недеља, 18. септембар 2016.

„СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ“ - ЂУРО БОДРОЖИЋ

        
                     
                 
ЗНАМО ОДАКЛЕ ЈЕ ПОНИКАО, АЛИ НЕ ЗНАМО ГДЕ ЈЕ САДА?!

Аутор књиге „Српски идентитет'', др. Ђуро Бодрожић, рођен је у Далмацији, што је веома добар предуслов за бављење оваквим темама. Рубни делови српског националног, историјског и духовног простора, то јест људи који су живели тамо, увек су више пажње посвећивали неговању националног идентитета од оних који нису били угрожени, јер је то била ствар опстанка. Доктор је правних наука а тема његове докторске дисертације је у неку руку и тема ове књиге: ''Социолошко-правне основе српског идентитета''.
У књизи се аутор бави универзалним приступом ка појмовима као што су нација, историја, религија и митологија, позивајући се на светске и наше ауторитете по тим питањима. Колико је тај приступ универзалан, у истој мери је и конкретан када су Срби и њихов идентитет у питању, и ту је аутор успешно правио паралеле. Интересантно је да се аутор у својој намери да покаже и докаже шта су корени српског идентитета позивао на имена оних чија је национална и културна припадност и данас (никад актуелније) тема политичких манипулација везаних за идентитет: Његоша, Селимовића и Андрића. Универзалне одреднице једног националног идентитета, духовно и историјски формираног народа, јесу: припадност нацији, историја, религија, митологија, језик, култура и држава. Код српског идентитета то би значило: православље, Србија Немањића, Светосавље, Косовско предање (завет, мит), Видовданска етика, народно стваралаштво.
Аутор нацију посматра као културну појаву која поред тога ''подразумева територијалност''. „Нација је у нераскидивој вези са земљом“. Земља - на којој се не мора живети да би се осећала својом домовином. (Нисмо нација без Косова, јер је то наша земља, али не морамо тамо живети да би Косово осећали својом домовином). Језик, пак, ''не значи постојање заједнице'', по Веберу, омиљеном у последње време код неких, али он управо значи то што по њему: не значи. Не заборавите, прво што су кренуле да раде новонастале, вештачким путем, нације, било је преименовање језика којим се служе а најважније жртве тих вештачки ствараних језика јесу управо Меша, Иво и владика Раде.
Нација то су преци, заједнички дух, али поред свега: нација је држава. А задатак државе је да штити нацију која ју је створила. Отуд конгламерати разних држава и нација које би требало да чине једну, по Дучићу, ''нису државе већ предузећа''. Управо сада српски народ крчми последње мрвице суверенитета и идентитета, да би приступио једном таквом предузећу, не као акционар већ као упосленик.
А историја? Ту, у њој, траже се одговори на велика питања и изазове који се испрече пред народ. Поготову пред мали народ са великом историјом. У историји су разрешења свих наших дилема. Ту се увек може наћи преседан потребан за пресуду дилемама које нас муче. Мит је историја прилагођена за народно памћење. Митологија је историја коју тумачи народна уметност. Историја може бити заједничка, на пример, Косовска битка је турска колико је и српска, али мит и легенда су уско везани за оне који су их стварали, којима припадају и зато су важни за идентитет а самим тим и за нацију и државу коју је створио народ тога идентитета. По аутору књиге, „идентитет је памћење и дијалог са прецима“, и томе се нема шта приговорити. „Нови и насилни идентитет“, рекао је негде господин Бодрожић, је предмет ''инцеста и родоскрнављења''.

