МУЗА ПЕВА ПЕСНИКУ

Пише: Игор Ђурић

МУЗА ПЕВА ПЕСНИКУ

Молим те

лепо причаj

о љубави:

опеваj

Умеш много лепих речи

о љубави:

волим те

на пример

Ти мене не волиш

знам

много песама

о љубави:

знаш

Можда ћеш једнога дана

причајући

о љубави:

певати о мени

Волећу

немам шта да изгубим чекајући

о љубави:

да сазнам

Све што сам могла дочекати

прошло је

о љубави:

сем тебе

Добрица Ћосић: неком отац, неком маћеха...

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

  Добрица Ћосић: неком отац, неком маћеха...

Писац Времена смрти умро је у Међувремену потопа а сахрањен у Невремену лицемерја. Многи ће приметити и користити се симболиком чињенице да је Добрица Ћосић умро у време велике катастрофе која је задесила његову Србију. Писао је о „временима смрти, зла и власти“ – а то је тренутно српско друштвено и државно отелотворење, поготову оно последње. Отишао је у невремену које симболизује сва његова „времена“.

Књиге Добрице Ћосића почео сам да читам као средњошколац: добровољно, са унутрашњом потребом и великим задовољством. Нико ме, дакле, није силио, нико препоручивао. Једноставно су ме „позвала“ његова Сабрана дела са витрине очеве библиотеке: лично. Читање књига Добрице Ћосић, у то време, није било само пуко интересовање за књижевност. Било је и то, али и све остало: бунт, отпор, кретање по забрањеним атарима... Поготову када је Време смрти у питању. 
      У то доба, приштински уџбеник из Историје, који смо користили на Космету, справљен је под диригентском палицом чувеног Али Хадрија и булументом његових ђака, Срба и Албанаца, и тај је исти уџбеник наставну јединицу „Први светски рат“ обрађивао на пола странице, док је „Призренску лигу“ или „Скендербега“ обрађивао на најмање неколико листова. У таквом окружењу, без данашњих средстава комуникације и информисања, Ћосићев роман о славним биткама и тешкој погибији нашег народа падао је на младу душу као мелем на рану. Из данашње перспективе имао бих по нешто и замерити том роману, али, зашто бих то чинио. Поготову што оно што бих данас замерио, а то је можда вишак патетике и понекад вештачки конструисани дијалози, тада ми је управо то највише значило. Он је испунио своју мисију када је требало, а, и даље, дан-данас, то је књига боља од већине потоњих написаних у нас.

Опус Добрице Ћосића није тешко разумети. Поготову што се он јасно изјашњава о не-књижевним, политичким питањима. Но, и поред тога, Добрица Ћосић је најчешће погрешно тумачен: и то увек према потреби тумача. Када би бивао савршено јасан, ни тада се то не би прихватило тако, већ по систему: „ма он само тако говори али мисли и чини посве другачије“. Да би ружили и рушили српски став, редовно су погрешно тумачили Добрицу Ћосић, ружећи га и нападајући углавном без икаквог основа.

Дочим, браћа по перу и неки интелектуалци, најчешће су га нападали (и сада га нападају) из најприземније љубоморе и зависти: што има озбиљан књижевни опус иза себе и што му је додељен епитет Оца нације. Схватајући да су они својим делом и моралним ауторитетом тек Пасторчићи нације, њени изроди, и да им Ћосић може бити само против-природна маћеха а никако природни отац, мрзе га толико да се мржња може физички осетити из написаних речи (најчешће).

У ствари, Добрица Ћосић јесте један од највећих писаца нашег поднебља. Намерно не кажем „највећих српских писаца“, јер он својим делом свакако превазилази српски народ и саму Србију. То што га неуки људи и политиканти доживљавају другачије, разлог је само у незнању, необразовању и глупости. И у земљи Србији Добрицу Ћосић нападају углавном они који мало знају, још мање могу а понајмање читајући схватају написано.

