СРБИ И РАСПАД СФРЈ

Пише: Игор Ђурић

Став, како смо ми Срби, и наша држава Србија, изашли из невоља деведесетих као највећи губитници, јесте: замена теза. Чак се може са правом поставити питање о некаквој теорији завере, али у корист Срба и Србије, макар подједнако колико и у корист других. Оно за шта ми нисмо били кадри и способни да урадимо, други су нам омогућили и учинили. Ми смо се, додуше, борили колико смо могли да до тога не дође. Не сви, али један значајан део, свакако. Став да „Срби добијају у рату а губе у миру“ донекле се доказао као тачан. Овога пута смо, губећи у рату по нешто добили у миру. Пре свега независност, у коју су нас, готово, на силу натерали.

Југославија је била другачије замишљена у главама поборника њенога стварања. Свако је ту имао своје рачунице. Карађорђевићи су сматрали да стварају велику краљевину, на чијем ће челу бити они и где ће Срби бити водећи народ. Пашић није сматрао да ствара Југославију већ да се покрајине из распале Аустроугарске монархије уједињују са Србијом, под Србијом. Супило, Мештровић и Трумбић, су спасавали, шта се да спасити, у новој расподели територија. Нико у тадашњој Европи, поготову Енглези, није био срећан због њеног стварања: ни победници, ни поражени. И најрађе би, да је тада било изводљиво, обновили Аустроугарску монархију. Непосредно после Сарајевског атентата, по речима професора Милорада Екмечића (Ратни циљеви Србије 1914), британски медији су писали најпогрдније текстове о Србима које треба потопити и уништити.

Пошто то тада није било могуће учинити онда се невољно пристало на стварање Југославије, пре свега да Срби као победници и народ у успону не би створили проширену Србију, како је ваљало учинити. Истога трена спремала се дугорочна стратегија да се та држава разори. Ако је за утеху: имали смо их под чизмом, макар кратко. 

      Јован Дучић у тексту Југословенска идеологија, истина о југославизму, пише: „Нико међу Србима није разумевао каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из ратова 1912. до 1918. г. изашао као победилац трију непријатеља, који су морали с њом закључити три мира на бази: ve viktis. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3 територије бивше Југославије. И да ту државу Уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не може порећи“.

„Иницијативу за оснивање Одбора дали су углавном Хрвати Супило и Трумбић. Хрватски политички људи, који су избегли из земље 1914. или се већ налазили у иностранству, од почетка су схватили тешкоћу положаја свога народа. Хрвати нису имали две слободне државе као Срби, Србију и Црну Гору, које као савезници ратују против Аустро-Угарске и Немачке на страни западних сила и Русије. Они су као и други словенски народи: Чеси, Пољаци, Словаци и Словенци, пошто нису имали своју државу, а веровали су у слом централних сила, морали да путем политичке емиграције и добро организоване пропаганде заинтересују јавно мњење сила Тројног споразума за своје национално питање“ – пише Васа Чубриловић у књизи Историја политичке мисли у Србији XIX века, на страни 381.

Нико, сем Срба, није искрено ушао у ту државу. Срби су поред искрености, делом то учинили из глупости, а делом због притисака. Поражени народи су били принуђени да макар на тај начин сачувају нешто од и онако сумњивог националног и државног идентитета. Сам Стјепан Радић, овако говори на суду 1920. године: „Уосталом Хрвати су и сами за се народ у смислу повјестном и културном и политичком, и Хрвати су зато ушли у Југославију да то своје хрватство сачувају“. Карађорђевићи су стварали своју велику монархију а српски народ је видао ране и пребројавао жртве, и осећајући се победником сматрао да је он тај који треба да води главну реч. Тачно је, био је главни народ у тој новој држави, тачно је и да је то тако требало да буде. Али само декларативно, од самога стварања те државе свако је вукао на своју страну и подривао темеље исте, до оних чувених речи изговорених у Скупштини, у сред Београда, из уста хрватског посланика: „Кажите колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо, па да будемо мирни“.

