НЕМАЈУ СВОЈЕ ХРАМОВЕ - ПА ОТИМАЈУ НАШЕ!

                                                         Уље на платну Горан Пешић

Пише: Игор Ђурић

      Мука је то и тешка национална фрустрација. Немаш своје а хтео би да будеш свој. Немаш ништа а хтео би да будеш неко. Па отимаш туђе. Ево питам једног просечног Србина: да ли би он пристао да се моли у туђој богомољи, да туђе тврђаве и старе дворе представља као своје, да се дичи туђим победама, да тугује због туђих пораза и издаја, да подиже споменике јунацима других народа а да их узима као своје? Не би, наравно! Само, то и није право питање за просечног или натпросечног Србина из простог разлога што он све то има: своје.  Своју цркву, своје јунаке, своје издајице, своје тврђаве, своје династије. Нису највећи, нити најстарији, али су његови. Истина је, додуше, и то да када неки Албанци кажу да су цркве и манастири на Косову и Метохији део њихове историје и традиције. Истина! Али треба да буду крајње прецизни по том питању: у једном периоду део њих (нас) није више имао снаге да носи на плећима Христов крст а на глави венац од трња па су се по-арбанашили и веру променили. Макар половина Шиптара су Арнауташи (бивши Срби). Знам, није нам за понос и дику али то је чињеница. Тада су се они одрекли Дечана и Архангела, и Новог Брда и Љевишке, и почели су да се клањају у другим богомољама. За разумети је, сваки народ има своје успоне и падове, свако стадо има залутале и посрнуле овчице.

Велики број Срба због несносних услова за живот прихвата ислам и арбанаши се, у почетку прибегавајући мимикрији, али се касније код тих људи губи идентитет и они постају гори Шиптари и од оних изворних. Доказано је и проверено на властитој кожи да су највећи зликовци међу Шиптарима били управо они Срби који су примањем ислама то постали. Мимикрија се гасила већ у следећој генерацији због разноразних разлога. Деца нису схватала двојно веровање, женидбама и удајама морали су да прекину са исповедањем старе вере, итд. 

      Радован Самарџић у књизи Косово и Метохија у српској историји. каже на ту тему: „Мимикрија Срба сељака била је, међутим, најизразитија на Косову. Прилагођавајући се арбанашкој средини, временом су изменили готово све, и куће, и оно мало сиротиње по њима, и одело на себи и својој чељади, и држање, чак и изглед; трудили су се да бар домаћин говори оба, или сва три језика; иконе и кандила крили су по долапима. Требало је да промене још и душу. Поред принудног и добровољног узимања друге вере, мимикрија је, као и отимање жена, била поуздан пут ка исламизацији и арбанашењу. Назив АРНАУТАШ давали су Срби онима за које се знало кад су променили веру и народност. Уколико се историјски подаци могу претворити у бројчане  односе, 30-40% Арбанаса у Југославији непосредног су словенског порекла. Упоредо са тим подаци добијени антропогеографским и историјском истраживањима своде се на број од око 150.000 избеглица које су између 1878-е и 1912-е године, напустивши шире подручје Косова и Метохије, прешле у Србију...“. 

      Цвијић, Јастребов и Нушић, у својим списима говоре о томе да су Арнауташи гори људи од изворних Арбанаса. Ови потоњи су се после жалили да им је чувена беса временом пропала и изгубила на важности јер Арнауташи нису знали да је држе.

Нушић у својој књизи Косово, пише: „Арнаута правих има мало а по-арнаућени Срби су најбројнији део становништва. Они чине три четвртине становништва косовског...“. Татомир Вукановић у књизи Дреница - друга српска Света Гора, пише: „.....М. С. Милојевић српски списатељ из доба романтизма истиче како у једном делу Дренице у 431-ој кући живи ''све сам Србин потурчен, који врло мало зна арнаутски и који више српски но арнаутски говоре''“. Затим наводи: „у 258 такође потурчени Србин, али који подједнако говоре и једним и другим језиком“. Слично Милојевићу, наставља Вукановић,  разлаже и други српски списатељ Т. Станковић, који наводи: „Дренички Арнауташи, сви знају дан своје славе - свога крсног имена и тога дана ништа не раде“. Јевто Дедијер у књизи Стара Србија говори о 60.000 протераних са Космета у периоду од 1880. до 1900. године. И он говори о другом аспекту смањења броја Срба, о мимикрији: „Српско становништво које је остало у Старој Србији довијало се на разне начине како ће да спасе живот. Најпре је промењена ношња. Сви су мушкарци примили арбанашко одело, обријали су главе и носили перчине“. 

