среда, 04. јануар 2017.

САЗРЕВАЊЕ УЗ СТРИП


                                        СТРИП

Београђани су имали Жику Стрипа а ми Источани смо били варош стрипа. У Истоку су се књиге слабо читале, ретки су их имали и куповали: стрипови су обележили читалачки одабир многих генерација. Неки су за свога живота једино из стрипа нешто прочитали. Ми смо били једна од источких породица која је имала повећу библиотеку, отац је годинама редовно куповао књиге, али нас је, из само њему знаних разлога, претплатио и на „Политикин забавник“, тако да смо и са стриповима били поприлично „богати“.
Стрип се позајмљује ретко и само одабранима. И кад га позајмиш, углавном ти га не врате (чак ни они „одабрани“) и то зато што су га и они дали некоме другоме. Зато се стрип не даје. Осим уколико не желиш да га више никада не видиш и да тражећи га безуспешно идеш од једнога другога те гледаш како ти беспомоћно слежу раменима.
Нешто сигурнија варијанта је да „се мењаш“, било за стално, било привремено: на читање – и то само ако си способан да процениш вредност онога што ти се нуди за размену и не наседнеш на најјефтинију фору: „Дај ми стрипове сад ћу ја да ти донесем моје од куће“ – јер ако то урадиш у старту си се зајебао. Углавном, љубитељи стрипова не воле да дају своје стрипове али зато воле да узимају туђе.
Стрип се чита свуда –најслађе испод школске клупе. Да смо прочитали књига колико стрипова данас би већина од нас носила докторске титуле. Звања и знања би имали, море!!! Можда и духа – да смо успут читали и нешто стрипова.
Стрип је окамењени филм. То је насликана књига. Слике нису покретне реално али је покрет нацртан и одвија се у нашој машти. Треба стрип нацртати и написати: то је врхунско умеће. Стрип не сме да буде досадан, не сме „да умире у лепоти“ и не сме да претерује у уметничким амбицијама. Стрип је „практична уметност“ а опет није „примењена уметност“.
Реално, кад смо читали стрипове нас уметничко није ич интересовало. Прочитали би на стотине стрипова а да нисмо знали ко су аутори, итд. Тек касније, кад смо постали матори, гледали смо да нешто више сазнамо о позадини стварања стрипа. Неки од нас, пак, никада нису одрасли и никада нису одмакли од дечачких дана и њима је било и јесте најбоље.
За стрип се нису жалиле паре али ми пара нисмо имали скоро никад. Зато је то била вредна, дефицитарна и тражена роба.
Ја сам, рекох, почео са ''Политикиним забавником''. Чекао се петак, па се чекало да новине стигну, јер су код нас новине вазда касниле. Отац је вршио редовну претплату ''Забавника''. Требало је смо отићи и узети га. „Забавник“ је култни часопис наших генерација. Почео је да излази још пре Другог светског рата тако да је био и култни часопис многих генерација. Он је био специфичан јер је поред стрипа имао и текст који се могао читати. Знам неке задрте читаче стрипова који су одмах тргали унутрашњи део са стрипом а остатак бацали. Ипак, највише је било оних који су уживали у комплетном садржају. Говорим о „Политикином забавнику“ у прошлом времену зато што ово што данас излази под истим именом није ни налик ономе од пре, јер данас нема више, као прво, комплетних стрипова већ мораш да купиш пет бројева да би прочитао један стрип, а друго, нема више ни стрипова који су красили негдањи „Забавник“ попут Мандрака, Модести Блејз, Принца Валијанта, Флаш Гордона, Блуберија, Џеремаје, Корта Малтезеа, Рипа Кирбија или Дика Трејсија...
„Микијев забавник“ и „Микијев алманах“ су били омиљени код млађих нараштаја, мада се ни старији не би „гадили“ кад им наиђе под руку. Они су у себи садржавали углавном Дизнијеве стриповане јунаке. У Истоку их дуго времена није било па су нам стизали од родбине из Београда, најчешће студената.