За стварање Југославије, то јест Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у облику у којем је створена, а не онако како је Пашић желео, велики утицај имају две чињенице. Прво, влада Николе Пашића у егзилу је била веома рањива и стопроцентно зависна од савезника у сваком погледу, те су концепције Југословенског одбора наметане на силу и уз уцене. Ништа се није променило до дана данашњег. Пашић није био за уједињење како је то наметано. Он је желео да прво Србија утврди своје границе, па да се онда са остатком онога што припадне Хрватима и Словенцима – уједињује. Југословенски одбор наметнут и подржан од стране савезника је инсистирао на реципроцитетним уједињењем на основу одлука парламената, то јест као да се уједињују независне државе својом вољом и да добровољно у ту државну заједницу уносе своју територију. 

      Други фактор, најважнији, јесте пропаст царске Русије и Октобарска револуција. Пашић је био свестан да без подршке Русије не може успети у својим наумима и дипломатском рату који ће уследити противу дојучерашњих савезника, Енглеза и Француза. А било је извесно да такве подршке не може бити јер руско царство више није постојало у свом старом облику. То су разлози због којих је лукави Пашић пристао на стварање те државе, у таквом облику, јер је то био једини начин да Србија материјализује статус победника у Великом рату.

Југославија је била несрећа за Србе а они су имали доста несрећа у окружењу тако да их је иста у властитом дворишту скоро дотукла. Многи су нас мрзели из само њима знаних разлога, најчешће због националног комплекса инфериорности и жеље губитника да се освети победнику. А Срби су у ту несрећну творевину сазидали половину своје популације. У оба велика рата сви остали народи из Југославије нису имали жртава заједно колико Срби за месец дана било којег војевања. Можда је то одговор на питање зашто су нас мрзели? Јер су нам чинили зло. Достојевски вели у једном свом генијалном спису: „Чим сам му учинио зло – одмах сам почео да га мрзим“.

У том расположењу дочекасмо усташке и балистичке каме. Германске авионе и тенкове смо очекивали. Од савезничких авиона смо очекивали помоћ а не бомбардовање које касније доживесмо. За то време на Загреб, главни град најгеноцидније творевине у историји човечанства није пала нити једна бомба, уколико не рачунамо спорадичне или случајне нападе. Од хрватских градова савезници су бомбардовали 1945. године логор Јасеновац при чему је погинуо одређени број логораша. (Ђорђе Станковић у књизи Историјски стереотипи и научно сазнање, оповргава ову тезу наводећи да је савезничка авијација ипак бомбардовала НДХ, наводећи приморске градове и градове у Босни и Херцеговини, па и сам Загреб. Али што се тиче овог последњег само на основу усташке штампе и пропаганде. У савезничким ратним дневницима та  бомбардовања нису регистрована). 

      Елем, знали смо да ће Италијани доћи по своје, да ће Мађари и Бугари ударити кукавички, јер су увек то чинили. Знали смо да је арнаутска пушка већ давно запета и само чека да опали. Знали смо, руку на срце, и шта нам мисле усташе али не очекивасмо толико зла од дојучерашње „браће“ и судржављана. Обрни-окрени, Југославија је била српска јама, камен око врата који нисмо имали снаге да скинемо драговољно. (Како исто нам је данас тај камен Европа која нема алтернативе). Зато велико „хвала“ свим нашим душманима који то учинише уместо нас. Цена је скупа али би смо је ми платили у сваком случају. Хвала и Европи што смо далеко од уласка у њу.

Чинећи нам зло - учинили су нам добро. Покопали су наше заблуде, наше поверење и жељу да живимо са онима који то не желе са нама. Растурили су заједницу сасвим неприродну, са народима различитим, који имају посве другачије системе вредности. Југославија која је требала да буде Велика Србија, постала је тамница српског народа. У њој је увек било важно бити против Срба, увек је битно ослабити и повредити Србију, битније од свега осталог. Скоро су сви свој национални идентитет градили на основу мржње према српском народу: тако се подразумева да си Хрват или Црногорац - само ако мрзиш Србина. Тако је и данас. Само што су неки у међувремену увидели да се више не исплати качити се са нама, јер то више није онај исти народ који је ћутке ишао под маљ, каму и у јаму.

