четвртак, 11. фебруар 2016.

КАКАВ ЈЕ ''ДИСИДЕНТ'' БИО МИЛОВАН ЂИЛАС?!





ЂИЛАС И МИХАЈЛОВ... АЛИ ВИШЕ ЂИЛАС...
„Друго-србијанци“ најчешће као типичне дисиденте помињу Ђиласа и Михајлова. И док се овог другог мало шта има приговорити, осим, по његовом признању, да је у целу причу са дисидентством упао случајно и мимо своје воље, за Ђиласа се не може рећи да је био то. Он јесте био отпадник, али он је хтео да поправља комунизам а не да га руши. Он је био дисидент комунизма а не борац за слободу мисли и делања. Најзад, када је „дисидент“ Ђилас хапшен и тамничен још је у затворима било робијаша које је он хапсио и тамничио. Ђиласа је Дејан Медаковић, тада млади чиновник при Министарству културе ФНРЈ доживљавао као уображеног и бескрајно бахатог, чак осорног... неостварен писац, самоуверен и бахат, право духовно чедо коминтерне и Тита... познат по својој свирепости за време рата у Црној Гори... Ђилас се показао и као послушан идеолог за коначно решење око стварања црногорске нације, за чије је одвајање од српства носио највеће заслуге.
Можда се као почетак „дисидентске“ каријере Милована Ђиласа може узети 1941. година у Ужицу, када је брутално саслушавао правог дисидента Живојина Павловића, а онда наредио и да се стреља, ако треба и више пута, јер се говорило за Павловића да не би преживео освету бивших истомишљеника све да је имао и девет живота, и то само што је написао књигу у којој разоткрива стаљинистичке методе. Ђиласу није било потребно девет живота да би умро природном смрћу, у старости и нико га није убио због оног што је написао у својим књигама. Писац Душан Костић је својевремено говорио новинару Горану Лазовићу, за књигу Ђилас о себи, други о Ђиласу, следеће: Предрага Милојевића је избацио из Политике а ни сам није знао зашто. Предраг ништа није скривио, али се Ђиласу, по свему судећи, није допадао и био је истеран с посла... Причао ми је Живко Милићевић, онај који је својевремено штампао Ђидове приче, кад је писао под псеудонимом Мило Николић, а које му је овај плаћао по 300 динара и од тих пара је Ђилас живео, да га је, чим је дошао на власт, избацио са радног места. Отерао га је на улицу и оставио без хлеба.. кад је Ђилас пао, сретну се, Ђилас скиде капу и крену да се поздрави. Овај му је окренуо главу.
Тај је Ђилас лично кињио Бранка Ћопића због Јеретичке приче, мало пре него ће кренути његовим стопама. (Ђилас, М. Ђорговић, Верник и јеретик, стр. 24: Није тачно да сам ја критиковао Јеретичку причу Бранка Ћопића, него је критиковао Моша Пијаде а мени су јавили да разговарам са Бранком Ћопићем. Ја сам га, у ствари, спасавао). Наравно, остали су му се придружили, па је сироти Бранко можда баш тада почео да кује мрачне планове везане за своје самоубиство. Тако је Ђилас један од „дисидената“ који је дошао главе многим дисидентима пре њега. Када је он постао нешто слично, другим речима, када се нашао у немилости вође, јер он није напустио комунистичку врхушку већ је био најурен из ње, када је остао без власти, многи су одахнули. Боље је било трпети га као дисидента него као архитекту „пасјих гробаља“. (Само су у околини Колашина, он и Пијаде направили једно такво гробље где је било убијено 373 људи). Како неко може понети епитет дисидента прихватљивог тадашњим европским демократијама и данашњим унутрашњим (домаћим) „демократама“ а да има толико невиних људских живота на души, на перу, на рукама? Код нас ништа не може постојати као вредност и све мора бити доведено до апсурда и до границе доброг укуса.