Мој први, уједно и неуспешни (што ће остати као константа), покушај јавног публиковања онога што пишем везан је управо за име Добрице Ћосић. Може бити да је била 1982. година, или година после. У средњој школи коју сам похађао изложио сам идеју да штампамо школски лист. После силних перипетија добио сам дозволу за то, уз услов да Управа школе и Комитет прво прегледају садржај тог пробног примерка (и свих осталих, ако их буде). 
      Лист ко лист, адолесцентске глупости, ништа гори нити бољи од сличних. Садржаји типа:  ђачке догодовштине, спорт, ван-наставне активности, најбољи ђаци, приче и песме ђака...и ... као први чланак текст који сам ја написао о животу и делу Добрице Ћосић. Све је остало на папиру, пре него смо стигли да откуцамо матрице и умножимо га на гештетнеру, часопис је био забрањен а ја сам прописно изрибан, чак и нешто кажњен, због националистичких иступа, јер се сматрало само помињање Добрице Ћосић као националистички иступ. Сем покојног професора Момчила Пумпаловића, којега су 99-те убили на кућном прагу ти исти који су нас оптуживали за национализам, нико живи ме није подржао. Он јесте, и то отворено. Тај једини примерак, којег се докопао, носио је и показивао. 
      Није то први пут да оног кога оптужују за национализам највише нападају они  којима је кобајаги тај национализам намењен на употребу: Срби. Јер су и мене тада највише чепили професори српске националности.  Самог Ћосића су највише черечили те 1968. године управо Срби са Косова, они које је он покушавао да јавним наступом заштити, макар отварајући питање о којем су до тада сви ћутали. Чувена „Српкиња са Косова“ Катарина Патрногић (удата за Албанца) „бранила“ је Србе са Косова од Ћосића, држећи страну Шиптарима, а касније се говорило да је лично организовала спаљивање његових књига.

Сећам се и тога, да сам био јако поносан када сам испод јакне крио књигу Стварно и могуће, а коју сам добио од старијег суграђанина и коју сам исте вечери прочитао и даље проследио, мада нисам успео да схватим због чега је та књига забрањена. Ипак, ми који смо размењивали то штиво сматрали смо да на тај начин исказујемо бунт против стања у држави. Ја сам био додатно поносан што су ме схватали озбиљно, иако сам био средњошколац, и имали поверења да ми дају штиво које је забрањено.

Шта хоћу да кажем? Добрица Ћосић није погодан нити у једном времену а да парадокс буде већи у свим тим различитим временима увек је бивао близак власти (власти и властима) и  никада није био дисидент у правом смислу речи. Криво стој али право збори. Бивао је забрањиван а штампан, критикован а читан, изолован а утицајан, мрцварен а продаван, оспораван а поштован. Живео је увек лепо, није допадао затвора, није се суочавао са оскудицом, није морао да иде из земље.

Његова дела, пак, углавном оспоравају идеолози а његову политику оспоравају књижевници. То је његов усуд, сви се баве послом за који их није дао Бог. Зато му ни књижевност, нити политика, нису до сада објашњени и разјашњени како треба. Идеолози разних политичких, углавном антисрпских опција, мисле да ће му умањити ауторитет ако га оспоре књижевно и интелектуално, па се ту пачају иако немају успеха. Они то нису читали, они који су читали: нису разумели. Књижевници, пак, пошто својим делом не могу да га надмаше, а не могу ни да му оспоре књижевно, Ћосића углавном нападају на политичкој равни, оптужујући га за сва зла и невоље које су задесиле Балкан у последња два (и више) века. Највише га мрзе, мисли се на књижевнике, јер не знају да пишу као он.

Велим, никада нису хтели, и знали,  да га разумеју, мање је вероватно да нису могли. Када би он говорио да српски народ треба да буде равноправан са другим народима, проглашавали су га за творца српског национализма. У то време српским национализмом се сматрало и то да српски народ тражи равноправност. У исто време, или касније, када су на другим странама његове колеге по перу или политици, говорили да српски народ треба сатрти, они су проглашавани за демократе и европејце.

Што се тиче његове књижевности, мислим да је Добрица био најполетнији у Коренима, најбољи у Времену смрти, најдубљи у Деобама, најмаштовитији у Бајци, рутинер у Времену зла, најлошији у Времену власти. Најзад, треба рећи да је изгубио меру у последњој деценији када је објављивао дневничке и политичке записе и размишљања без икакве селекције и претерано, чини се: не својом вољом. Он је писац који је дао најбоље на свом почетку. Има таквих. Већина не да најбоље: никада! Ретко који на крају. Углавном се средина рачуна.

