Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

петак, 13. април 2018.

ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ – ДРИНА БЕЗ ФИЛТЕРА


Пише: Игор Ђурић


Почео сам да пушим у средњој школи, у време када је у тим годинама већина нас почињала да пуши. Крао сам очеву нишку Мораву, која се потом трошила брзином светлости, јер је ретко ко из генерације имао цигаре а скоро су сви пушили. На два велика одмора иза школе отишла би цела паклица. Колико су цигаре биле ретке говори и чињеница да су се тада још могле купити у трговинама - „на комад“.
Још нешто, знам да је правилно написати „цигарета“ али ми једноставно, па ни до дана данашњег, никад нисмо користили тај назив. Био нам је некако педераст.
Елем, свакога дана сам узимао по кутију цигара из кутије за ципеле која је стајала испод брачног кревета у спаваћој соби и у којој је отац држао своје залихе. И увек је, следећег дана, у тој картонској кутији био исти број паклица. Отац је неприметно попуњавао залихе и правио се да не примећује а, уистину, ми је куповао цигаре, вероватно да не бих долазио у искушење да се гребем.
Моја пушачка каријера, током пола века живота, имала је своје успоне и падове, али то није тема овога текста. И сада запалим по неку, не редовно, најчешће у друштву. Кад кренем на неку седељку, то јест, пијанку, а ја купим кутију цигара. И то скоро увек различитог типа. Међутим, често ми је долазила жеља да попушим коју без филтера и тада бих куповао Дрину. За време мог боравка у Америци пушио сам искључиво Lucky Strike без филтера. Тако ми је скоро дошло, па рекох себи, ајде да узмем једну паклицу Дрине без филтера, те иконе правих пушача и бренда српске дуванске индустрије, најстарије цигарете ових поднебља по времену колико је опстала на тржишту.
Од трафике о трафике, од трговине до трговине, нигде нисам успео да нађем Дрину без филтера. Углавном ми говоре да је више не добијају, те да се највероватније више не производи. Још једна жртва транзиције и глобализације. Још један атак на својственост и идентитет. Ја то тако доживљавам. Уништити све што нас може подсетити ко смо и шта смо, да смо били своји и да смо имали нешто своје. Све се, надаље, мора униформисати по њиховим правилима а која се своде на идиотизацију појединца.
Неки су се скоро бунили када је у питању квалитет производа који се производе за различита тржишта, па се тако установило да се за Немце или Французе праве најбоље чоколаде, за Чехе и Пољаке нешто лошије, а за фукару са Балкана оно најгоре што остане – нуспроизвод. Не треба много памети па то увидети. Најбољи пример су цигаре. Ово што се данас продаје у Србији под звучним, славним и скупим брендовима је по квалитету најгора класа дувана и некадашња Зета са белим филтером је за све њих прва лига. (Пушиш ли Зету? Понекад, што питаш? А, он теби? – била је стара дуванска пошалица). Где се изгуби добри стари сарајевски Марлборо или словеначки "седам-ин-педесет" (колоквијално називан "феферони"), за које(г) се говорило да га Босанци купују јер верују да има педесет и седам цигара унутра (којих додуше има на тржишту али више то није исто), и чије су цигарете биле окренуте наопако у паковању (што је имало логике са хигијенске стране)!?
Рекох, Дрина без филтера је најдуже опстала од тих некадашњих дуванских икона и старих брендова Србије и Југославије. Морава без филтера је давно нестала, иако је имала лепу зелену кутију. 
Дрину без филтера су пушили најстраственији пушачи, посебан сој, секта. То су били људи којима је пушење поред потребе и задовољства представљало ритуал и животну филозофију. Јер та цигара није припадала скоројевићком урбаном миљеу и убрзаном начину живота. За Дрину без филтера је био потребан филозофски став, духовни мир, балканска успореност, склоност ка севдаху и уживању. Уз Дрину без филтера је ишао разговор и седење, пауза између димова, кафе, мученице и изговорене речи. 
Не иде Дрина без филтера уз неолибералне радничке пелене и протестантску етику – то је цигара слободног човека који не верује жени која пуши Дрину без филтера. 
Зато је више и не производе. Нема више слободних људи у Србији и сви верују женама.


7 коментара:

  1. Svaka čast za tekst,teško mi je bez legende!

    ОдговориИзбриши
  2. Занимљиво чак и мени који нисам пушач можда због успомене на претке

    ОдговориИзбриши
  3. Da il postoji u opste kod nas u Srbiji neke cigare bez filtera

    ОдговориИзбриши
  4. Пушио дрину преко 15 година, није било боље цигарете. Више не пушим. Са сетом се сећам боје дима, осећаја кад увучем дим у плућа, полужутих прстију. Има слободних али нема довољно оних који знају шта раде и зашто. Зато више нема домаћих брендова, срамота их да пуше наше.

    ОдговориИзбриши
  5. Tih godina sam bio srednjoškolac, u onoj najgoroj inflaciji kada ništa nije imalo a imali smo sve. Imali smo slobodu i neko dostojanstvo sada tesko objašnjivo. Sa praznim rafovima po trgovinama i punim ulicama svega i svačega švercovanog a izmeddju ostalog i cigare'e različitih brendova. Pušili smo sta smo imali ali meni nekako ostalo urezano u srce i dušu sedenje kraj sporeta na drva uz pucketanje vatre, čekajući da se završi restrikcija struje, sa nezaboravnom drinom bez filtera koja tiho dogoreva i svojom aromom ispunjava prostoriju u kojoj se pričaju priče i pravi se dogovor šta sutra da se radi.

    ОдговориИзбриши
  6. 20 godina sam je volio 😢

    ОдговориИзбриши

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog