БУЛГАКОВ, ЦЕНЗУРА И ДУГОВИ

Пише: Игор Ђурић

                  

„Као што у такозваним приликама бива, сваки је схватио ослобођење као укидање оног што њега лично тишти“.

Слободан Јовановић, Вођи Француске револуције, БИГЗ 1990, стр. 46

Булгаков, тада још млад и непризнат писац (признат није био ни када је добрано остарио), послао је роман издавачу. Убрзо након тога издавач га је позвао, одушевљен и озарен рекао му:

- Књига је генијална!

- Значи објавићете!? – био је срећан Булгаков.

- Таман посла. Ја сам породичан човек, нећу да ме хапсе – одговорио му је искрено издавач.

Стање у српској уметности, култури и међу интелектуалцима, те и питање цензуре, описао је професор Мило Ломпар следећим речима: „У култури је последица то што се појачавају унифицирајуће тенденције политичке коректности. Политичка коректност објективно омогућава интрументализацију културе, јер доводи у питање битни постулат модернистичког духа – субверзивност. У данашњем свету не можете бити субверзивни у уметности уколико желите да будете присутни... Унутар главног тока јасно је назначено а рубове не смете додирнути, док у дозвољеном простору можете говорити шта хоћете. Тако је обиље шанси у уметности присутно тамо где је уметност безопасна, а апсолутна рестриктивност ступа на позорницу која показује опасне теме“.

Михаил Булгаков је у писму влади СССР-а, 28. марта 1930., између осталог написао следеће: „Борба против цензуре, ма каква она била и уз какву год власт стајала, мој је списатељски дуг, као што су и позиви на слободу штампе. Ја сам ватрени поборник ове слободе и сматрам да уколико би неки писац наумио да доказује како му она није потребна, био би попут рибе која јавно сведочи да јој вода не треба“.

После једног таквог писма, чак је и Стаљин нашао за сходно да лично позове Булгакова, те 1930-те године, а поводом молбе писца да оде у иностранство или добије посао. Тито је, дочим, само два пута јавно прозвао писце: Бранка Ћопића и Драгослава Михаи(ј)ловића, помешавши овог другог са Михизом („Што, богаму, хоће тај Микиз?“). Када би којим случајем данас васкрсао Црњански и нешто рекао о стању у Србији, или написао писмо о цензури, ови би га на само једној конференцији за штампу прозвали двадесет пута, таблоиди би га разапели а полиција позвала на информативни разговор због сумње да је горе поменутог Ћопића гурнуо са Бранковог моста (и ако је седам година пре тога већ био мртав). 

Углавном, најебали смо свакако. Није све у економском опоравку, чак и да га има. Најбољи пример за то је економски опоравак Немачке тридесетих година, када је Хитлер, исто тако вољом народа, дошао на власт. Подигао је индустрију, упослио људе, направио ауто-путеве. Знамо како се све завршило. 

Није све у опоравку индустрије и капиталу. На пример, време када се у свету и Енглеској захуктава индустријска револуција и када ова постаје империјалистичка сила (поробљавајући и пљачкајући народе и државе), је оно исто време које Чарлс Дикенс описује у својим делима. Присетите се, прочитајте књигу или погледајте филм, да видите како су живели обични људи у време када је индустрија цветала.

Најгоре у свему је што се Србија економски не опоравља и не индустријализује, чак ни у бајкама браће Грим (а, не, мислили сте да ћу да се насанкам па да поменем ''браћу'' Андерсен – Ханса и Кристијана). Ми се само задужујемо и продајемо јефтину радну снагу, док се стечена вредност износи напоље. Неко ће рећи да другачије не може. Не знамо ми то, док искрено не пробамо. На крају, остаће нам опет оно што је Драгче понудио пријатељима при просидби (серија ''Мој рођак са села''). И дугови. Да нисмо економски ''напредовали'': макар не би било овог другог. А на оно Драгчетово смо већ навикли.

СТАРИ ИСТОК И МОЈИ ПРЕЦИ

      Пише: Игор Ђурић

                        

                    ЧИТАЈ ''ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ'' КЛИКОМ ОВДЕ 

Кога год из Истока питаш ''одакле је пореклом?'', обавезно добијеш одговор: ''негде из Црне Горе''. Можда је ово одговор на тај одговор:

И то лето похара Махмут-паша Васојевиће, и пороби и прогна у Метохију, лета 7246 (1737).

(Запис у рукопису старе народне библиотеке, Београд, ЗН II, 114 (2725)).