Упоредо са „Забавником“ почели смо да читамо и чувене стрипове који су озлазили у едицијама „Златна серија“ и „Лунов магнус стрип“. То су такорећи моји врсници, почели су да излазе у години мојега рођења, негде око 1968. Само што су они рођени у Новом Саду а ја у Истоку, дакле у две различите покрајине. Стрипови из ових серија су најчитанији стрипови многих генерација стрип љубитеља. Довољно је рећи Текс Вилер, Блек Стена, Кит Телер, Загор, Мистер Но, Кен Паркер, Командант Марк – па да свима буде јасно зашто су то биле најтраженије свеске.
После тога су редом следиле „Стрипотеке“ (Талични Том, Астерикс, Челична Канџа, и скоро сви остали стрипови који су излазили и у „Забавнику“), „Екс Алманах“ (то су била специјална издања о посебним приликама са великим бројем страница и такође сличним стриповима, доносила ми браћа из Београда за новогодишње празнике) са својим стриповима и јунацима: а циклус и сазревање завршили смо са Алан Фордом.
У свету стрипа и стрип љубитеља се стварала посебна суб-култура. Ту постоји посебан речник, посебне фразе, стилови, дијалози, нарација... У стрипу има много ствари које се подразумевају, специфична општа места. Стрип јунаци се ретко оцртавају финесама и због тога смо их обожавали. У стрипу мора тачно и прецизно да се зна ко је добар а ко лош (а ко: зао). Мора да постоји образац изван којега се не иде осим у ретким приликама и увек са дебелим разлогом. Чак су због тога много бољи и траженији црно-бели стрипови јер они и визуелно наглашавају ту поделу и разнополарност.
Прави стрипови су само они који су цртани руком и традиционалним техникама а без икакавих компјутерских помагала.
У моје време стрип није био мода (или: помодарство) већ је био страст и потреба. Тешко је чак рећи и да је то био хоби. Али је поуздано тачно рећи да је било зависника од стрипа, та је зависност бивала појачана ограниченом количином стрипова те је била веома тешка.
„'Де ћеш?“
„Идем кући да читам стрипове“.
„Дођи код мене да читамо стрипове“.
„Дај да прочитам стрип“.
„Може али само испред мене“.
„Не дајем стрипове никоме“.
„Ајде да се мењамо“.
Школска свеска се гужвала и гурала у панталоне изнад дупета. Стрип се чувао и никада се није гужвао. Водило се рачуна о свакој страници (поготову кад су почели да се појављују еротски и порно стрипови из иностранства). Стрип би се лепио селотејп тракама чак и кад би се само назрело неко оштећење. Због подераног стрипа не мало пута су падале туче и размењивале песнице жестоко – у маниру стрип јунака. Стрип се крио чак и од укућана.
Кад сам ја ишао у школу, рекох већ, најпопуларнији су били јунаци „Златне серије“ и „ЛМС“. Читали би сваки новоизашли стрип: на душак. Знали смо шта је „ватрена вода“, ко су „бледолики“, а ко „црвени мундири“. Ту су били и „црвенокошци“ са својим Манитуом. Кретали смо се Дарквудом, Тексасом, Онтариом, Доџ Ситијем – ко да су у следећој улици, ту одмах. Говорили смо: „Сто му даброва“, „Манитуа ми“, „Свих ми бркова“, „Хиљаду ми скалпова“, „Бубњева ми дарквудских“...Викали смо из мозга: „Хока, хеј!!!!“. А кад би били љути или узбуђени онда би просто и кратко, као Индијанци, само изговарали: „Уф, уф...“.
Није нам сметало што су сви јунаци на исти калуп (шта више) - као што већ поменух. Сви су лепи, паметни и јаки. Сви на крају побеђују зло. Сви имају своје верне пратиоце. Мандрака прати црни џин Лотар. Загора Те Неја прати Чико Дон Фико Фелипе Каитано Лопез Мартинез и Гонзалес. Са Текс Вилером су Кит Карсон, Кит Телер и Тајгер. Са Блек Стеном су Родни и професор Окултис а са Кит Телером бркати Френки Белевен. Од Флаша Гордона се не одваја научник Зарков. Нераздвојни пратиоци Командант Марка су Блаф, Жалосна Сова (уф, уф) и куче Флок. Леђа Капетан Микију чувају Смук и Саласо док Рипу Кирбију то исто чини бивши криминалац Дезмонд.
Већина њих очијука са Индијанцима или расним мањинама – политички коректно дакле, осим ако изузмемо најновије теорије о Тарзану као расисти и диктатору, пошто он као једини белац у џунгли влада црнцима, мада по томе ни Фантом и Загор нису далеко од исте квалификације.
Сви они имају поред звучнога имена још звучније надимке: Ноћни Орао, Златна коса, Мали ренџер, Вук са Онтарија, Дух са секиром...
Сви имају добре женске: Текс је са Лилит, Кит са Кларет, Флаш са Дејл, Марк са Бети, Мики са Сузи, Рип са Хани... Једино Модести Блејз гања добре мужјаке за разлику од претходно набројаних али никако да се смува са Вилом...
Они су храбри, добри, непобедиви. Не можеш не волети трапере или ренџере.