Константин Јиричек је наводио да је од 1878. до 1912. године са Косова протерано око 150.000 Срба. И Јован Цвијић, рекосмо, био је истог мишљења о броју расељених у том периоду. Неколико извода из Балканског полуострва Јована Цвијића: „После српских сеоба из Метохије, са Косова и из Јужне Мораве, почели су Арбанаси у масама силазити у те жупне крајеве... Од многобројних рајинских особина централног типа највише падају у очи оне особине које потичу од моралне мимикрије. Под тим подразумевамо утицај суровости и насиља господара на менталитет овога становништва... Први је знак мимикрије у овим областима био примање арбанашког одела. Затим је дошло усвајање њихових покрета, понашања и самог језика, тако да се на путу и на тргу нису могли разликовати Срби од Арбанаса...“. Поред Цвијића, балканским психолошким типовима бавили су се и Жозеф Деникер и Ежен Питар.

 У књизи Историја Срба у Новом веку, на странама 103-104, Екмечић пише: „Паралелно са српским сеобама и бежањима пред ратом и војскама обе стране, постоји и нови талас исламизације. Продор аустријске војске и устанак Срба око сеобе 1690. изазвали су терор татарских јединица на Косову и јужној Србији уопште. Дошло је до новог таласа исламизације, изазване прогонима и претњама о пресељењу, које је трајна пратиља свих народних побуна у турској држави од XIV века до њеног нестанка 1912. Према сведочењу Лазара Соранца 1588. албанско становништво је постало главни турски ослонац у продирању преко српских земаља. Обично се у литератури узима да је албанско насељавање Косова и делова у Србији и Македонији долазило њиховим лаганим освајањем планина, па се затим спуштају у плодне долине, како је то објаснио социолог села Сретен Вукосављевић (1965). Не треба ипак заборавити да то долази и одатле што су се Албанци све више сматрали повлашћеном нацијом у Османском царству. Након Велике сеобе Срба у Јужну Уграску 1690. долази до пацификације побуњеног подручја путем исламизације и прогона. За сто наредних година то је била перманентна појава. Католички бискуп из Скопља 1791. је тражио да се уведе молитва по црквама ''Ab albanesimus libera nos Domine''. Албанци се досељавају, па се и католици жале ''да су испунили и преузели целу Србију'', то јест њене традиционалне области на југу“. Даље, из горе поменуте књиге на страни 212: „Лекар Јозеф Милер (Joseph Muller) је 1838. рачунао да је у Пећком санџаку било 30.000 хришћана и 23.000 муслимана. И у Приштинском санџаку је претежна већина српска, док је у Призренском санџаку већина била муслиманска, али по језику је већина говорила српским језиком“.

Пред српско-турске ратове 1876-78, на Косову је живело око 63% Срба, око 33% Албанаца и око 4% осталих – (Екмечић). На основу онога што је објавио мајор Петер Кукуљ у Бечу 1871. године, на подручју Старе Србије живи 318.000 Срба, 161.000 Албанаца, Турака 2000, Влаха 10.000, итд. Владан Ђорђевић, ондашњи председник српске владе, у писму Стојану Новаковићу посланику у Цариграду пише „да је само у периоду од 1880-е до 1899-е у Србију побегло 60.000 Срба са Космета“. Спиридон Гопчевић пише да у Косовском, Битољском и Солунском вилајету, 1890-те године живи 2.880.420 становника, од тога 2.048.320 Срба, 231.400 Турака, 201.140 Грка, 165.620 Албанаца, итд.

Ипак, као показатељ да је у то време још све далеко од катастрофе показују турски пописи. Главнину становништва данашњег подручја Истока, мог родног града, (и целог подручја Косова и Метохије) према Скадарском дефтеру' из 1485. године, чине Срби. Има ту и тамо помена и о другим етничким припадностима. Тако у Ђураковцу има једна породица Влаха и у Белици једна породица Арбанаса. Према турским пописима из периода 1490/91 и 1520-1535, дакле скоро 160 година пре Велике сеобе, у Вучитрнском, Скадарском и Призренском санџаку било је између 2% и 4,6% муслимана. Док је у Дукађинском санџаку (Метохија) тај проценат износио 0%. 

Елем, нико њима не оспорава српско порекло. Међутим, они су га се одрекли и ту би прича требало да буде завршена. Могу они да каче заставе на Новом Брду колико им је воља (сама топонимија је против њих јер немају како другачије но тај стари град на албанском називају Novobërdë или Novobërda), да својатају Високе Дечане али им ништа не вреди док не одлуче да се врати народу у вери својих предака. Или, макар, када дају такве будаласте изјаве да буду прецизнији: „Док смо били Срби и хришћани то је био део нас и наше традиције“. Не може и паре и јаре: и мењамо веру и да нам остане од старе вере!