             

                           БАБА ЈЕРИНИНЕ ЗИДИНЕ:

Остаци града у подножју узвишења Кршеница (кота 1035) око 3 км северозападно од варошице Истока, на старом караванском путу Исток-Тутин. Град је имао изванредан природни положај и у стратегијском смислу господарио је широм околином. Био је сазидан на стрмом земљишту подно окомитих стена. Рушевине захватају простор дужине око 150-200, а ширине 40-50 корака. Зидине су биле врло спретно повезане са стенама, али због густог растиња не могу се уочити са даљине веће од десетак метара. Добро је сачуван део бедема дуг 15-20, а висок 3 м. Висинска разлика између најниже и највише тачке града износи 60-70 м. (Задужбине Косова).

Према Закону о општинама из 1933. године у Краљевини Југославији Исток је постао варош. По Алманаху зетске бановине у то време, варошица Исток имала је 433 дома и 3.788 становника.

Паланка на турском значи: редута.

Код Феликса Каница, у његовој књизи „Србија“, налази се опис значења речи паланка, он цитира грофа Шметауа-а који каже: „Паланке се обично подижу на граници или на главним путевима близу градова или села. Чини их квадрат окружен ровом или дебелим палисадама, готово до врха засутим земљом. У средини се побочно налази зидана или дрвена кула, која има улогу осматрачнице или последњег уточишта...“.

 Источки одбор 15.11 1912. године (Седи, први здесна: Радоје Ђурић - Радођура - због оштећене слике види се само глава)

                            

''.......Данас је некадање село Исток седиште источкога среза, главно место у Подгору и по закону градић, премда је то унеколико само по средишту, по пространом тргу, окружен новијим зградама. Градић. Замислите како је и колико Метохија удаљена од Београда, а Исток у једној уваластој заравни испод саме Мокре. Па сам у том селу писма и пошиљке из Београда примао сутрадан, а новине истог дана! О, како би се томе чудили некдањи подгорски силници да су нешто у животу, као год што је у мени неверица! Међутим, Исток је још право подгорско село, до душе дивно, велико, богато и благословено село. И по гласу је најбоље село у целом Подгору. Испод саме планине, све у зеленилу, на бујној реци Истоку, изрешетано многим бистрим јазовима и вадама, у воћњацима и високим јаблановима. Иначе све куће и турске и српске – куле.....''. (ПОЛИТИКА, 1934, број 9367, Седиште питомога Подгора Григорије Божовић)

                                                  Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока

Налазили смо се на око 500 метара изнад мора. Нит нам је било превише хладно, нити су нас мориле велике врућине. Просечно је било хладно око 0, а просечно топло око 20 степени. Идеално, рекло би се за данашње услове екстремних ситуација. Што остане прљавштине за нама – ветар одува. Или вода однесе.

Земља је углавном црница.

Шума грабова, храстова, церова и букова. Најпознатија „звер“ нам је пастрмка, мада је имало лукавих лија, доброћудних меда и крволочних вукова.

Ко људи смо били зајебани па нас Цвијић назива „љутим Пећанцима“.

Место се помиње писаним трагом први пут 1348. године, нашим писмом и словом. Нека они покажу њихово слово да видимо кад се они први пут помињу?!

                                                 Кућа Поповића - звали смо је Поповска кућа

Кроз Исток није пролазила ни железница. То му је са једне стране била добра особина јер су железничка места углавном прљава и бучна, али, опет, са друге стране и то је доприносило изолованости. Исток је једном страном био затворен непроходном планином преко које се могло једино пешице или марвом, а кад једном месту не можеш прићи целом дужином венца планине и то је довољно да му ретко наврну путници намерници.

                       

                    

Григорије Божовић у Политици, 1934. године, пише:

„Пећки Подгор подгорина је Мокре планине и находи се између ове греде, Белог дрима до насипа, и одатле до реке Гујавче код Рудника. То је данас у главном Источки срез, извориште и Белог Дрима и Истока. Плодне су и лепе, као што се добро зна, све метохијске жупе, као што је Равна Метохија, Прекорупље и Реке. Али је Подгор свакако најлепши, има најбоље воде, све погодбе за жито и воће и најздравији је. Јер му је цело залеђе са северозападне стране висока планинска верига. За сељака данашње наше културе на селу, то је без двоумљења најпогоднији кут у нашој земљи. Блиска и велика планина му омогућава сточарство. Добре ливаде да има своје овчарске зимовнике. Масне њиве дају добар пасуљ, пшеницу и кукуруз. Исток наводњава као ретко где која друга река. По побрђима су одлични виногради, а села сва у воћу као по Шумадији. И ту је изврсна јабука, крушка, шљива и орах. Благословени кут за сељака“.

