САМОНАВОЂЕНИ ДЕБАКЛ ПОЛИТИКЕ О КОСОВУ (и свих других српских политика)

Пише: Игор Ђурић

Ближи се дан потпуног дебакла политике коју тренутна власт спроводи када је у питању део српске територије који се зове Метохија и Косово. Има у тој чињеници неке божанске (или космичке) правде. Ред је да они који су започели и заврше: за њиховог вакта и власти догодио се и Рамбује, и Кумановски споразум, и Бриселски споразум. Започели су погрешном политиком и завршавају издајничком. Јер, да будемо прецизни, ова садашња политика није доживела крах због тога што је погрешно вођена – већ је управо вођена да би доживела пораз. Милошевић је водио погрешну и лошу политику везану за Косово али је мислио да чини добро. При вођењу те политике он је био у конфронтацији са Американцима, тако да су грешке често биле изнуђене и неминовне. Данашња власт уопште не води погрешну политику (са становишта наших душмана) већ свесно жели да начини штету српским националним и државним интересима наступајући у истој колони са српским непријатељима – називајући их пријатељима.

Разлога је више и сви су подједнако фатални. Места за страховање да ни остатак Србије неће боље проћи има још и више, и има их више него разлога. Пре свих, сулуда потреба власти, већине опозиције и доброг дела грађанства да се по сваку цену ''иду'' у Европу (не обавезно и стигну). Ова власт хоће, не размишљајући о штети и цени коју треба платити, да се додвори европским комесарима, а цена свих цена се зна: Косово! Они се са нама не би много ни бавили у данашње време распада уније да управо није тог Косова. Ситуација је апсурдна, преговарамо са окупаторима како да окупацију дела властите земље озваничимо и то по цену окупације остатка земље. Они, окупатори, су додуше прилично искрени када је цела та ствар у питању. На разне начине и безброј пута су нам до сада поручивали: ''када се будете одрекли Косова, и не само то, него га и признали као независну државу, размислићемо да озбиљније размотримо ваше чланство у ЕУ''.

Оно што највише треба да нас брине када је будућност Србије у питању - није само Косово. У питању је чињеница да већина политичара на данашњој српској сцени, из власти и опозиције, али поготову они из власти, ходају на танкој жици која раздваја сеоску луду од шибицара са Зелењака. Сегмент ''сеоске луде'' повлачи за собом: неспособност, незнање, некомпетентност, непатриотизам, старлетизацију и кукавичлук. Сегмент ''шибицара са Зелењака'' је свесно прављење штете због користи, уцене, природе, издаје или синдрома ''Наполеона" из Лазе Лазаревић. То све, опет, са собом повлачи другу консеквенцу: са сеоским лудама и шибицарима лако је управљати. Ред строгоће, ред тапшања по рамену. Строго али правично. Треба да ти се диве и да те се плаше.  Узмимо да је све што говори председник: истина. Све!!! Да нам теку мед и млеко, да нас чека златно доба, да смо уредили државу под конац. Да је све истина: опет не ваља. Зашто? Зато што о свему одлучује и за све се пита један човек! У држави где један човек у свему одлучује – ништа не ваља (сви остали не вреде ништа)!
Са данашње позиције наших перспектива, већу штету Србији чини опозиција - него власт. Власт нам се заломила, мање-више, нашом кривицом. У предизборним кампањама, опет мање-више, били су поприлично искрени: Европа по сваку цену, трајно решење Косова, економски резови, итд. Чак и када су лагали, народ је имао прилике да их казни на изборима. Зашто онда није? Зато што је већина из тренутне опозиције још и гора. Добар део њих, да се пита, дао би Косово пре ових садашњих. Добар део њих се већ осведочио као го лопов и битанга - зато су и дошли ови садашњи. Највећи део њих је био на власти и ништа нису учинили. Нове снаге су или слабе или не постоје. Хоћу рећи: ма шта да се догоди, одговорност сносимо сви а не само тренутна власт. Грађани - јер су тако одабрали, опозиција - јер није пружила поштену и достојну алтернативу властима.

Па се опет морамо вратити на питање Европске уније. Какве се то вредности и стандарди у тој унији кад њима не смета да се у Србији за све пита само један човек? Зашто они затварају очи пред кршењем људских и медијских слобода и права, пред стварањем партијске државе, пред идолопоклонством, пред кршењем закона? Јесу ли то вредности којима ми треба да тежимо. Рећи ћу шта је истина. Они Србе (а ни остали народи на Балкану боље не стоје) сматрају нижом и примитивном расом, варварским народом против којега је све дозвољено и којега треба довести у стање слепе послушности. И када нађу некога ко ће заступати њихове интересе и спроводити њихове планове везане за ту ''српску багру'' - онда је томе све дозвољено. Повремено га шибну прутићем по прстима, чисто да зна ко је и где му је место, а шта ће он чинити са тим ''примитивцима'' над којима влада – то њих није брига. Поготову, сада се враћамо на почетне мисли, ако је тај неко спреман да заврши послове око Косова, да тамо ради за њих, да преда Косово и Метохију, да уништи сваку клицу државности и слободе: ТОМЕ ЈЕ СВЕ ДОЗВОЉЕНО! Нека се не брине за европске стандарде, нека крши законе, нека заводи диктатуру, САМО НЕКА ВЕЋ ЈЕДНОМ ЗА СВАГДА ИСТЕРА ТЕ ПРОКЛЕТЕ СРБЕ СА КОСОВА!!!

Треба гласно и јасно рећи: све што се сада догађа на Косову, сва штета која се чини српским националним и државним интересима, чини се уз сагласност и пристанак српских власти, већине српске опозиције и народа који је то одабрао.

Рекох: више није само Косово у опасности. У опасности је цела Србија. Дебакл се назире у свим сферама вођења државе. Србија клизи у канџе дужничког ропства (у политичком је већ, у војном делимично), и у зеленашке окове неолибералног и банкарског колонијализма. Уништени су духовни, етички, верски и породични темељи српског народа наметањем ''нових вредности''. Косово више неће бити важно кад пропаднемо као нација и држава – јер нација и држава то је Косово.