Кад је у време највећег покоља Срба од стране усташа тај исти српски народ устао да брани голи живот био је оптуживан истим оптужбама као и деведесетих од Хрвата и Европе: да руши суверену државу својим „србо-четничким хордама“. У извештајима Павелићевих бојовника пише да су Срби устали „против еуропских вредности“. Додуше, има ту и српске кривице. У време НДХ они су свој покрет обојили у црвено и уз помоћ шачице хрватских комуниста опет дали шансу Хрватима да буду на страни напредних снага и победника. 

     У то исто време, у избегличкој влади у Лондону хрватски министри воде расправе о томе како је геноцид над Србима у Хрватској: „српска пропаганда и да Хрвати страдају више од Срба“ (прочитати дневничке забелешке Милана Грола). Најзад, када треба да се пошаље неко ко ће партиципирати у власти са комунистима, та иста влада шаље Хрвата Ивана Шубашића. Тако да два Хрвата, Тито и Шубашић, одлучују о судбини Србије и Срба. 

     Смиља Аврамов у књизи  Постхеројски рат запада против Југославије, пише: „Хрватска је била гангрена на телу Југославије... Кнез Павле је у својим размишљањима полазио од тезе да има исто, ако не и веће, морално право да преговара са Хитлером о судбини своје земље, као што га је имала Британија када је трговала са Хитлером о судбини треће земље, тј. Чехословачке...". Према изјави Душана Биланџића, десет дана након ослобођења Београда, на седници Политбироа, Јосип Броз је рекао: ''Ми се према Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали''. А када су му замерили да Уставом из 1974 ''од покрајина жели направити државе и свести Србију на Београдски пашалук, он је одговорио: Па то и хоћу''“.

Да закључимо: највећи историјски добитници распада Југославије јесу Срби, исто онако како су били највећи губитници - њеним стварањем. Колективна трагедија јесте сведена на лично и многи људи су платили високу цену али дугорочно смо као народ и држава добили. Морали су на силу да нас одвоје од те болесне творевине. Други, којима се чини да су добијањем неких својих држава ћарили распадом СФРЈ, схватиће, или: схватају, да није тако. Поготову Бошњаци, Македонци и Црногорци. Кад си на поштеној страни космичке правде и неправде, непријатељи који ти чине зло нису ни свесни да су ти учинили добро.

Словенија? Нити су нам шта ваљали и требали, нити ми њима. Нити смо се посебно сукобљавали кроз историју. Много смо различити да би живели у истој држави. Ушли су у заједничку државу само да би сачували делове територија и што се нису много ни питали тада, јер они, за разлику од Хрвата који су имали какве-такве обрисе самоуправе, нису имали никакве назнаке државности или макар провинције, регије, покрајине. Изгубити њих као сународнике већ је само по себи добитак. То је народ без идентитета којег боле сличности са „источном браћом“: источни грех. А, опет, не сличе довољно са онима са којима би хтели да буду исти. Са Словенијом је као са искомплексираном девојком: шта год да јој кажете - погрешно схвати. Једино ми је жао што их тадашње јалово југословенско комунистичко руководство није људски испрашило да запамте занавек, него се ЈНА повукла пред кукавицама, понижена.

Хрватска?  Не постоји народ у Европи који мрзи више други народ, но што Хрвати мрзе Србе. Тешко је за то наћи рационално објашњење. Нити су их Срби задужили нечим да доживе оно што су дочекали у време Другог светског рата и деведесетих. Ако је и постојало нетрпељивости, то је било у границама осталих европских међународних нетрпељивости, чак и у мањој мери но иначе. Онда се догодило то што се у такозваној НДХ - догодило. Камама и маљевима утврђивали су свој национални идентитет и границе. Србосијеком су проширили свој хрватски речник и ''тисућљетњу'' културу. То је једини народ у Европи који је имао концентрационе логоре за децу, где је вршена селекција која се деца могу похрватити, а коју треба истребити. Немци, искрени хрватски савезници, и народ који је у то доба већ увелико ложио крематоријуме по Европи, гадио се од поступака Хрвата према Србима у НДХ. Има ли апсурднијег доказа у крволочности једног народа према другом?! 