                                                                   Радоје Ђурић - Радођура

1898. године три кћери Радоја Ђурића, из села Истока, Арнаути, отеше из очеве куће. Радоје је подигао тужбу у Пећи али ништа није урађено по тој тужби. (Задужбине Косова).

                

                                                          Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока

1689. године се родио мој курђуп Ђурађ (од оца Николе Станојевог). Лењи на језику Источани су му викајући га кроз живот избрисали и заборавили задње слово у имену па је за њих био Ђура. Сина Ивана добио је када је имао 41 годину, лета 1730. Тешко време било, касно се приженио. Иван је имао два сина: Анту и Петка, рођеног 1767. године, иначе чукундеде мог деде Данила а мога курђела. У црквене књиге Петка (по коме ће нас по некада крстити и Петковићима) је уписао гориочки јеромонах Андоније. После њега се у Дечанском рукопису из 1857/8. године помиње прото-игуман Антим Седларевић из Драгољевца. Овај рукопис је претходио Девичком катастиху из 1761. године где се помиње Гориоч. 1903. године године у Гориочу служи јеромонах Хаџи Руфим.

Гориоч је наш анђео чувар. Чувао нас је и дању и ноћу, и лети и зими, о посту и у време празновања. Многе војске су испод њега прошле. Неке су се у њему молиле, много више њих га је палило. Источани су га обнављали колико су и кад су  могли.

                                                                                              Гориоч

1799. године Петко је добио сина Ђуру, који је имао и брата Радоја. Ђура (без задњег ђ, поучени претходним примером одмах су га још кумови избрисали да не би беспотребно компликовали) 1825. године добија сина Спасоја (и још Милована и Милосава). Већ осам година је Карађорђе био мртав. Тамо преко брда рађала се слободна Србија. Требало јој је сто година да дође до Истока. Mанастир Гориоч 1857. одржавао и ту служио монах Исакије а да су у Истоку, тамо доле, у то време радила четири хана.

Две године после предаје градова родио се Милоје Спасоју. То је био мој прадеда. Када је српска војска 1912. године ослободила Исток мој деда Данило је имао једанаест година а његов стриц Радођура постаје први председник источке општине у саставу Србије (Григорије Божовић: Сећам се. Упали смо код доброга Радоја Ђура, у његову кулу. Дивни старац и првак српски... Политика, 1934. године). Деда је још на скровитом месту чувао чауре које је пронашао после арнаутског напада на турске војнике који су градили затвор у Истоку, на пролеће те године.

Четрнаесте године на нас ударили они што су нас на Турке хушкали, па смо се због њих по Војводини раселили те је данас и она српска. Петнаесте, цела Србија кроз Исток прошла. Бар оно најбоље што је Србија имала. Посејана су метохијска поља костима убијених српских војника. Мучки су их Шиптари убијали у болесној жељи да се докопају њихових пушака и шињела. Десет војника и један наредник међу њима остали су заувек у Истоку, 29. новембра те године. Самом Истоку. Сачекани у заседи, побијени у шљивику, ту надомак старе црквице. Некакав Таир сутрадан прошао је Истоком у наредничком оделу са сабљом о пасу.

Скроман споменик подигли су им грађани Истока, лоше крстећи епитаф на самом гробу. Писало је „Српским ослободиоцима“, а требало је „Српским мученицима“. Ишли су тада из земље, нису је ослобађали. Али после јесу. Онај Таир се сигурно извукао после рата. Нађу они увек начина да себе оправдају незнањем или глупошћу.

Дисциплиновани Аустријанци (говориће исто и за Немце у „Другом рату“) окупирали су Исток. Ушли су и изашли из њега без борбе. Тих година окупације народ је преживео у релативном миру. Владао је ред и закон. „Аустри`цка влас`“ - говорили су стари Источани – „тад се знао ред“. Нећу претеривати у хвалоспевима окупације али људима којима је у ноздрвама још био мирис турског владања сваки бољитак се чинио подношљивим. Вешали су Аустријанци шиптарске лопове и разбојнике који нису могли чудом да се начуде како то да српски непријатељи нису заштитници њиховог разбојништва.

