субота, 20. фебруар 2016.

ЗАШТО НЕЋЕ УСПЕТИ БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ?!



       ЗАШТО НЕЋЕ УСПЕТИ БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ?!

*(Овај текст је настао пре суспензије Бриселског споразума, оног дела који се односи на ЗСО, од стране Приштине и пре отварања поглавља 35).

Осамдесет и неке, пред крај деценије – пре ће бити, отац ми некако дојави да ми је стигао позив за војну вежбу. Дал' су ме звали преко разгласа, радио ''Студентски град'' – да се јавим на телефон или сам имао заказан позив у пошти у Похорској улици, сад то није ни важно, сетићу се. Беспосличарио сам по Студењаку, на релацији  бистро – блејалиште – менза, уз повремене излете по блоковима, у собама где би се намирисала која капљица и које девојче тек пристигло из провинције.
Наравно, био сам љут на оца, цепидлаку, који никада није урадио ишта незаконито против те његове државе и партије. Зашто је уопште прихватио позив, није морао, могао је да каже да нисам ту (што је и била истина) и да не зна где сам (што је скоро била истина). Могао је и да нађе неку везу, па да ме курталише тога позива, како год. Није прошло ни две године како сам завршио војску а они нашли да ме јебавају са војним вежбама. И, онако сам се једва ''скинуо'' септембра 1987-е године, јер је само два-три дана пре краја мог служења војног рока онај Кељменди побио своје ''класиће'' на спавању, у касарни у Параћину. Онда су већали да ли да нас пусте или нам продуже служење. Теже ми је било тих неколико дана него читав војни рок. Био је неумољив и доследан, мој отац, као и сви очеви старога кова који су волели Тита и Југославију искрено и без икаквог интереса. „Има да дођеш и готово. Немој да ти падне на памет да се играш са војском и да ме брукаш!!!“ – заврши он разговор.
Док сам се лено вукао  из поште у Похорској (ипак се одатле водио разговор) ка Бежанији (смишљајући бежанију) по глави су ми се врзмале разне варијанте како бих избегао ту војну вежбу. У Студењаку се појави безброј „стручњака“ који су ме саветовали у опсегу од лекарског уверења до једноставног неодазивања и скривања по Студењаку. „Толико се људи годинама крије овде што од власти, што од породица, па можеш и ти“ – говорили су ми, а ја сам знао да су у праву гледајући чачанског сликара Цилета, зараслог у косу и браду, који се већ подоста времена крио од своје жене, деце и породице, баш у нашој соби. Јесте да су стеге једноумља попуштале али још увек не беше дошло време када се могло олако зајебавати са војним позивима (са породицом је било куд и камо лакше, наиме, није потпадало под „идеолошки“), мада, како видесмо после, није било ни далеко. Оно што је било изузетак постаде правило. Поумираше нам родитељи, па уместо части прихватисмо дезертерство као матрицу понашања. Наравно, оно се није оправдавало кукавичлуком, што је једина истина, већ политичким ставовима и ''пацифизмом''.
Шта ћу, куд ћу?! – најзад, позајмим паре за аутобуску карту, вечерњи полазак, и за лепињу са кајмаком у некој сумњивој кафани у Ушћу, што је био део ритула, те право у родно место. Тешио сам се да можда вежба неће дуго трајати, да ћемо се мало зајебавати у локалној школи, те ће нас уз дневнице брзо пустити кући. Пред зору покуцах мајци на прозор, да ми отвори врата. Знала је да сам ја, тако нас је увек дочекивала из Београда а знала је и неки други не би куцали на прозор, те су због њих наши преци дизали зидове и куле а уместо прозора остављали пушкарнице.
