожава
високи и крупни капитал и људе који управљају светом и главни су кривци што је
Земља на самрти.
Једини начин борбе, било које, јесте ванинституционални и
револуционарни (до неке мере, јер сваку револуцију у неком тренутку преузме
неки интерес, идеологија или капитал – најчешће све заједно у једном). Суштина
те борбе је да шачица богаташа која влада светом и булумента политичара,
бизнисмена и бирократије који их опслужују схвате заједно да се нигде не могу
осећати безбедно, заштићено и сито уколико већина народа буде у том положају.
Да схвате да ће се и њихови потомци подједнако и под истим условима за све,
борити за чашу воде и шаку брашна.
Вода постаје главни проблем човечанства. Подједнако: слана и
пијаћа. Или ће је бити превише или је неће бити. Милиони људи ће ускоро бити
потопљени и поплављени морима и океанима а друге стотине милиона неће имати
пијаће воде. Слана вода и пустиње појешће добар део обрадивих површина. Шуме су
посечене, многе животињске и биљне врсте су изумрле.
Неминовно, бројнији народи и велике силе желеће воду и храну за
себе. Почеће ратови за храну и воду. Поново ће настати робовласнички систем у
којему ће већина поробљених народа радити само за голу егзистенцију: за храну и
воду, довољно једва да се пуко преживи.
Сеобе и велике миграције народа биће неминовне и неће моћи да се
контролишу јер оне више неће бити економске већ егзистенцијалне у смислу
опстанка, и неће бити мирољубиве већ веома насилне и освајачке. Зато ће само народи
који су сачували праве вредности обједињени око идеје најмањег заједничког
именитеља и људи који су обједињени око институције породице (што бројније то
јаче) – имаће некакве шансе да опстану нешто дуже од осталих јер ће бити
способнији за опстанак и природну селекцију која ће уследити и која ће оставити
само најјаче и најорганизованије по горе наведеним критеријумима. Организације
попут државе у савременом значењу неће постојати.
Међутим, овде се не мисли на оне који су организовани око
бесмислених идеја које су данас основ система вредности и које се пропагирају
или они који мисле да ће опстати уз помоћ безвредног папира званог новац који
је похрањен у њиховим трезорима и на рачунима већ се мисли на оне који ће бити
окупљени око идеје да се за породицу или заједницу мора обезбедити храна, вода,
сигурност и опстанак – по сваку цену. Жене ће морати да рађају и подижу
потомство а мушкарци да их хране и штите – и ту ће почињати и завршавати се
свака политика, идеја или идеологија.
Отуд је већ време да се започне са реализацијом тог простог и
револуционарног циља (хаоса): доказати том владајућем слоју на светском нивоу
да ни они, ни њихови потомци, неће бити сигурни у својим бункерима и да тај
свет који су створили исто тако неће бити добар за њих како није добар за
већину човечанства.
Како?!
На тај начин што треба обесмислити вредности на којима почива
данашњи свет и њихово богатство па и њихова владавина. Људи се морају више вратити
старим вредностима и природи и морају радити за природу а не за крупни капитал,
бесмислене производе којима смо бомбардовани, индустријализације, потрошачког
менталитета и разних монопола, али се морају манути и свих глупости који се могу свести под појмом политичке коректности и родне равноправности.
Мора се стати са овом бесмисленом трком у дигитализацији и производњи
свега и свачега што нам мења реални живот и ствара привид да живимо у лепом и
очуваном свету и то у времену када планета умире а са њоме и човечанство. Наука
се показала незрелом и лицемерном и њу треба из корена мењати. Свако од нас има
гомилу апарата који могу све и свашта а није пронађен лек за ниједну тешку
болест од које умиру милиони људи сваке године; војна наука и индустрија су произвеле ракете које је немогуће зауставити, које нападају из Космоса али није
направљена ракета која може зауставити астероид који лети према земљи; производи
се ГМО храна која се после баца а трећина човечанства живи на ивици глади; итд.
Људи се морају самоорганизовати, од појединца па корак по корак, у
одбрани сваког потока, сваког дрвета, сваке птице и животиње. Све оно што штети
природи, у првом удару оно најдрастичније, мора бити бојкотовано, блокирано,
уништено, забрањено – доведено до неодрживости у економском смислу (то њих
највише боли).
Највећи проблем овог проблема лежи у чињеници да је то глобални
проблем. Вода која је отрована осиромашеним уранијумом на Косову воденим
сливовима је раширена на све стране света, исто као и вода из Фукушиме и ваздух
из Чернобиља, баш како ћемо сви омирисати дим из Амазоније и како ће од воде
која је настала топљењем глечера са Арктика и Гренланда бити потопљена острва на
Пацифику а касније и читаво приобаље света.
Зато је овај проблем нерешив без свеопштег хаоса. Све друго је
утопија. Свеједно је: утопити се, умрети од потопа, црћи од жеђи или живети у
утопији.
Једино вредно што можемо оставити својој деци и унуцима јесте оно
што смо добили од својих предака: вода, ваздух и земља. То неће бити ни путеви,
ни фабрике, ни мобилни телефони, ни јахте, ни авиони, ни компјутери, ни флеш
меморије. Чисту воду и густе шуме – то је обавеза да им оставимо а не катаклизму,
сушу и глад.
И људски материјал и потенцијал са здравом генетиком и природним
инстинктима – да могу да се хране, бране и одбране. А то им не можемо оставити
нездрави у глави и генима што је последица отрованог света у којем живимо.
Нема коментара:
Постави коментар