                                                                                                         Радоје Рале Ђурић

Прође и тај рат. Рале Ђурић би први председник општине по ослобођењу. Таир преживе, сакри сабљу за друга времена и друге српске униформе. Дуго времена након тога српска војска и летећи одред Милића Крстића су се прегањали са разбојницима и качацима. Следеће године се употребљава и артиљерија около Истока, док за освајање манастира Дечани није била потребна артиљерија. Наиме, те 1919. године, око Ђурђевдана, неки Рашковић, лекар, се са неколицином истомишљеника затворио у манастиру и прогласио социјалистичку републику.

               

                                                  Први слева, чучи, Данило Ђурић

На Великој народној скупштини у Подгорици која је одржана 11. новембра 1918. године а на којој је донета одлука о уједињењу Србије и Црне Горе посланици из Истока су били: Дашко Хреза, свештеник; Никола Јовићевић, свештеник; и Јефто Поповић, судија. 
      11.11.1918. године Српска војска је покренула акцију разоружавања Шиптара у Истоку и ширем реону. Три чете са неколико брдских топова нису биле довољне да се то постигне. 
      1919. године срески начелник у Истоку био је извесни Драгомир Михајловић, а као писари радили су код њега Мираш Божовић, Јоле Ивановић и Јован Јојић. 
      Америчка мисија је изводила акцију насељавања села Витомирице и Добруше тако да је 1921. године тамо подигла 125 кућа за насељенике из Црне Горе. 
      За банског већника из среза источког 1929/30. године изабран је Радован Вулић. 

      Соколско друштво у Истоку је формирано 1930. године и бројало је у почетку 30 чланова. Интересантно је, са данашњег становишта, да је Соколско друштво у Врелима тада бројало 52 члана. Од шездесетих година прошлог века у Врелима више није било Срба. 

      У Источком срезу, на изборима 1938. била су два кандидата. Један од њих Слободан Стерђевић жалио се М. Стојадиновићу да је срески начелник у Истоку Никола Лашић, пропагирао да се изабере Никола Вујошевић, активни уговорни поштар у Истоку, а да су то спроводили и жандарми. 
      У часопису Полиција објављиване су јавне похвале истакнутим жандармима. Тако је жандармеријски наредник командир станице Исток, Петар М. Дашић 26. септембра 1934. године ухватио одметника Беку Шабана Руговца и предао власти због чега је био награђен.

У Друштву народа у Женеви а у представци коју је упутила албанска држава између осталог се каже „да је Милић Крстић из Истока убио 60 Албанаца“. За убиство Милића Крстића, капетана и негдашњег командира „летећих водова“ ухапшен је и оптужен Гани-бег Црноглавић (Криези) али је због избора и подршке Милану Стојадиновић пуштен из затвора.

                                                                                                  Радоје Рале Вулић

У Истоку су се трговином између два рата бавили Костићи, Никодин и Ратко (ујаци мога оца), држали су радњу са мешовитом и колонијалном робом као и продавницу обуће Бата. Иначе је у тридесетим годинама прошлог века радило око седам трговина, дућана и магаза. Један од власника дућана био је и извесни Петко Илић из Пећи. У том периоду су радиле и две кафане које су држали браћа Ајданић из Пећи: Јово Мали хотел и дућан у Доњем Истоку, и, Миле кафану под именом Извор. Обућари су били Панто Микић и Зоран Ћирковић, обоје из Пећи. Пекару су такође држали Костићи. Берберницу су држала браћа Бошко и Лаза из Пећи (крвнички убијени и бачени у Дрим 1941. године). Поткивачи и фијакеристи су били браћа Горани а ковачким занатом су се бавили углавном Цигани. Свакога дана се у Пошти могла купити Политика, Правда и Време, тачно у десет сати. Поред Поште и начелства, телефон је био спроведен и у касарну на Белим Водама која је била саграђена око 1920. До 1949. године председник општине се возио чезом. 

                                                                   Фудбалски клуб Подгорје из Истока

Између два рата људе и животиње лечили су Руси, емигранти: Владимир Сергејевич Чистов је био лекар а Новков (!?) и  Павле Иванович Серебрјаков (који је дошао око 1928. и у Истоку дочекао и пензију) - ветеринари. Доктор Чистов је живот завршио у Фрајбургу, 1957 године. Али, док је живео и радио у Истоку био је веома активан на многим пољима деловања. Оставио дубок траг иза себе. Често је лечио бесплатно, бавио се хуманитарним радом, био председник Црквеног одбора. Он је један од организатора и председник Управног одбора за изградњу „Народног дома витешког краља Александра I Ујединитеља“, а његов син Олег је бесплатно израдио пројект дома доктор Чистов је иначе био и срески санитетски референт. Његова жена Александра Алексејевна (рођена Јуницки, по доступној литератури, а заиста рођена Флеров према подацима њених потомака) била је виша медицинска сестра. Александра је рођена у граду Бузулуку у Оренбуршкој области али је била усвојена од породице Флеров из Одесе. Доктор Владимир и Александра су имали сина и ћерку: Олега и Јелену (1923) коју су звали Љусја). 