Читајући мемоаре и сећања истакнутих партизанских и комунистичких првака може се видети из њихових сведочења да је тај човек у једном периоду садистички уживао у изрицању казни, па и смртних, да је остављао људе на цедилу, да су сарадници морали да га умирују, да су се жалили Титу на њега. Зато је био кажњен, и неко време скрајнут са стране, а због такозваних лијевих скретања. Драгослав Михаиловић у тексту Употребљени тоалет-папир историје, пише: Куд год је Ђилас прошао, за собом је оставио само снажан смрад... На тлу Југославије, где је било много злочина, Милован Ђилас је највећи, најзаборавнији и најциничнији живи злочинац.(Момир Нинковић: У Сјећањима Меше Селимовића може се наћи епизода о томе како Ђилас одбио донацију Енглеза, који су хтели да поклоне књиге и плоче, самовољно и без и мало размишљања, и ако су библиотеке биле ратом опустошене). Спасенија Цана Бабовић говори Џавиду Хусићу, у књизи Принц политбироа, следеће: Бавио се истрагом против оних који су се повукли из Србије. Знао је да узме групу људи, оде у Раниловиће и побије читаву породицу, да поузима стоку проглашавајући људе за четнике без истраге... Убије неколико људи и дође... Ми смо сваки дан водили борбу и држали га опкољеног, да не направи нешто... Ђилас је свашта радио... он је само оговарао, нападао, саслушавао, мењао капуте, чизме, сатове... Едвард Кардељ у Новим прилозима за биографију ЈБТ, у трећем тому, вели Дедијеру: Узми њихов билтен (Црна Гора). Објаве листу стрељаних, па кажу: наставиће се. Свашта је радио тај друг. Родољуб Чолаковић, Казивање о једном покољењу: Отуда код њега брзе и пријеке одлуке, које би већ сутрадан мијењао, иако су неке такве да се њихове негативне политичке посљедице нису могле избећи. Руководиоци устанка у Црној Гори могли би да о томе напишу цијелу књигу. Ћудљив и властољубив, Ђилас је био неподобан за вршење функције од поверења.
За Милована Ђиласа Небојша Попов у тексту Дисидентска скривалица пише по мало апсурдну реченицу: Важио је за речитог идеолога и оштрог револуционара, по некад и бруталног (у време „друге фазе револуције“ и приликом учвршћивања нове власти), али и за једног од најлибералнијих функционера партије и државе. Остаје нејасно како је неко ко је бруталан могао бити и либералан?! Међутим, друго-србијанци не воде рачуна да је Ђилас очијукао чак и са фашистима, а то је оно што се највише приговара равногорцима. (Момир Нинковић: То се њима, Ђиласу и Велебиту, сваљивало на врат а они су само извршавали Титово наређење. Не бих ја формулисао да је Ђилас „очијукао“ са фашистима. То је била тактика. Али стоји да „друго-србијнаци“ пренебрегавају чињеницу да је Ђилас учествовао у преговорима са нацистима 1943-ће). Владимир Дедијер је причаоЂорговићу да је 1967. године разговарао са Ђиласом поводом неке књиге, следеће: Дошли смо тако до мартовских преговора. И он (Ђилас) мени у лице лаже да је то била само размена заробљеника. А ја имам документе по којима се види да их је Тито овластио да они иду да преговарају са Немцима. Он мени у лице лаже, а ја му извадим документ и питам: - Шта је ово? – А он мени: Шта ја има теби да одајем државне тајне? Владимир Велебит, у изјави датој 31. марта 1943. године у штабу 718 немачке дивизије, у Сарајеву, поводом мартовских преговора партизана и Немаца у којима је у својству вође делегације присуствовао и Милован Ђилас, каже следеће: Ми смо мишљења, а то нам је и незванично стављено до знања, да Немци немају никаквих територијалних аспирација на територије бивше Југославије, него да у садашње време имају само стратегијске и привредне, а евентуално и политичке интересе. Према томе, они ће по завршетку рата напустити земљу... Ми са нашим народноослободилачким покретом тежимо да створимо слободну Југолсавију у којој ће сва словенска племена имати сва права и у којој неће владати само Срби. Због тога у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну... Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе, а такође и интересима саобраћаја. Ми не тражимо никакву противуслугу. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили. Врло је жалосно што ће и Италијани бити у то увучени и сносити последице, али то је судбина „савезника“... После ових општих замисли нама је одговорено да најпре докажемо да ћемо стварно поштовати немачке интересе и да ће се тек после тога наставити разговори по овој ствари... Као пример таквог доказа наведено је: пуштање заробљеника на слободу, обустава непријатељстава, итд... Ми мо заробљене Немце већ предали и спремни смо – и без противуслуге да обуставимо непријатељства у Славонији и источној Босни.