Шта год говорили или мислили о њему – његово је место обезбеђено. Свуда: у историји и књижевности. Он је један од великих српских писаца. Међу десеторицом - јесте, а, то није мало. За његове критичаре, све одреда, стопроцентно недостижно. И за нас који га поштујемо, исто. Важно је, ипак, одвојити његову књижевност од његове публицистике, а, и једно, и друго, од његовог политичког деловања. Треба одвојити лик од дела, што би рекли његови негдашњи идеолошки сапутници. 
      Његовом политичком деловању има се доста тога приговорити, може се пронаћи прилично недоследности, рекао бих: нелогичности. Словио је за дисидента (сам је то волео да потенцира) а никада му ни длака са главе није фалила. Извео је револуцију, које се касније одрекао, али никада до краја није отишао у борби против ње, чак ни до почетка. Живео је у релативном миру са властодршцима, са богаташима, објављивао је кад год је хтео и колико је хтео. Бранио је државни врх по питању Голог отока правдајући их тиме да искрено верује да они за то нису знали. Ни једну ружну запету није изговорио против Тита (кад је то требало учинити, касније су мртвом вуку сви реп мерили). Није, како је ваљало, проговорио о партизанским злочинима (углавном је остао на њиховом међусобном разрачунавању). Петљао се са многима, дијаметрално супротстављеним странама, помешао је све могуће идеологије и доктрине, саветујући свакога.

Никада га нисам упознао. Могао сам то да углавим преко неких познаника, макар на Сајму или неког пригоди сличној. Нисам. Ко се све са њиме виђао – није ми жао што нисам на том списку. Обашка, што ће тај списак бити много већи после његове смрти, како обично бива код нас. Јавиће се много њих сада и говориће о њиховим разговорима и политичким тестаментима које је управо њима диктирао српски писац. О књижевности ће мање, то није баш популарно.

Помагао је многима. Многи су му помагали. Често су се, он и они, међусобно злоупотребљавали, још чешће раскидали везе. Најчешће су му злом узвраћали на његово добро. Већину каснијих политичких актера у СФРЈ он је некада бранио од прогона, на овај или онај начин. Из његовог шињела излегло се много писаца и уметника, те потоњих политичара. Неки су га поштовали до краја живота, добар део њих му је забио нож у леђа. Осамдесет процената касније признатих (или самозваних) дисидената су се на неки начин огребали о његову личност. Углавном је помагао а они су га касније оптуживали за сва зла која су се догодила, или се нису догодила. Оптужују га чак и за ратне злочине?!

Одласком Добрице Ћосић српски род остаје без великана сопствене књижевности. Некако их брзо погубисмо а да нико није заузео њихово место, чак није ни најавио ту могућност. Добрица је последњи од њих. Сад смо препуштени сами себи а то је оно најгоре, јер, што би рек'о Ћопић (само једно слово разлике): „знам ја нас - јеб'о ти нас“. Књиге ће остати али ми се чини да од осталог нисмо довољно узели, и од Ћосића, и од других великана. Од Ћосића као писца узели смо много – од Ћосића човека: нисмо. Не од политичара или јавне личности – већ од човека.

ЧИТАЈ НА БЛОГУ ЈОШ:
Зоран Ђинђић
Експеримент Косово – Повратак колонијализма

Poplave....

Пише: Игор Ђурић

Од 15. до 25. маја 2014

ПОПЛАВЕ

или: филозофија прокислог крова;

или: да, седећу и писаћу и ништа друго нећу радити!

*

Матија Бећковић:

Кад је Свети Сава отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:  

— Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано.

*

Срушило се небо на нас. Да нас упозори да има нечег већег и јачег од људи. Да нас дозове памети и објасни нам да мало успоримо са величањем човека.

*

Помешала се вода са осећањима

Не зна се шта је јаче

И шта ће да ме однесе

У свет лебдења и пловидбе

Једра нисам раширио: немам ветра

А веслању није имао ко да ме научи

*

За неколико сати вратили смо се један век уназад. Висока технологија је опет изгубила од сирове природе и по ко зна који пут показала да та технологија вреди нешто само кад је све у реду. Падне на испиту чим настану екстремне ситуације које природа изазове.  

У једном тренутку свећа и суве шибице посташе важније од свих таблета и лаптопова. Одједном је постало важно има ли се воде и хлеба а не које је нам је марке мобилни телефон (који није радио јер је нестало сигнала а убрзо је и батерија цркла). Дан пре смо комуницирали преко фејсбука а дан после  смо у мраку пили кафу код комшије који је имао нешто плина. Додуше, дружили смо се и помагали једни другима, секли славску свећу (Боже ми прости) на неколико комада како би људи макар на кратко могли да осветле своје собе.