Чак и ако постоје две историје Косова и Метохије: српска и албанска – оне се у многоме и фундаментално разликују. Српска историја почиње са средњевековном државом, краљевином, царством, аутокефалном црквом - иза којих остају монументални историјски и верски споменици: Дечани, Пећка патријаршија, Свети Архангели, Богородица Љевишка, Грачаница, Ново Брдо, Звечан... Српска историја се наставља борбом за очувањем својих вредности, Марицом, Газиместаном, рађањем Косовског мита и Царства небеског, духовним опстанком и у ропству, које се огледа у народном стваралаштву, патњом, борбом, револуцијом и коначним ослобођењем. Уколико и постоји албанска историја Косова и Метохије, то је повест слугерањства свакој окупацији и туђину, то је историја конвертита, терора, то је традиција иза које није остао нити један материјални или духовни споменик, нити један мит – осим мноштва гробова. Не треба сметнути са ума: историјски, културни и верски споменици мухамеданске цивилизације су углавном турски.

Поред историје, нама у прилог иду и друге категорије: топонимија, турски пописи, катастарске књиге. Ми истичемо много више права у односу на Албанце. Док они истичу демографско право ми истичемо историјско право. Док они истичу демографско право ми истичемо историјске и верске споменике. Док они истичу демографско право ми истичемо државно-територијално право. Док они истичу демографско право ми истичемо међународно право. Док они истичу демографско право ми истичемо закон силе. Дакле, Албанци истичу само демографско право, чак ни то не комплетно јер је то право релативно кратке историје. А, ако смо код права силе, ни то право није њихово. Јер, ако су Американци применили то право према нама, оптужујући нас да смо хтели да силом решавамо проблем, па зар то исто нису учинили и они?! „Реално стање“ на које се данас многи позивају настало је из „реалне силе“ и као такво је неодрживо без сталног присуства исте.

      Историчар Милорад Екмечић сматра да је турско заузимање Новог Брда 1455. веома значајно за периодизацију српске историје. Радило се о граду који је био средиште Области Бранковића а која је покривала простор Косова и Метохије: „Опсада и заузимање Новог Брда је, по суду демографа Милоша Мацуре, представљао историјски значајан догађај какви су били пораз на Косову 1389, арапски продор у Шпанију и освајање Цариграда две године пре пада Новог Брда... Жртве које су уследиле су пропорционално биле веће него губитак становништва Византије и Балкана од 1340. до 1450. Од укупно шест милиона људи страдало је око милион и по, како је 1969. године процењивао Џ. Русел. У Новом Брду се број становника смањио за тридесет хиљада, младићи су одведени у јаничаре, а младе жене и девојке предате победничкој војсци. Од 599 села, 74 су била уништена. Прве вести под Турцима говоре да се најпре појединачно, почињу досељавати Албанци“ – вели Екмечић у књизи Дуго кретање између клања и орања, стр. 20.

      Што се тиче Високих Дечана чију је градњу започео Свети Краљ а завршио Душан Силни, овај потоњи је у свом Законику јасно написао:
„У селу где се заустави Влах или Арбанас, у том селу да се не заустави други који за њим иде. Ако се задржи на силу, да плати потку и што је испасао“.  

      Међутим, и пре тога, други српски владари у својим повељама помињу Албанце у сличном контексту. У књизи Димитрија Богдановића, Књига о Косову, на странама 30. до 33., наводи се низ сличних примера. Краљ Владислав у Врањинској повељи из 1242. године каже: „ни Арбасин ту нема зимовишта“. Краљ Милутин у својој повељи из 1300. године даје право Арбанасима да могу долазити на црквени панађур о храмовој слави Светог Ђорђа код Скопља, али под условом да плате таксу за то.

Кад већ поменусмо Скопље, Македонци (неки) уђу у цркву коју су саградили Немањићи и рачунају је као своју али Немањиће не признају. Ајде ми Срби да за свој прикажемо Нотр Дам, више дадосмо за њега ономад него сви остали што дадоше у српске цркве.

Око Милогораца је ствар најпростија: Свети Василије – Слава му и милост - решиће то питање на свој начин. Многог сумасишавшег је исцелио. Осим  уколико Милогорци не верују у његова чуда и његову моћ. А ако не верују - шта ће им онда Острог?!