Оскар Давичо у тексту Полемика и даље, сваљује му још један грех: Ухапшен 1933. М. Ђилас је под батинама провалио Пирику и Бешку Бембас, две сестре, две одличне другарице. Од њих је једна погинула, мислим у Херцеговини, 1942. а друга, Пирика Бембас, умрла је у Ријеци... Ђилас је своју издају тих двеју сестара касније оправдавао чињеницом да је мислио да оне раде за краљеву полицију. Али мислити и срати није исто. Тек пошто је одао њихова имена Космајцу, био је, вели, изненађен кад је сутрадан суочен с њима избатињаним. Додуше, Давичо је имао разлога да се „свети“ Ђиласу који му се био опасно намерачио да га стреља кад се пред крај рата вратио из Италије. Некако је претекао и остало само на спрдању Ђиласовом, који је говорио: Ево га, Мошке, дошао. Људи, победа је наша. Нема, дакле, политичког, кривичног и моралног греха којим се Ђилас није окитио пре него је постао дисидент. Али то није све! После Сарајева делегација Врховног штаба одлази у Загреб на преговоре, у усташки осињак, на месту одакле се управља геноцидом над Србима и одакле се може осетити крв из Јасеновца. Ево шта о томе на страни 151., књиге Мартовски преговори 1943. пише Мишо Лековић: Према делегатима (преговарачима) Врховног штаба немачке власти су за све време и у свему имале коректан однос. Било им је омогућено да се, уз дискретну пратњу, крећу Загребом. Велебит је ишао у посету својој породици, а Ђилас је једном, са немачким пратиоцем, ишао у биоскоп. За много мање, скоро непостојеће грехе, Ђилас и компањони су стрељали немилице и немилосрдно по Београду и Србији после своје победе, пре него ће Ђилас постати „дисидент“. После рата, почетком педесетих година (1951), залажући се за забрану штампања НИН-а, Ђилас је изјавио: Овако настају опозициони листови. На интеревенцију његове супруге Митре Митровић, НИН је тада преживео. „Велики“ демократа и уметник, Ђилас, 1946. године, демонстративно напушта оперу Кнез од Зете, Петра Коњовића, залупивши вратима ложе тако да су сви у сали и на бини то видели и чули. И то због неке сцене у опери у којој се пева у повратку кнеза. Сутрадан је оптужио директора опере Оскара Данона да је то прикривени позив за повратак краља Петра. Је ли то човек који је после певао о слободи?!
На Петом конгресу КПЈ, 1948. године, у свом извештају о агитационо-пропагадном деловању, Милован Ђилас каже између осталог: Партија је преко кумуниста – културних радника, још 1935 године, водила борбу против декаденстких и антипартијских схватања о „апсолутној слободи“ уметничког стварања, о „независности“ напредне умјетности од политике Комунистичке партије и борбе радничке класе, о томе како Партија „вулгаризује умјетност“, о „писању по налогу“.... Савремена буржоаска естетика и савремена буржоаска књижевност и умјетност заступају антихуманизам, индивидуализам, национализам, песимизам итд. Оне се налазе у потпуном расулу. Кроз савремену буржоаску умјетност оргијају некакви кубисти, надреалисти, егзистенцијалисти, „умјетници“ и „књижевници“ типа Пикаса и Сартра. „Умјетност је лаж која омогућава приближавање истини“ (каже Пикасо) – ето до каквих чудовишних закључака долазе корифеји савремене буржоаске културе.
