среда, 17. фебруар 2016.

националне институције без правих људи...



Не постоје ауторитети, на нивоу институција, у нашем друштву, који нису плански и синхронизовано урушавани и нападани: САНУ, УНС, УКС, црква, спортски клубови, Матица српска, БУ, СКЗ, војска, парламент. Није то случајно чињено, то је образац и стратегија урушавања заједнице и државе које треба потчинити.
Идентитет једне нације стоји на стубовима историје, традиције, културе, науке, достигнућа на свим тим пољима. Те стубове, симболично и практично, представљају институције које се брину о научној и уметничкој баштини, а опет, те институције чине људи, најбољи изданци једног друштва. Макар би тако требало да буде.
Међутим, кад неко хоће да те подјарми, а при том зна знање, онда зна и то да гола окупација не значи ништа дугорочно. Да би некога поробио и заробио, треба да му уништити национални, историјски, верски, културни и научни идентитет. Погледајте, данас је у Србији све под знаком питања, без ауторитета, дигнитета, поверења. Црква, академија, удружења, војска... Афере, инсинуације, криминал, медијски линч... Све то стоји. Међутим, није у томе главни проблем.
Проблем лежи у недостатку правих људи да се томе одупру: поштених, храбрих, образованих и стваралаца. Институције чине људи, па чак и када се институције уруше, увек је ту појединац, индивидуалац, и, опет: стваралац. Без великих дела: нема великих људи. Кад се овенча делом, било које врсте, човек може да узвиси институцију коју представља.
На другом месту је лични морал, који не мора бити идентичан са опште прихваћеним начелима морала. Дешава се да човек има дело иза себе али да нема морала у себи. Он је дело створио и градио ради себе а не ради самог стварања.
Има, дакле, у тој САНУ великих стручњака у разним областима науке. Уметност мало слабије стоји. Али, нема великих људи. Или их ми не видимо јер ћуте. Када је књижевност у питању: ту нема ни људи, ни дела. Ни друге стваралачке области се нису прославиле. Црква: сами себе руше и опет су у питању људи а не неки инострани центри моћи. Јер, ништа лакше него да пароха заволе парохијани и да он на њих после може имати позитивног утицаја – треба само да буде као они, да буде део њих и њихових навика, услова у којима живе. А, ето, мало којег прихвате јер се бахате и жуде за материјалним. За остало су се побринули политичари као експоненти страних интереса, своје незајажљивости и похлепе, или личне глупости и неспособности.
Постојање националниох институција и људи од ауторитета који стоје испред њих је потребно да би се створило такозвано јавно мњење. Та јавност треба да буде брана бахатости политичара, да брани границе уставности, закона, морала и доброг укуса. Ти људе треба да се оглашавају по важним националним и државним питањима, да не дозволе да одлука буде искључиво на политичарима. А у Србији се дешава нешто сасвим супротно: већина њих, добра већина, служи политичарима, зарад положаја, моћи и богатства. Уместо да буду морални мачеви они су моралне наказе.
Да би сте успешно били део једне националне иниституције, морате бити патриота у најпростијм значењу те речи. То значи да не смете увек тежити ка објективношћу, поготову не смете тежити некаквом непристрасном ставу. Најнедопустивије је да тежите туђим ставовима и интересима, што је најчешћи случај у нас. Родољуб врло често мора бити веома субјективан и пристрасан. Према националној институцији коју представљате морате се односити као према својој нацији: по цену своје и туђе жртве. И, ни по коју цену је не смете продати. Морате се жртвовати кад је браните а не жртвовати је зарад личних интереса.
Кад се све горе набројано зброји, долази се до главног проблема: кукавичлука. Када немате дело које вам не дозвољава да га својим поступцима брукате, када сте не-етични и неморални, кад сте не-етнички и склони корупцији, и немате нешто што безусловно волите, да сте спремни да се за то борите не обазирући се на аргументе и контра-аргументе: онда не можете бити храбри. Храброст није нека апстрактна категорија. Храброст је љубав која побеђује страх.
Отуда се свако размишљање о урушавању српских националних институција заврши онде где и почиње: од људи до човека. Отуд политичари у Србији могу да чине шта их је воља. А чине углавном лоше. Због чега? Зато што нема доброг да им се супростави! А чине углавном штетно. Због чега? Зато што нема поштеног да им се супростави! И чине углавном погрешно. Због чега? Зато што нема паметног да им се супростави! И чине што им је воља. Зашто? Зато што нема дела иза оних који би да их замене па немају храбости да им се супроставе!

Нема коментара:

Постави коментар