                                                    Породица Чистов у Истоку, 1938. године

                                                  Доктор Чистов у својој ординацији у Истоку

      Прва школа је почела са радом у Доњем Истоку за време аустроугарске окупације. Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока почела је да се гради је 1929. године а освештана је у јулу 1932. године у спомен Петру I Карађорђевићу. 1932. формиран је фудбалски клуб „Подгорје“ (исте године кад је у Звечану формирана „Трепча“ а у Пећи „Будућност“ и „Раднички“) а 1936. пуштен је у рад нови Соколски дом.

                               Ђаци у Истоку, тридесетих година прошлог века

                                                                      Школа балета у Истоку

                                                                                            Ајданићи

Тих година се саградила и зграда намењена соколском друштву популарни „Соколски дом“. Соколски дом се саградио тачно преко пута старе и временом покопане црквице и места где су Ђурићи имали своје саркофаге на гробљу (која ће бити деведесетих година ископана и рестаурирана а крајем прошлог века поново уништена). Место где су убијени српски војници, место капеле Немањића и најзад положај зграде Соколског дома, те три тачке чине једнакостраничан троугао. На једнаким странама тог замишљеног троугла уписани су успони и падови, наше заблуде и добре жеље, наша неспремност да схватимо промењивост односа кроз историју и нужност прилагођавања томе.

                                                                                        Споменик подигнут покојном Милоју Ђурићу

      Ту зграду су Источанима подарили Карађорђевићи а, у истину, су је платили наши прадедови. Лепа је то грађевина била. И таман је требала да проради и да се разради и да у своме десетогодишњем постојању стекне реноме институције од значаја и традиције за Исток, дошао је још један рат: „Други“.

                                                                                                                      Соколски дом

      У њему смо оставили непријатеље на миру (они нас нису) и таманили се међусобно. Мало нам је било да нас други убијају па смо желели да се и сами мало потерамо. Додуше, ово констатујем више глобално јер партизана у Истоку није било, док балисти на крају рата не почеше да своје црне кошуље замењују партизанским униформама. Син оног Таира закопао је пушку поред сабље. Жандарм Ђура Глумац, који је између два рата радио у Истоку и од којега је овај пређашњи поприлично зазирао, погибе 1941. године као четник у јединицама из Ибарског Колашина.

                  

                                                                        Кројачка радња Мирковић

                              Горан Пешић, уља на платну са мотивима старог Истока:

САМОНАВОЂЕНИ ДЕБАКЛ ПОЛИТИКЕ О КОСОВУ (и свих других српских политика)

Пише: Игор Ђурић

Ближи се дан потпуног дебакла политике коју тренутна власт спроводи када је у питању део српске територије који се зове Метохија и Косово. Има у тој чињеници неке божанске (или космичке) правде. Ред је да они који су започели и заврше: за њиховог вакта и власти догодио се и Рамбује, и Кумановски споразум, и Бриселски споразум. Започели су погрешном политиком и завршавају издајничком. Јер, да будемо прецизни, ова садашња политика није доживела крах због тога што је погрешно вођена – већ је управо вођена да би доживела пораз. Милошевић је водио погрешну и лошу политику везану за Косово али је мислио да чини добро. При вођењу те политике он је био у конфронтацији са Американцима, тако да су грешке често биле изнуђене и неминовне. Данашња власт уопште не води погрешну политику (са становишта наших душмана) већ свесно жели да начини штету српским националним и државним интересима наступајући у истој колони са српским непријатељима – називајући их пријатељима.

Разлога је више и сви су подједнако фатални. Места за страховање да ни остатак Србије неће боље проћи има још и више, и има их више него разлога. Пре свих, сулуда потреба власти, већине опозиције и доброг дела грађанства да се по сваку цену ''иду'' у Европу (не обавезно и стигну). Ова власт хоће, не размишљајући о штети и цени коју треба платити, да се додвори европским комесарима, а цена свих цена се зна: Косово! Они се са нама не би много ни бавили у данашње време распада уније да управо није тог Косова. Ситуација је апсурдна, преговарамо са окупаторима како да окупацију дела властите земље озваничимо и то по цену окупације остатка земље. Они, окупатори, су додуше прилично искрени када је цела та ствар у питању. На разне начине и безброј пута су нам до сада поручивали: ''када се будете одрекли Косова, и не само то, него га и признали као независну државу, размислићемо да озбиљније размотримо ваше чланство у ЕУ''.