Ето до каквих чудовишних закључака је дошао потоњи „апостол дисиденстсва“, чак погрешно користећи сам појам „корифеј“. Таман да није стаљинистички објашњавао ум(ј)етност, сама чињеница да Пикаса као сликара и Сартра као писца ограничава и изговара са наводницима, говори о томе о каквом се човеку и познаваоцу ум(ј)етности ради. Можда је за неколико година „спознао“ истине, па се опаметио?! Можда? Имао је тада, када је изговарао ове глупости, тек четрдесетак година. Још је био у фази формирања личности.
У књизи Ђилас о себи, други о Ђиласу, коју је саставио Горан Лазовић, Предраг Матвејевић, каже о Ђиласу: Његова прошлост, из које је узимао само бољи дио, књиге у којима су свједочанства дјелимична или пристрасна, идеје које су углавном познате и искоришћене, његова луцидност која потиче амбицију и амбиција која замагљује луцидност, обзири према самом себи и безобзирност према другима, жеља да се буде виши него што јест и што може бити, писац који се није успео потврдити у литератури, политичар који се одрекао политике какву је предводио и заступао: Милован Ђилас.
Како један будући ''дисидент'' оставља на цедилу једног ''дисидента'' који то управо постаје, најбоље се може видети у публикованим дневницима које је водио Добрица Ћосић у време кад је Ђилас ''падао''.
Михајлов је прошао горе и он је после робије као прави дисидент утекао из земље. И на робији, и у животу, је прошао лоше. Јер, треба истаћи још једну чињеницу а то је да је Милован Ђилас у Сремској Митровици, у затвору, имао посебну собу, са намештајем, радним столом и писаћом машином, носио је цивилно одело и добијао посебну храну. У тој истој казниони, због нехуманих услова скончао је живот Драгић Јоксимовић а Михајло Михајлов је зарадио тешку болест чамећи у самици без прозорам на бетону. Ту се разбољева и Борислав Пекић. За то време, Ђилас, на писаћој машини пише писма Титу, обраћа му се са „Ти“, и залаже се да се поправе услови живота у затвору за Михајлова?! О свом првом хапшењу у новој Југославији он је Ђорговићу за књигу казао следеће а овај то метнуо на страни 46.: Кад су ме први пут ухапсили, одвели су ме у ЦЗ и лепо сам провео ноћ. Узмем ујутро Политику и дођем до Паје Патка кога сам сину читао свако јутро... Кад сам се тога сетио заплакао сам. Довољно је прочитати мемоаре и сведочанства других ухапшених, поготову политичких, па да се види да ли су „лепо“ провели ноћ и ујутро добили Политику?!
Михајло Михајлов јесте био класичан дисидент, жртва прогона, али је код њега као и код већине тадашњих дисидената, осим малог броја, проблем што није оставио велико дело иза себе. Познатији је лик од дела, хоћу да кажем. Пекић је био дисидент и постао је један од највећих српских писаца. Са друге стране, и Ђиласово име је веће од његовог дела, али, и ако није написао ништа велико, опет је, руку на срце, бољи и већи писац од Михајлова. (Ипак, треба подвући да су текстови у Борби и Новој мисли због којих је Ђилас страдао, политички и стилски (уметнички) безвредни. Сад, не треба очекивати неку уметност и стил када се пише о таквим темама али је код додбрих писаца то увек видљиво. Ти текстови су једно те исто гуслање у соц-реалистичком и партијско-бирократском маниру са много неразумљивих речи исписаних ван контекста и исто таквих појмова који ништа не значе). Оно што се мора признати Ђиласу јесте чињеница да се одупирао притисцима да се крајем осамдесетих и почетком деведестих укључи у вишестраначку политику. Мада је у неким изјавама остављао простора типа једино ако буде требало да се нешто помогне.