      Курцио Малапарте који у то доба обилазио целу ратом захваћену Европом највише се згрозио злочинима док је обилазио Хрватску, Павелић му у канцеларији показује дар који је добио од својих усташа: пуну чинију извађених српских очију. Италијани, као окупатори, покушавају да спасу српске цивиле, Немци апелују на Павелића да обузда своје зликовце. Још један рачун несрећне Југославије свалио се на леђа Срба. Још једна грдна погибија. (Милорад Екмечић: „Етничко чишћење Срба из Хрватске је показало да је проценат од 18,9 у 1931. у почетку 2001. пао на свега 4,42%, а после тога у неколико наредних година на минимум од 0.91%“; Василије Крестић, Знаменити Срби о Хрватима: Хрватска, без Далмације, 1890. године 567.443 Срба, 25,95%. Попис 1948. године у Хрватској: 543.795 Срба, 14,4%. Попис 1991. године у Хрватској: 581.663 Срба, 12,2%. Сада око 2% Срба у Хрватској"). Цео свет је био згранут бруталношћу али су опет интереси великих сила дошли у први план. И, наравно, утицај већ извиканог Ватикана.

          Све се то спремало, наново, и деведесетих. Уплашен, и историјски подучен српски народ, устао је да се брани. Несрећа је била што не беше правог водства да у тој одбрани на прави начин помогне српском народу. Лоша власт и још гора опозиција. Несрећан избор тамошњих кадрова. Пљачка, паравојне формације, безакоње. Велике грешке. И, ту рат изгубисмо. Павелићеви наследници су победили један слуђени народ уз обимну и свесрдну помоћ Американаца и Немаца, те издаје српске. Видело се то по жару којим се рат водио да је тамошњи српски народ обезглављен. На страну помоћ са стране Хрватима, само мало пожртвованијег и одлучнијег отпора и не би се Олуја одвијала тако како јесте, а за неколико дана би се под притиском јавног мњења морало стати (амерички државни секретар, 1995. године, после Олује изјављује „да то није било етничко чишћење“, као што је и чињеница да су Американци Хрватима дали одрешене руке недељу дана да за то време ураде шта могу а после тога или заврше посао или стану). 

      Читав један народ је Туђмановим наређењем протеран са своје земље: постоје аудио снимци и транскрипти тога наређења издатог на Брионима. За све време трајања суђења Милошевићу тужилаштво није успело да изнесе нити један макар приближно јак доказ против њега као што је тај постојећи против Туђмана. Европа је ликовала јер су то њене праве вредности, Срби су поражени. Хрватска постаје етнички најчистија европска земља. Али, Хрвати више нису у истој држави са Србима, те ми и у поразу добијамо: губећи. Отишли су крвници са којима смо морали заједно да живимо. Уједно, у несрећи и збеговима, поправили смо националну структуру, пре свега у Војводини, верујте, то уопште није за потцењивање.

Босна и Херцеговина? Хотећи да ствари доведу до краја српски непријатељи чине кључну грешку која Србе из све те муке избацује као победнике и добитнике: започињу рат у Босни. Желе да потисну Србе, да им одузму право да буду равноправан народ у Босни и Херцеговини. Међутим, тамошњи Срби се не дају, желе да се одбране по сваку цену, цену својих, али и туђих жртава, јер знају да немају избора. Започиње рат до истребљења. У таквом рату знају се правила: мораш бити крвник ако не желиш бити жртва. Изгубиће онај ко буде имао више губитака, победиће она који више освоји. Тамо се водио крвави рат а не спортске радничке игре. То што је било толико жртава говори у прилог суровости сукоба а жртве иду подједнако на душу џелатима и онима са стране који су рат организовали и омогућили.