Продавнице и маркети, са друге стране, посташе арене и показаше и ону ружнију страну људске природе у кризним ситуацијама. Лактало се и псовало за сваку флашу воде, двопек који месецима нико није ни погледао и плинску бочицу (којих је до јуче било на сваком ћошку).

Ипак, чини се да је било више доброг него лошег у злу које је задесило људе и животиње. Нас Србе изгледа једино зло може људски да зближи. Не да се волимо, да не желимо - већ да жалимо за комшијином кравом.

За време бомбардовања, Американци и њихове слуге урнисали су нас високом технологијом: блокирали су наше везе и радаре, слушали све што говоримо, ометали нам комуникације. А, онда смо ми једнога дана извадили из магацина старе телефоне, оне са малим курблама, и растегли жицу. Могли су да се јебу са својим сателитима.

*

Треба да се зна ко има приоритет у поретку ствари на Земљи и у Космосу. Тако и у Србији: можеш не веровати у нешто - али не смеш не веровати ни у шта. Узела је од народа прво његова земља, вода и небо. Сад, шта је остало нек черупа власт и светски богатуни. Ми смо схватили, подсетили се, да се уз свећу може бити човек. Није лако али није ни немогуће. Зато нека нас пусте са причама о стандарду кад су нам потребне приче о спокоју. Стандард је срећа а ми смо данас срећни што смо живи или имамо воде. Видите како је све релативно и лажно у тим причама о бољем животу. И то, увек нас тај бољи живот по њиховим пројекцијама чека прекосутра или накосутра: никад данас и сад.

*

Чују се приче о поквареним трговцима који дижу цене на туђој несрећи. Поштено: кад су трговци били моралне громаде?! Не знам, не идем у гужву и не гурам се. За разлику од многих ја сам све мање гладан што мање имам. Ипак, они што иду у редове, јер неко мора, говоре о томе да се суштина игре зване „рагби“ може схватити кад се стане у ред за неку животну намерницу. Кажу да би сте се изненадили колико пензионери могу да буду снажни и колико варошке госпође које су колико јуче изигравале ниво и посећивале изложбе алтернативних уметника – знају да буду просте и сурове. Лопови по ободима поплављених делова краду одбеглу стоку и обијају водом рањене и напуштене куће. За такве бих увео преки суд.

*

НЕГДЕ ЉУДИ, САДА, ДОК ОВО ПИШЕМ, СТОЈЕ МОКРИ И ПРОМРЗЛИ ТЕ ДРХТЕЋИ ЧЕКАЈУ ДА ИХ НЕКО ИЗВУЧЕ ШТО ДАЉЕ ОД ЊИХОВЕ МУКЕ ИЛИ ДА ИМ ДОТУРИ ПАРЧЕ ХЛЕБА. ЗАТО ЈЕ ОВО МОЈЕ ПИСАЊЕ ЛИЦЕМЕРНО И ПОКВАРЕНО.

*

Никада нисмо били ближи једни са другима: у згради. Дружимо се, помажемо једни другима, делимо то што имамо, информишемо се и упозоравамо. Седимо једни код других или на ходнику. Делимо топлу супу кад неко набави плинску бочицу. Воду пресипамо на два-три дела. Први пут проговарам са неким комшијама са којима сам до сада био само на „добар дан“.

*

Тужно је и ружно ово што ћу сада написати: мислим да су се неки покајали што су нам 1999-те завидели и мрзели нас због пакета хуманитарне помоћи које смо добијали од Црвеног крста.

Јуче сам разговарао са комшијама и неки од њих тек сада схватају шта се мени догодило те године кад смо у трену напустили своје домове и остали без ичега. Поплављени ће се вратити у своје мокре куће и блатњава дворишта – ми нисмо смели више никад да се вратимо на своја згаришта.

*

Када би словима могао

Да се опише звук

Онда би се из ове песме

Читао само мук

Сада нек пева

Само онај коме се плаче

И нек ћути

Који је срећан

*

Потпуно подржавам народне посланике који су одбили да дају плату у хуманитарне сврхе. О чему се ради? Уколико живе од плате онда не могу дати. Уколико им плата не треба а од чега онда они живе и од куда им прилива новац за лагодан живот? Ко не живи од своје плате тај не ради добро посао за који би требало да прими ту плату. Дакле, ко су ти људи који могу данима седети у Скупштини а да им новац капље са неке друге стране? И који су то послови? Да можда не примају плату на неколико места? Знам, рећи ће неко, то су углавном успешни људи. Па зашто онда примају плату ако им ништа не значи? Врзино коло: ако имају – зашто примају; ако од тога живе – зашто да дају?!