Михајлов је после ДОС-овог преврата, 2000 године, изјавио да би лидери ДОСовске Југославије требало да, бар у спољној политици, следе Титов пример и да је у Хагу осуђено више Хрвата и Бошњака него Срба. Ово говори да је он временом изгубио параметре и оријентире око тога за шта се он борио и залаго све оне изгубљене године.
ОПЕТ ДИСИДЕНТИ...
Мање се помињу, такође, и Драгољуб Јовановић, Драгољуб Игњатовић, Владимир Марковић, Драгић Јоксимовић, Бранко Лазаревић, Михаило Ђурић, Пеђа Ристић, Леонид Шејка, Игор Васиљев, или свештеник Сава Банковић, јер није међу „друго-србијанцима“ популарно оно због чега су они постали дисиденти, можда једини прави у Титовом режиму. (У име њих то најбоље објашњава Небојша Попов речима: Националисти, када одбацују владајућу идеологију и режим, то чине без одговарајућег аналитичког поступка и аргументације, устручавају се од јавног иступања и не полажу наду у непосредне демократске промене. Због тога националисте не можемо сврстати међу дисиденте. Националисти, у најбољем случају, одлажу демократију за време неког „коначног решења“ националног питања). Сви они су  у букагијама и без каснијих привилегија за нормалан живот (јер, правом дисиденту у режиму који га тлачи привилегија је нормалан живот), чак без елементарних услова за живот, ако изузмемо Ђурићево батргање по разним институтима и смрт која га је задесила као подстанара.
Вредност дисиденства Михаила Ђурића огледа се у томе што, кад се указала прилика за то, није наплаћивао свој отпор и неслагање, као што су то други покушавали и успевали. Остао је у струци, где је увек и био. Он је само у једном трунутку дигао глас, кад су сви ћутали, а заћутао кад су сви около почели да гракћу, па и његови џелати. Свештеник Сава Банковић је у затвору провео двадесет година а да при томе нико није ни прстом мрднуо да му помогне. Изашао је из затвора једва три године пре Титове смрти, није, дакле, лежао четрдесетих и педесетих година у време црвеног терора. И, Иван Ивановић је биво на белом хлебу, остао је без икаквих услова за живот, а онда, кад је требало да се у моралном смислу потврди његова борба против режима он постаје помоћник Министра културе у другом режиму, као Драшковићев кадар. Крај! Готово! Пустио је све низ реку. Најзад, ако је тражити правог дисидента онда је то Пекић: робијао, тешко живео без икаквих средстава, без посла, стана, најзад, отишао у иностранство, делом се пробио а не памфлетима.

Доктор Драгољуб Јовановић је био оно што би се најприближније могло дефинисати као: дисидент. То није сметало Миловану Ђиласу да у Скупштини ФНРЈ позива на прогон до смрти за професора Јовановића, као што „друго-србијацима“ данас не смета да Ђиласа ките ореолом демократе и дисидента а да Драгољуба Јовановића скоро нико и не помиње. Зашто? Зато што су „друго-србијанци“ идеолошка деца коминтерне. „Друго-србијанци“ се препознају у лику и делу Милована Ђиласа и Латинке Перовић, јер су то деца виских комунистичких функционера који су живели на грбачи и крви народа, то су скојевци и партијски кадрови, то су коминтернина деца. Линч испред суднице, после једног од многих суђења Михајлову, организује омладински и партијски активиста Далибор Брозовић, који ће много времена након тога постати Туђманов председник Сабора. То је матрица која се често појављује и у Србији: осведочени комунистички апратчици држаће нам лекције о демократији, и дан данас их држе. А, ево шта, много година после тога, каже сам Ђилас у перо Момчила Ђорговића а за књигу Верник и јеретик: Ето, случај Драгољуба Јовановића. Он је у ствари ухапшен невин, а то по наредби Тита да му се створи кривица... Он је био невин што се тиче оптужбе и кривице. Све је било исценирано. Није се требало дивити оваквим „искреностима“ већ их процесуирати кад су се за то створили услови, дакле, чим је изјавио тако нешто.

Нема коментара:

Постави коментар