Оно што највише треба да нас брине када је будућност Србије у питању - није само Косово. У питању је чињеница да већина политичара на данашњој српској сцени, из власти и опозиције, али поготову они из власти, ходају на танкој жици која раздваја сеоску луду од шибицара са Зелењака. Сегмент ''сеоске луде'' повлачи за собом: неспособност, незнање, некомпетентност, непатриотизам, старлетизацију и кукавичлук. Сегмент ''шибицара са Зелењака'' је свесно прављење штете због користи, уцене, природе, издаје или синдрома ''Наполеона" из Лазе Лазаревић. То све, опет, са собом повлачи другу консеквенцу: са сеоским лудама и шибицарима лако је управљати. Ред строгоће, ред тапшања по рамену. Строго али правично. Треба да ти се диве и да те се плаше.  Узмимо да је све што говори председник: истина. Све!!! Да нам теку мед и млеко, да нас чека златно доба, да смо уредили државу под конац. Да је све истина: опет не ваља. Зашто? Зато што о свему одлучује и за све се пита један човек! У држави где један човек у свему одлучује – ништа не ваља (сви остали не вреде ништа)!
Са данашње позиције наших перспектива, већу штету Србији чини опозиција - него власт. Власт нам се заломила, мање-више, нашом кривицом. У предизборним кампањама, опет мање-више, били су поприлично искрени: Европа по сваку цену, трајно решење Косова, економски резови, итд. Чак и када су лагали, народ је имао прилике да их казни на изборима. Зашто онда није? Зато што је већина из тренутне опозиције још и гора. Добар део њих, да се пита, дао би Косово пре ових садашњих. Добар део њих се већ осведочио као го лопов и битанга - зато су и дошли ови садашњи. Највећи део њих је био на власти и ништа нису учинили. Нове снаге су или слабе или не постоје. Хоћу рећи: ма шта да се догоди, одговорност сносимо сви а не само тренутна власт. Грађани - јер су тако одабрали, опозиција - јер није пружила поштену и достојну алтернативу властима.

Па се опет морамо вратити на питање Европске уније. Какве се то вредности и стандарди у тој унији кад њима не смета да се у Србији за све пита само један човек? Зашто они затварају очи пред кршењем људских и медијских слобода и права, пред стварањем партијске државе, пред идолопоклонством, пред кршењем закона? Јесу ли то вредности којима ми треба да тежимо. Рећи ћу шта је истина. Они Србе (а ни остали народи на Балкану боље не стоје) сматрају нижом и примитивном расом, варварским народом против којега је све дозвољено и којега треба довести у стање слепе послушности. И када нађу некога ко ће заступати њихове интересе и спроводити њихове планове везане за ту ''српску багру'' - онда је томе све дозвољено. Повремено га шибну прутићем по прстима, чисто да зна ко је и где му је место, а шта ће он чинити са тим ''примитивцима'' над којима влада – то њих није брига. Поготову, сада се враћамо на почетне мисли, ако је тај неко спреман да заврши послове око Косова, да тамо ради за њих, да преда Косово и Метохију, да уништи сваку клицу државности и слободе: ТОМЕ ЈЕ СВЕ ДОЗВОЉЕНО! Нека се не брине за европске стандарде, нека крши законе, нека заводи диктатуру, САМО НЕКА ВЕЋ ЈЕДНОМ ЗА СВАГДА ИСТЕРА ТЕ ПРОКЛЕТЕ СРБЕ СА КОСОВА!!!

Треба гласно и јасно рећи: све што се сада догађа на Косову, сва штета која се чини српским националним и државним интересима, чини се уз сагласност и пристанак српских власти, већине српске опозиције и народа који је то одабрао.

Рекох: више није само Косово у опасности. У опасности је цела Србија. Дебакл се назире у свим сферама вођења државе. Србија клизи у канџе дужничког ропства (у политичком је већ, у војном делимично), и у зеленашке окове неолибералног и банкарског колонијализма. Уништени су духовни, етички, верски и породични темељи српског народа наметањем ''нових вредности''. Косово више неће бити важно кад пропаднемо као нација и држава – јер нација и држава то је Косово. 

СВИЊОКОЉ

Пише: Игор Ђурић

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ КОМПЛЕТ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ

Треба да буде крај новембра а најбоље је да је дан облачан али сув. Пожељно је, ипак, да поподне провеје по која пахуља – тек да „окади“ простор и радњу која се у том простору одвија. Потребно је да имате макар једну (најбоље: две) свињу и мноштво беспослених рођака и комшија у дворишту. Ако вода кључа у казану над ватром, ако су домаћице послужиле кафу, ако се испила јутарња врућа ракија: онда нож у руке и на посао!

У Истоку се тај посао, клање свиња, обављао поприлично старомодно и без много помагала онако како су то радили наши дедови и њихови преци. Јурили би се са свињом по обору, ваљали се са њом по блату кад је ухватимо, држали је, лежали на њој – док би један од нас гурао дугачки нож у гркљан и њиме рчкао док не истекне крв и свиња не смалакса. Онда би јој кожу драли на земљи, по двоје најчешће. Никакви ланци, чекрци, подизање, корито испод. Не!!! – ту на земљи би се одрала: никада нисмо користили друге методе, рецимо шурење (осим за прасиће) или паљење сламом – тако да кожа остане читава.

Одрану кожу, уколико је не би много поцепали оштрим ножевима, онда би носили у Задругу и тамо је продавали ''на кило''. У време кад Задруга није откупљивала коже једноставно би је бацили негде у близини (или у реку) па би је после тога пси развлачили данима тамо – амо. Нисмо имали традицију у томе и није ни чудо. У таквој средини смо живели, боље рећи: окружењу. Отуд бацање те коже, не сакупљање крви и неких изнутрица – свега онога од чега се у другим срединама праве одлични специјалитети. Једино је срећа што смо имали воде колико смо хтели па је и у тако лошим условима све било чисто и опрано.

Одрана свиња би тако лежала на својој кожи, на земљи, белила се сланина ко лабуд у народној песми, пушила се својом топлотом, попила би се следећа ракија (пијење ракије не престаје читав дан свињокоља) и онда би се кренуло са вађењем утробе, изнутрица и одвајањем делова меса: шунке, висмирице (печеница), ребра, сланина... И, док се, опет, у другим срединама то изводило много практичније: свиња се обеси о менгеле па утроба и остало пропадне у корито а сечење меса је много лакше тако стојећи поред обешене свиње – код нас се све то одвијало на земљи и клечећи. Вадио се рукама део по део, додавао помоћницима или бацао. Деца су чекала да им неко надува пуирку па да је после шутирају по дворишту.

У некој шупи или кујни се преносило месо, остављало се ту да се хлади на чистом дрвеном асталу, па би се после солило. Ми нисмо знали да правимо класичне саламуре, нисмо остављали месо да стоји у њој, нисмо притезали шунке и цедили воду. После неколико дана ми би месо повешали по сушници и почели би да налажемо испод њега. Још брже смо почињали да га једемо. Одсецали би од тек надимљене висмирице и то месо пржили. Чак и као мезе, ми смо месо увек пржили а сви би се грабили око моче. Ретко би ко сачекао да се месо осуши (осим сланине и ребара) како треба и да може да се једе термички необрађено.

Уједно, док се месо уноси у летњу кујну и слаже на неки астал у току је и сортирање, па резање. Шта ће да иде у кобасице а шта у чварке. И док о технологији припреме и самог сушења меса нисмо знали много, у спремању кобасице и топљењу чварака смо били и остали шампиони. Једино су још средине са јаком свињокољском традицијом, најпре у Војводини, могле да се мере са нама по том питању. А ту нема неке велике тајне, осим у једном: нисмо жалили квалитетнога меса. Наши чварци су били крупни, меснати, меки. Нисмо из њих „вадили душу“ ко што овде што чине. Оставили би их да буду једри и сочни, да буду пола сланина – пола месо. Добар чварак не може да замени нити један свињски производ: првих дана после клања. После се исћефимо.

Кобасица је друга прича али и она веома проста. У њу смо стављали увек најбоље месо, најчешће од бута или плећке. У другим местима у кобасице обично стављају „отпад“, сланина, трбушина. Друго, ми смо увек томе месу додавали доста телетине или говедине. Затим је стављано доста зачина. Коришћена су углавном „домаћа“ црева која би пре тога жене добро опрале и иглама прочистиле. И кобасицу смо немилице трошили и ако је она била цењени производ који се стављао (пржен на колутиће) пред најодабраније госте. Кад отањи са њом онда се склањала и чувала за стидне госте.