Започиње време крвавих злочина на свим странама. Срби као победници у том рату морали су их починити у нешто већој мери, уколико су желели да победе. Само из тог разлога. Да је било другачије, српских жртава би било више и не би било Републике Српске. Таква су правила од кад је људи и рата. И Американци побеђују зато што увек убију више него што буду убијени. Да су Срби изгубили рат у Босни били би истребљени, они што би преживели доживели би судбину својих сународника из Хрватске и са Косова. И кога би данас била брига за неколико стотина хиљада убијених Срба? Никога! Зато су Срби у Босни узели своју и туђу судбину - у своје руке. Нису више ишли на клање као овце, како се можда очекивало. Да се разумемо, нису српски непријатељи у Босни седели скрштених руку када су злочини у питању. Где год су могли - убијали су, палили и расељавали Србе. И нису их убили више само из разлога што нису могли и стигли. Но, са друге стране овога пута беше тврд орах, те се по некад зуби поломише. Ратни злочини?! Свега тога је било - јер је било рата. Нема рата без ратних злочина. И: супротно. Треба се, дакле, запитати: ко је и шта је довело до рата?

Би: шта би! Дејтон. Срби су добили своју државу у Босни и Херцеговини. Правом стечену, оружјем одбрањеном. Оно око чега смо се у последњем веку кидали са Османлијама и Аустро-Угарима, оно због чега се спољња политика Енглеске и Русије много пута сукобила преко леђа Срба – изашло је на нашу корист. Оно што су сањали многи српски монарси, револуционари и политичари, српска држава преко Дрине: ено је, сија и живи! Хотећи да уништи Србе, непријатељ је натерао српски народ да се бори и избори. Добили смо српски бисер: Републику Српску. Срби су водили рат и победили. Не разумем оне који говоре да су Срби изгубили све ратове на просторима СФРЈ. Неке јесмо изгубили (у Хрватској), неке нисмо изгубили али нисмо ни победили (на Космету), а у некима смо победили (у Босни).

Грешка је убрзо схваћена, од стране српских непријатеља, али се није дала исправити. Зато се убрзано покретало питање Космета, да западни фактор новом грешком још више ојача Србе и Србију. Рекох већ, Република Српска је данас Српска Атина, бисер на круни српске духовности, српског народа и српске државности. Таман да сви овде пропаднемо: тамо има места за нас. То је рудник богатства нашег духовног и националног напретка. Српски непријатељи су се прерачунали. Ко су српски непријатељи? Сви они који својим делом чине зло Србији! Једноставно је и лако одговорити на питање које се постави правилно.

Грубе претње америчке администрације, претње војном интервенцијом, а у вези Косова и Метохије, дошле су од стране председника Џорџа Буша већ у децембру 1991. године. Тада је он у писму упућеном Милошевићу запретио „да ће САД војно одговорити против Србије ако на Косову дође до драматичног развоја кривицом Србије“ (Владислав Јовановић, Рат који се могао избећи, стр. 70). То значи да је на листи балканских приоритета Америке Косово већ тада заузимало високу позицију, претпоставља се већ тада јаким лобирањем пре свега. Само је непланирани развој рата у Босни оставио то питање по страни за неко време. Дакле, колико је победа Срба у босанском рату убедила Американце у неминовност да се Србима мора одузети што више после Дејтона, толико је ратна машинерија босанских Срба деведесетих година успорила америчку агресивну и ратну политику у вези Косова пошто су били забављени другим јадом и проблемима на које нису рачунали, поготову да ће их бити у толикој мери.

Црна Гора? Неће тамо довека владати србомрсци. Излапеће временом у доброј мери тај црногорски идентитет који се гради на мржњи према свему што је српско. Један део њих схватиће временом апсурдност тога. Па ће постати и остати Црногорци али то неће значити да ће мрзети Србе. Са скоро половином грађана који се изјашњавају да су Срби и више од половине људи који говоре српски језик – српска перспектива у Црној Гори није без основа. Биће Црна Гора српски бастион, макар добар део ње.

Косово и Метохија? Срби и Албанци?! Да неки народи толико времена живе једни поред других а да се не успостави никакав позитиван однос: дешава се још по негде у свету, није новина, али је свакако специфичан случај. У читавом том односу најважније је било повући линије преко којих се није прелазило и преко којих се није дозвољавало другој страни. Срби и Албанци на Космету нису живели заједно, нису живели једни поред других, већ су живели свак за себе, али мешајући се једни другима у живот: и те како. Чудан однос. Није било изгледа да тако нешто испадне на добро и никада није испадало.