Како год, кад мало одспавах, прошетах до Центра, видех се са друговима, попих Пећко пиво наштину, пољубих једну гимназијалку (данас би ме оптужили за педофилију) која ми је невешто узвратила и тако устрептео одох да се јавим на зборно место, у двориште основне школе, преко пута поповске куће. У старту сам видео и схватио да није зајебанција у питању, већ да је ствар озбиљна. У дворишту су чекали паркирани аутобуси, прозивком нас угураше у њих, па правац: у непознатом правцу! Где? Војна тајна. Као да нећемо видети кад стигнемо. Да вас не гњавим детаљима, велика вежба то би, хиљаде нас, са  свих страна, с' коца и конопца, ломатање преко Гоча са коњима и минобацачима, по киши и муци, на некаквом Тометином пољу направисмо логор, те уследише бојева гађања минобацачима, итд. итд.
Није све ово ни тема, ни поента, ове приче. Нешто друго је. То је било време, последњи трзаји, када су и Шиптари били укључени у друштво и државне структуре. Тек ће касније некажњено напустити све оно што им није одговарало од државе – обавезе, и задржати оно што им одговара – принадлежности. Те смо тако, и тада, и ми били измешни по четама и водовима, Срби и Шиптари (не могу да мењам терминологију, тако смо их звали од вајкада, тако и они сами себе зову). Командир мога вода бејаше један од њих, мислим у чину резервног поручника и он се није много мешао у свој посао али је био доследан у тенденцији и чињењу да олакша што више својим сународницима, на штету нас Срба којих, узгред, у односу на њих бејаше шака јада. Тако смо ми Срби добијали најгоре смене за стражу, најлошију храну, најтеже делове минобацача за ношење на леђима. Неки мученик је говорио: „Нема проблема, ја ћу и даље свако вече на стражу, само немојте да ме будите“. Био је ту и неки чувени Гвозден из Чачка који је стално понављао: „Пишат' а не прднут' је исто к'о правит' свадбу без музике“.
Али!!!, ми Срби са Космета смо већ били навикли на такве ствари, поготову после 1974. године, те нам то није било чудно. Има већ неко време како смо ми изгубили сваку илузију да ће судија Шиптар праведно пресудити Србину, да ће милиционар Шиптар поштено интервенисати у међинационалном спору, да ће тренер Шиптар ставити најталентованијег Србина у тим... Тога није било, то смо сви ми знали, те смо ћутке подносили своју судбу јер смо знали да нема државе иза нас. Јел' вас ово подсећа на нешто данашње?
Ипак, војска је увек била посебна ситуација, због специфичности организације и дисциплине, ту се стварало братство и јединство и кад га другде није било (у мери колико је то било могуће а да буде искрено, и заиста, имали смо увек неке другове из војске а да се нисмо баш сви фолирали). Људски је то: у истој си униформи, исте муке трпиш, са истог казана једеш. Увек је тако било међу свим народима бивше нам домовине, наравно, осим са Шиптарима. Они су се увек одвајали одвојени језичком баријером и својим специфичним обичајима, структуром породице, итд. Елем, тешко је било допрети до њих у неком позитивном смислу. Овде је ситуација била и компликованија јер смо били резервисти, на вежби, дисциплина није била баш на високом нивоу, али и њих је било неупоредиво више него у регуларној војсци, и командни кадар је био углавном састављен од њих. Није много интересантна ова прича, већ је чувена и понављана. Мени је нешто друго важно а везано за њу и данашњу ситуацију, нешто што желим да подвучем.
Негде пред крај вежбе, искомпликова се ситуација начисто, да ли због жеље Главног штаба да се вежба што више приближи реалном ратовању или због грешке у комуникацији, тек, задња два дана остадосмо без хране у некој недођији, да простите: у вукојебини. И, заиста, увече би чули како вукови завијају у непосрдној близини, сад, дал'су се баш јебали или нису, то не знам. Углавном, из нешто резерви, имало је да се дели мањи оброк, следовало нас право ратно следовање: векна бајатог хлеба и нарезак на четворо - по оброку. Поручник, командир вода, требао је да оде до коморе, преузме по бројном стању следовање и да га поштено и равномерно подели. Сасвим случајно сам га видео, кад је он мислио да га нико не гледа, а случај је то учинио да бих данас могао да пишем о томе, како пред излазак из шатора, и пре поделе хране, гура векну хлеба и нарезак у торбу. Мислио сам, ајде, узима први свој део, шта је ту страшно?! Међутим, кад поче да дели, он прво подели себи и још тројици пајташа део, па настави да дели, и наравно задња четворка остаде без следовања и гладна. 