*

Медији говоре о томе како је Председник републике у време највеће катастрофе пекао ракију. Домаћин човек. Али, ипак он треба да одговори на нека питања:

- колико је терао од казана?

- дал' је препецао?

- јел' турао шећер у џибру?

- 'де је бацао комину?

Друга нека питања не вреди му постављати.

*

Ових се дана чује теза како је невоља доказала како Србија има пријатеље у свету, поготову у Европи. У реду је то. Само, ми нисмо стекли „пријатеље“ (који су нас, узгред, пре петнаест година нагрдили више од сваке поплаве и земљотреса) зато што нас поштују због наших квалитета и ставова, већ зато што их у последње време беспоговорно слушамо и испуњавамо све њихове захтеве и уцене. Најзад, ЕУ ће нас помоћи за износом недељене плате играча ФК Барселона.

*

У Време потопа велики је писац пронашао своје Време смрти.

*

Да, можда се вратила солидарност међу небеским народом. Ипак, ово је исти народ који је 1995. године продавао воду људима из колоне који су бежали из Хрватске. То су исти људи који су затварали врата градова људима са Космета 1999-те. Има међу тим народом и оних који су нам псовали мајку шиптарску што утекосмо у њихов град и који су нам завидели на црвљивим макаронама из Црвеног крста. Ово ми данас, извините на изразу, више личи на естрадну хуманост: ко год скупи две флаше воде, слика се и тура слику на друштвене мреже или на телевизију. А тек предстоји време хуманости па ћемо сви заједно видети како то изгледа. Сада, како ствари стоје углавном се „дели“ (шерује) на друштвеним мрежама а мало се у истину дели материјалних добара.

*

Лепо је што истакнути спортисти донирају силне новце. Само, треба да се упитaмо: у каквом то свету ми живимо кад они могу да зараде милионе бесмислено ударајући у лоптицу или шутирању на пољанчету, док пола планете гладује и умире од жеђи?

Одговор је да живимо у нехуманом свету којим влада шачица пребогатих људи која плаћа циркусанте и гладијаторе новцем који су зарадили на туђој несрећи и суровој експлоатацији. Пола планете гладује, друга половина робовски ради за те богатуне а ми се дивимо гладијаторима који их забављају. Није Ноле крив за то – али нисмо ни сви будале да се клањамо томе.

*

Порука онима који се данас називају херојима и чије слике гледамо на све стране: памтиће вас исто толико дуго колико данас памте хероје прошлих ратова, добровољце или борце са Кошара.

Порука угроженима: говориће о вама све док вас буду сликали. Када једнога дана приметите да више нема новинара поред вас и политичара који се сликају са вама: знајте да је ваша прича испричана.

*

Многи се ових дана ишћуђавају (као рођаци госпође министарке Живке) по питању тога што многи угрожени нису хтели ни по цену живота да напусте своје поплављене домове. Чуде се јер не познају свој народ. Кућа, окућница, стока и имање су Србину најважнији, важнији често више од властитог живота и породице. Па Срби се највише туже и туку око међе. Чак и са својом рођеном браћом, често због пола метра, не више. Србин је добар војник само кад брани своју кућу и њиву. Не би било Колубарске и Церске битке, онакве какве су на крају испале, да српски војник није бранио свој кућни праг. Не би пробијали Солунски фронт и хитали брже од француске коњице да нису горели од жеље да се врате кући. Зато су многи од нас били и лоши у протеклим ратовима. Нападали су и бранили туђе (по њиховим мерилима). А Србин зна да буде зајебан само кад се брани.

Тај култ куће и окућнице је нешто прастаро у нама, остало је још од времена кад смо били многобошци и кад смо се доселили овамо те решили да ту и останемо по сваку цену. Па једино су Срби били спремни да отрпе вековни терор на Косову и да их још буде тамо: чували су своја огњишта колико су могли. Другим народима већ се ни семе не би знало. Па који би још народ остао да живи у Хрватској после усташког геноцида, сем Срба? Да бих сликовито описао ситуацију о којој говорим цитираћу једну жену из колективног центра снимљену ових дана. Она каже: „Остала ми је кућа и две свиње тамо. Боље да ја умрем него да ми свиње угину“. Верујте, понајмање је овде економски моменат у питању. Кад је мени прокиснуо кров, ја се нисам нервирао због материјалне штете или естетике, већ због чињенице да се неко дрзнуо да удари на светињу мога дома! Па макар то била и природа, од тог тренутка је у мени прорaдио инат а киша је постала мој архи-непријатељ са којом сам био спреман да се борим до смрти а да не устукнем.

*

Најбезвезније новинарско питање ових дана (иначе у мору идиотских питања): „Јел' вам стигла вода?“.

Мислим, примереније би било питање: „Је ли почео да ради градски водовод?“.

Вода је стигла то сви знамо. На жалост, стигла је ненадно и у великим количинама.

*

Хуманитарцима широм Србије:

Суштина није у ПРИКУПЉАЊУ добровољних прилога - већ у ДАВАЊУ истих!!!!

*

Не верујем да би било нешто боље данас и да је нека друга власт у Србији. Све је исто. То је зато што ни једну револуцију нисмо извели до краја и како доликује.

*

Држава са много ВОЛОНТЕРА а мало ПРОФЕСИОНАЛАЦА нема неку перспективу.

*

'Оћу кусур – нећу жваке!

Нећу радне акције – хоћу посао!

Нећу да волонтирам – хоћу плату!

Нећу да ми смањују плату – хоћу повећање, јер се ни од ове не може живети!

Нећу да ми се прети – хоћу законитост и извесност!

*

Објавили слику неког невољника што је обијао продавнице по Обреновцу.

Јавно изјављујем: да сам остао блокиран у поплављеном граду, без струје воде и хране, и ја бих обио продавницу, или кућу, да узмем воду, конзерву, батерију или сапун!!!

*

Постоји у нашем народу клетва: „Вода те однела!“. Кад клетву хоћемо да појачамо, онда кажемо: „Однела те мутна вода!“.

Би нам и вода, и мутна.

*

Једна слика која се појавила првих дана поплава: на чамцу спасиоци, жене и деца. Деца плачу, жене престрашене, а један клиња од неких десет година смркнута лица али пркосан и без трунке страха. Тај ће бити тврд човек.

*

Пореске олакшице и реклама – то су врло важне речи богаташа на западу.

*

Ова држава би имала некаквих шанси у скоријој будућности да је макар само један од присутних на седници Владе којега је премијер позвао по имену или презимену рекао: „Обраћајте ми се са „господине“, нисмо Ви и ја заједно овце чували!“.

Не би таквога међу министрима, генералима, директорима – а сви они и те како знају да се издркавају по својим потчињенима, па је ваљда то космичка правда.

Још су они и добро прошли. Милош Велики је чиновнике кажњавао са двајес' и пет по туру.

*

Логика владајуће структуре, ових дана, не пије воду. Она се може описати овако: „Ако ниси на насипу, или у чамцу, онда немој да говориш или критикујеш“.

Зашто „не пије воду“?

Па зато што служећи се том логиком онда нико и никад нема више права да говори и критикује.

Ако ниси на Косову – не говори о Косову!

Ако ниси у руднику – не критикуј несташице струје!

Ако не радиш у здравству – немаш права да се жалиш на корупцију у истом!

Ако ниси судија – не тражи правду!

Ако ниси у Влади – не критикуј исту!

*

Полако се гасе рефлектори, искључују се камере, туле се мобилни телефони. Господо и даме, шта је било, било је. Ко није искористио конзумацију - нека си јебе матер. Нека се сада свако забави својом муком, јер то што сами себи будемо помогли биће углавном цела помоћ. Власт којој се цео план своди на мољакање помоћи из иностранства и од сопственог народа – проћи ће исто као тај народ. Кога буду хранили „пријатељи“ из света – тај је тотално најебао. Зато, одох да купим „кондора“ и „битулита“ за кров, те малтера и креча за плафон, док не смање женину плату.

*

Ако хоће, Руси сад могу да се покажу. Да посраме цео свет и да покажу како су нам велики пријатељи. Бојим се, да ће остати на неколико авиона и спасиоца. Дај боже да грешим, ама, не грешим.

*

Књига проповедникова:

1	Свему има време, и сваком послу под небом има време.
2	Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;
3	Време кад се убија, и време кад се исцељује; време кад се разваљује, и време кад се гради.
4	Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању;
5	Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење; време кад се грли, и време кад се оставља грљење;
6	Време кад се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца;
7	Време кад се дере, и време кад се сашива; време кад се ћути и време кад се говори.
8	Време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру.
9	Каква је корист ономе који ради од оног око чега се труди?
10	Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих. *