Однос Албанаца и Срба јесте бременит сталним сукобима, искрено и истине ради, ти сукоби су углавном и искључиво били изазивани једносмерно у виду терора Албанаца над Србима до 1912. године, а после тога су се наизменично мењале стране, како је која надјачавала те потискивала другу. Срби и Албанци су као пси и мачке. Њихово природно стање је непријатељство једних према другима. Не постоје српско-албански односи, постоје само српско-албански сукоби. Или: албанско-српски, како вам драго. Није у питању неразумевање: ми одлично познајемо и разумемо једни друге. Отуд и спознаја да немогућ никакав договор или помирење. 

      Оно што треба подвући: албански терор јесте константан али они за разлику од Хрвата никада нису вршили масовне егзекуције Срба (?!) и показали такав степен дивљаштва како је то учињено у НДХ. Међу Албанцима је било по некад оног Дучићевог стида. Сам однос убијених Срба у првој години рата, 1941. године, говори о томе: Хрвати су убили неколико стотина хиљада Срба, наспрам шиптарских 10.000, што говори у прилог „цивилизованости“ појединих српских непријатеља. Мађари су, рецимо, убили три пута више Срба од Шиптара у тој 1941. години: око 30.000.

Као што рекох: Република Српска је проблем који се не може разрешити од стране српских непријатеља јер је део решења проблема наметнутог са стране. Зато се отворило (по ко зна који пут) питање Косова и Метохије. Овога пута по њиховом мишљењу није смело бити грешке. Велика сила, до тада невиђена, скупљена је, с' коца и конопца, да се Срби доведу памети и баце на колена. Велика се средства троше, организује је све до танчина. Србији није првина, од Косовског боја против Мурата, преко битака против хабзбурговаца, хитлероваца и мусолинијеваца (са све истим помагачима): сада се сви они заједно налазе на нашем прагу. Није било тешко запалити Косово никад: па ни тад. 

      Непријатељски настројени Албанци нису хтели да живе са Србима, нити да дозволе Србима да живе са њима, на своме. Давно чине зло, таква им је нарав, појавили су се у једном историјском периоду ниоткуд, искористили вакуум и трајно се населили. Истина, стекли су право временом да ту живе и да ту земљу сматрају својом, али су то право после оспоравали свима осталима. Кад би били јачи, и у већини, ударали би немилосрдно. Чим би их закон притиснуо кукали су и приклањали се најгорим српским непријатељима.

Против толике силе 1999.године не би издржала ни једна држава на свету. Срби су издржали колико су могли. Због унутрашњих притисака Милошевић је морао да попусти. Није се он бојао НАТО-а, бојао се Београда. Сви су мислили да је Србија изгубила рат на Космету. И кад се реално погледа: јесте. Тачније: битку нисмо изгубили, јер непријатељ није ушао на силу како је хтео - али рат јесмо: потписом. Ипак, да је прихваћен ултиматум у Рамбујеу, НАТО трупе би окупирале целу Србију, Косово би уз пристанак Србије добило Устав, полицију, судове, и референдум за три године. То би било фактичко признање независности Косова од стране државе Србије. Нисмо се, дакле, џабе борили. Опет смо водили рат за који смо знали да немамо снаге добити га, баш као и 1389. године, а то је већ само по себи велика победа. Право на Небеску Србију - јесте право да се изабере борба, па и погибија. Али док траје борба - рат није изгубљен. Чак и када је изгубљен на тај начин, кроз борбу, он нам даје снагу и наду да ћемо једнога дана доћи на своје. Елем, народ расељен, доста га је и изгинуло, остадоше цркве, манастири и стари двори. Остаде и део народа који није побегао. Добар део. Остало је право на борбу, на дуготрајни рат свим средствима.

Али!!! У том рату Србија је изгубила и Шиптаре, изгубила је нож у леђа кад год јој је тешко, излечила се од рака који ју је изједао читав век. А, опет, ако издајници и плаћеници не униште то, а нећемо им дати: контролишемо део Космета где нема Албанаца. И никада им нећемо дозволити да имају своју државу, ни у том другом делу тамо, а при томе више не морамо да их школујемо, лечимо, исплаћујемо енормне дечије додатке и пензије, хранимо... Оно што нисмо успели кроз читаву своју историју сами, успели су наши непријатељи агресијом на Србију: ослободили су Србију од непријатеља који су живели у њој. Ослободили су нас макар на неко време, да се опоравимо и средимо, да ојачамо и да се умножимо, да се промени однос снага међу светским силама. Замислите данас српски парламент у коме седи стотину шиптарских посланика? Замислите владу у којој је пола министара из Тачијеве странке? Замислите председника Србије којег у другом кругу бирају Шиптари? Најзад, замислите за двадесет година председника Србије који је Шиптар?

Кнез Михаило је рекао некад и негде: „Ја желим прво да ускрснем Лазареву Србију, а Душаново царство остављам за после тога“. По идеји Слободана Јовановића, који је знао да се српски народ исцрпео Првим светским ратом (баш како се осећа и данас), да нема снаге и људског потенцијала (јер су најбољи изгинули – а данас су најбољи гурнути у страну) да се бори против многоструких искушења и непријатеља са много страна, „ми треба да умањимо српску зону, па да се утврдимо“. Он је то појаснио у разговору са Миланом Батом Јовановићем, речима „Увек кад сте преоптерећени, сузите домен акције! Ако не можете да успете на једном ширем домену, одмах се концентришите на неком ужем тлу“. 

     Србија је ето добила умањење зоне и уже тло на Косову и има шансу и време да се утврди и ојача, па утврђена и јака да види шта јој је чинити, наравно, уколико штеточине из српске политике све то не покваре, а на добром су путу. Они никада неће имати државу а ми нећемо никад више имати њих а опет ћемо Космет словити за наш. Србе би тамо убијали и овако, и онако. Србија је у ситуацији да контролише тамошњу кризу, да контролише део територије а да нема никаквих обавеза према Албанцима, чак да тражи од међународне заједнице обавезе према тамошњим Србима. Све је то изводљиво уколико престанемо са сулудим срљањем у такозване евро-атлантске интеграције.

     У Ћосићевој књизи Време смрти, један од јунака, Вукашин Катић, вели: „Због неопходности да се национално групишемо и збијемо у снази и простору“. Мора се одбранити Србија да би се бранило српство. Само јака и стабилна Србија може да буде од помоћи и користи Србима у окружењу, па и Србима на српском Косову и Метохији. У супротном, и сама Србија ће бити уништена и бачена на колена а то би онда значио крај и за Србе ма где живели. Чак и када је Република Српска у питању.

Закључак: Распадом СФРЈ конститутивни народи су добили своје државе. Већина њих по први пут у својој историји. Најзад: и Срби су поново добили своју државу!!! У Хрватској их има још, имају своју имовину, нешто се њих вратило, нешто њих остварује своја права. Остаће неки тамошњи фактор, не какав би требало јер да није било геноцида било би их данас половина у Хрватској, али ће бити. Опет, ојачали су својим потенцијалом белом кугом опустошену Србију, поготову Војводину. Срби су из ратова деведесетих изашли с новом државом: Републиком Српском, и ту се нема шта додати. Сама Србија стаје на ноге олакшана одсуством Албанаца из ње а који би, да су остали у њој, значили и њен крај а да не испале нити један метак више. Својом демографском експанзијом појели би нас (као што ће појести Македонце и Црногорце) за десетак година. Овако имамо шансу да ојачамо и станемо на стабилне темеље, па тек онда да решавамо тај проблем. Средства која би трошили да гушимо њихове буне треба утрошити на просперитет српске државе. Део истих улагати на север Косова и у енклаве. Када једнога дана у Црној Гори победе неки други људи, умнији и поштенији, а који ће се изјашњавати и као Срби и као Црногорци којима црногорство не почива на мржњи према Србима (сасвим је свеједно, једни од других не можемо све и да хоћемо) Срби ће имати три столице у УН.

Ето, ово је епилог ратова и распада СФРЈ – на који и даље насрћу.

Из књиге Косово - Вечити рат