'Ладно их је упутио у комору, вели: „дали му мање“. Наравно, тамо нису хтели ни да чују за мањак. Тако је командир вода украо хлеб од својих војника, зашто не рећи, истина је: последња та четворка бејаху Срби. Ја нисам био међу њима. Командир вода је јео дупло док су му војници седели гладни. Чинио је то по својој природи, тако васпитаван, мислећи да чини нешто нормално и ништа лоше. Да се шта питао... није важно... то је само једна права линија, једна историјска константа, она се протеже кроз векове и генерације, та сакривена венка хлеба је наставак сведочења Фадиља Хоџе, који је потврдио борачки стаж и пензију Хасану Реми, организатору убиства његовог, Хоџиног, ратног друга Миладина Поповића. То је историјска и људска магистрала коју је газио пушконоша, верни пријатељ и кум капетана и четничког војводе Милића Крстића, Смајил Кадрија Асановић, који га је убио из властите пушке, док су одмарали у хладовини на планинском путу изнад Истока, док је Милић спавао. На том путу је ходио и горе поменути Азиз Кељменди.
Када говоримо о политичкој мимикрији Албанаца треба имати у виду да су они увек знали како да из постојећег извуку најбоље уколико не постоје услови да се отворено побуне. Тако ће бити и са ''Бриселским споразумом''. Он ће им послужити само као прелазно решење. Кад већ помињемо Фадиља Хоџу, ево још једне епизоде коју је описао у својим дневничким забелешкама Добрица Ћосић (''Пишчеви записи'', 1951-1968, стр. 223-224): „Март 1963. После радног времена у канцеларији Слободана Пенезића Крцуна, Фадиљ Хоџа и ја пијемо ''Рубинов'' вињак. Мало припити и добро расположени ''национално'' се шалимо... Онда сам се, у разговору, о нашој будућности – шиптарској и српској – обратио Фадиљу Хоџи:
- Признај ми, Фадиље, да ви Шиптари имате овакав план: остаћете у Југославији док се не индустријализујете, урбанизујете и просветите, па ћете онда, као напредан и демократски север, да ослободите и уједините заостали и недемократски југ – Албанију. Ви се сада спремате да Косово претворите у Пијемонт велике Албаније и остварите циљ ''Призренске лиге''.
Фадиљ Хоџа је скочио с фотеље, загрило ме и рекао:
- Геџо, брате, како ти нас добро разумеш!
Крцун је исколачио очи и српски нас обојицу испратио у мајчину“.
Кад ме ових дана питају о „историјском“ договору Срба и Албанаца (који изгледа да више нису Шиптари, ко што су и Срби постали Косовари) ја им одговорим да никада и ни један споразум неће успети, а да преговарачи не узимају у обзир најважнију чињеницу: шиптарски менталитет!!! Сваки договор ће они обесмислити својим понашањем на терену. Друго, да би један договор био „историјски“ морало би да га потпишу историјске личности а ви сами процените је ли то тако.
- Значи, неће успети?! – питају ме.
- Неће! – кажем ја.
- Због чега? – упорни су они.
- Због векне хлеба и једног месног нареска! – завршавам ја.
- Па шта је онда решење, који је план?
- План је да их све, и ове наше и оне њихове, онако по крцунски и српски отерамо у мајчину и да чекамо.
Онда они дигну руке од мене, говорећи ми да ништа не разумеју, да није ни чудо што је ситуација таква, кад и они што су писали књиге о Космету одговарају овако конфузно и неразумљиво, а, кад ми замакну иза леђа стану да врте кажипрстом око чела говорећи о мени. Ја се и не окренем а ипак знам да то чине, и то са потпуним правом. Као што знам да ме је та сакривена векна хлеба више научила него да сам прочитао стотину књига и хиљаде страница закона које треба донети зарад ЕУ.

Нема коментара:

Постави коментар