Мало пробранији круг читалаца, који се временом створио, еволуирао и издвојио (јер већина се није померала много напред од „уф-уфа“) ширио је видике и ван Златне серије: Тарзан, Супермен, Бетмен, Тајни агент X, Изногуд, Дикан. Читали смо и домаће стрипове „Никад робом“ о Мирку и Славку, и друге који су говорили о партизанима. Још упорнији, а између Џеремаје и Команче, жељни мало више новог и уметничког, жељни мало другачијег и са финесама проналазе Принца Валијанта и Корта Малтезеа. Кад сам прочитао првог Корта пожелео сам да сазнам ко је створио тај стрип а Хуго Прат је први аутор о којем сам знао нешто више. Ствар је дакле почела да добија на озбиљности. Ипак, Астерикса и Таличног Тома сам читао и касније у континуитету, што у боји, што црно-беле, и кад сам престао да се активно бавим стриповима.
Најзад, кад смо се „примили“ на Алан Форда то је већ значило да смо закорачили у нову фазу стриповања и живота. Алан Форд више није био сам стил већ и иронични начин размишљања, саркастични модел погледа на свет, сатирични однос према лицемерној околини. Алан Форд је био отпор режиму, мада тога нисмо били до краја свесни, али сама чињеница да је тај стрип био најпопуларнији у СФРЈ, говори за себе. А, није био критика само једноумља, већ је и данас то сатирична слика либералне економије и капитализма.
Загрижени љубитељи стрипа су посебна фела. Свако од нас зна по неког таквог. Док сви около јуре за лоптом - тај под неким дрветом чита стрип. Док се сви купају у реци - он лежи на леђима са уздигнутим стрипом изнад главе. Уједно се и штити од сунца. Док сви слушају шта прича наставник или професор на часу - он испод клупе чита стрип. Док му мајка за столом сипа супу у тањир - он са стране тањира држи стрип и чита. У почетку су га упозоравали да то не чини: после су дигли руке. На клозетској шољи: стрип се не пропушта. У аутобусу. У разним чекаоницама.
Читаоци стрипова почињу да прихватају и посебну животну филозофију. Они све мање обраћају пажњу на своју традицију и специфичности подневља у коме живе а све више имитирају и личе на своје стрип јунаке: облаче се као они, говоре као они, крећу се као они, схватају борбу између добра и зла као они, прихватају њихове погледе на свет.
Стрипаџије о којима ја говорим имају мало заједничког са данашњим поштовациома ове уметности. Поготову немају ништа са неким стрип медиокритетима који се појављују овде-онде, поготову у престоници, и који немају никакве везе са правим љубитељима стрипа већ им је то модни тренд којим би доказали своју урбаност. Данашњи љубитељи стрипа се разликују од мојих другова из детињства. Могао бих објаснити зашто је то тако: али нећу. Нема смисла: друго је време. Све се променило. Технологија је учинила неке помаке који се сада тешко могу укалупити у било какаво упоређивање. Није за упоређивање моје и ово време.

Нема коментара:

Постави коментар