                      

         

Кобасица се углавном спремала на следећи начин, са мање или више финеса: на 20 килограма свињског меса додавало се 10 килограма говедине. На све то се дода 8 килограма црног лука и око 800 грама млевене љуте паприке. Дода се и 1 килограм соли, 2 кесе бибера: све се то измеша добро, проба се тако што се направе ћуфте које се испеку. Кад се утврди да је све добро: пуне се црева. Понеко би додавао и млевених чварака: ми нисмо.

Ко-год би спремао и затоп, (кавурма). Обарила би се глава са језиком, џигерице, срце, (бубреге смо већ појели са пепелом), све би се то после продинстало са доста лука, досолило колико треба, додала се паприка и бибер и мешало док не постане компактно. Опет, и ту је неко додавао чварака, ми, опет: нисмо.

Сећам се, они који реде свињу повремено баце по парче меса деци окупљеној око њих, бубрег поготову, а ми би смо то одмах бацали у жар и пепео. Неким прутићем би парче покрили жаром и пепелом и чекали неко време, па то вадили. Претурили, затим, неколико пута из руке у руку да охладимо и отресемо, дувајући у њега, и одмах онако опепељено јели. Ни ђаво нам није фалио. Данас терају децу да са собом носе гелове за дезинфекцију.

Сви су избегавали да мешају маст. Не смеш да станеш, дим ти стално иде у очи ма како се окретао око казана а и сви други су већ поседали и пијуцкају ракију док ти рмбаш. (Ракија се увек пекла „мека“. Прво би се избацило доста веома меке шоме, па би се то препецало на око 40 степени. Неки не би ни препецали а како би добили што више ракије). После неког времена и руке те заболе а још и више смета што сви около нешто примедбују: те овако, те онако, немој тако већ онако. Најзад, у неко време, главни мајстор приђе, провери колико има пене на врху, подигне пар чварака на дрвеној мешаљки, стисне чварак и ауторитативно каже: скидај!!! Време је: да маст не загори и пожути.

После тога се нешто на брзину омези, попије још која, можда и пиво неко, људи се разиђу по својим кућама, да се пресвуку, заврше око стоке, па увече долазе на вечеру: на свињску даћу. Позове се још комшија и рођака па се једе и пије до касно у ноћ. Поставиле би се на астал паприке из туршије, сир, проја а главно јело би било пржено месо. Исецкало би се доста лука, па би се он пржио до неког времена кад се у њега додаје ситно исецкано месо и изнутрице. Напунила би се пуна шерпа. Софт који би настао услед тога био је непревазиђен за умакање. На крају би неки удробили проју у кисело млеко уместо десерта.

Проја или колоботњица се спремала тако што би се брашно прво просејало, па попарило врелом водом и мешало док не постане налик тесту. Касније се изгњечи, обликује и пече у тепсији, ако је шпорет у питању, и црепуљи: ако се пече под сачом.

Кисело млеко се киселило тако да је могло да се реже на комаде.

„Жива туршија“ се спрема на тај начин (за буре од 40 литара) што се у 18 литара воде размути 600-700 грама соли, четири шаке шећера, око 150 грама есенције, два винобрана и два конзерванса. Конзерванс се растопи у врућу воду, а винобран може и у хладну. Па се тиме прелије насложен зелени парадајз, паприка скопљанка и нека ситнеж, те шаргарепа.

Сомборка се бари у води и есенцији уз додатак соли и шећера и слагана је у тегле уз шаргарепу, бели лук и першун.

Сутрадан већ коље неко други. Читав циркус се сели у другу авлију. Али све остало остаје исто: људи, ритуали, радње – да, само су свиње друге.

Свињокољ је више ритуал а мање пољопривредни или прерађивачки посао. Долазили су људи, већ давно одсељени, само да присуствују томе а у време „новембарских“ празника. И није то био увек економски моменат, више је то био доживљај, носталгија, емоционални приступ, уживање. Тада смо имали где да се враћамо кад некуд одемо. Данас више: не!!! Одузет нам је завичај као ретко где (и коме) у цивилизованом свету. У двадесет првом веку, у Европи, неки људи ето не смеју да се крећу својим родним крајем.

ПС

Једном смо ја и Љуша клали свиње код њега. Била је једна љута која је кидисала на нас, није нам дозвољавала ни да јој приђемо - после силних перипетија морали смо да је убијемо пушком. Данас би нас због тога вероватно затворили и забранили приступ свињама на најмање сто метара удаљености.