                                               II

Срби су православци. Али је темељ српског идентитета Светосавље. Аутор, у наставку књиге, пише о стварању српске државе и цркве, о Немањићима, тим владарима који су рођењем добијали круну, а избором узимали монашку ризу. „Од Стефана Немање, тачније од дана када је он, у цркви св. Петра и Павла код Новог Пазара, био крштен по православном обреду 1143. године, Срби рачунају своје историјско време“. (стр. 34/35)
„Дело обједињавања српског народа започео је Стефан Немања. Његовом снагом и вештином уједињен је значајан део народа, али ни у том политички уједињеном народу није било заједничке мисли која би га у целости прожела и била основ унутарњег јединства. Ту мисао отелотворио је баш Свети Сава... Савиним радом Немањина творевина је добила одговарајућу моралну силу и постала органска заједница. Оно што је Немања створио, Сава је удахнуо душу“. (стр.46/47)
Ако је темељ српског идентитета Светосавље, онда је носећи и главни стуб тога идентитета Косовско предање (завет, мит). Косовски завет је у духовном смислу нешто много више него само сећање на једну битку. Косовски мит јесте оно на чему се надоградио српски идентитет а та надоградња је историјског, духовног, уметничког, етно-психолошког, митолошког, и многих друхих облика важних за стварање и одржавање идентитета. Отуд је важна борба за Косово, јер то више (и никад није ни била) није борба за територију, већ је увек била (и сада је) борба за идентитет и постојање.
Наравно, Косовско предање је створило, (из њега је очекиваним редоследом произашла), Видовданску етику. То је ненаписана збирка етичког и витешког кодекса у Срба. Суштина Видовданске етике, поред витештва и жртве, јесте: увек борба – никад предаја. Борећи се, и када губиш – побеђујеш. Жртвујући се, једно царство је осигурано без обзира на исход битке.
Православље, Светосавље, Косовско предање и Видовданска етика, изродили су, поред народне уметности, и црквено-народну традицију коју је одржавала породична задруга. Српски народ је опстао уз помоћ цркве а стасао за револуцију уз помоћ породичне тадруге. Знају то и данас они који не желе добро Србима: отуд се тако жестоко јуриша на српску породицу којој се намеће протестантска отуђеност. И ако је српски корен у суштини универзалан и у српском духу има места за све, а то је заслуга светосавског елемента у нашем православљу. Светосавског и светогорског. „У свом богословљу Свети Сава није ни Грк, ни Србин: Свети Сава је Светогорац“. (стр.61)
„Али, упркос свему, живот у задрузи створио је узајамност и солидарност које се и данас осећају код српског човека. Нестало је установа као што је: повојница – помоћ коју родбина, пријатељи, па и комшије, пружају неком кад му се роди дете; уздарје – којим се оном ко је склопио брак обезбеђивало покућство; понуде које се носе оном ко се разболео... И данас ове преживеле установе живе као врлине у српском народу, прискаче се и кад је радост и кад је жалост. Нико то не уме као српски народ, као српски сељак – онај исти што се парничи и прогони око међа, истерује пизму и завист. Оном кога сустигне беда, коме је потребна помоћ, ако га је снашла невоља, најбоље је да га снађе у српском сељачком народу. То су особине због којих један народ завређује да га држе племенитим, особине због којих он, ни у данима робовања и сатирања, није престао да пева. И у највећој тузи није умукла његова песма“. (стр. 127/127)
Немоћан народ бранио се песмом. Стварањен народне поезије и прозе чувао је свој дух и бранио свој идентитет, уједно га надограђујући. Гусле су подигле Српску револуцију 1804-те године. Оне исте гусле са зида породичне задруге. Фукара (санкилоти) је можда могла да изнесе Француску револуцију. Српску револуцију су на плећима понели српски домаћини и њихова деца.
Аутор наговештава један од највећих српских проблема: поделу и неслогу, изражену данас поготову, бесмислену али погубну, која је резултат деструктивног деловања пропаганде, политичке и ситне користи. Како је код већине данашњих Срба материјално испред духовног, онда се овде налази погодно тло за сејање раздора: онај који дође са стране угрожава материјалне интересе домицила. Можеш ићи у цркву, писати књиге, радити што ти је воља – само немој отварати бакалницу уколико и ја имам бакалницу, немој запошљавати своју децу док ја не запослим сву моју, па ни после тога! „И као што у цркви Христовој ''нема Грка и Јевреја, већ само један народ божји''; и у њеном органском делку, цркви српској, која се и Савином зове, нема Шумадинаца и Далматинаца, Банаћана лаганих, Славонаца тананих, ни ''Босанче стара славо тврдо срце тврда главо''; неће ту бити ни Црногорци и са њима Херцеговци, већ само један народ српски – с'Косова“. (стр. 172)

                                             III

Идентитет, ипак, не гради историја, и ако утиче на његово обликовање, већ народне легенде и народно стваралаштво. На историјске догађаје утичу и други актери, како већ рекосмо. Своја предања народ ствара унутар себе, аутохтоно. „Идеали српског народа, испричани су у народним причама, исказани у народним пословицама, а понајвише испевани у народним песмама; из њих ћемо дознати менталитет и карактер српског народа, упознати његове светиње, открити његово веровање“. (стр. 174)
Народна, светосавска црква, народна књижевност, народни језик, народна митологија, народно предање, народна војска – уз породицу као основ – ту треба тражити корене српског идентитета, као уосталом и сваког другог. Остало, све исто, само без префикса ''народно'' јесте надоградња. Како је Вук заслужан за језичку револуцију, која је била саставни део праве револуције у Срба, тако је, вели аутор „Његошево дело огледало српског идентитета“. А префикс ''народно'' нигде боље не пристаје него уз имена Вука и Његоша.
Разматрајући карактеристике српског идентитета никако се не сме занемарити ратнички менталитет. Ту се пре свега мисли на вековну борбу за слободу, на одбрану или ослобођење своје земље од завојевача и нападача, и на спремност српског народа да положи велике жртве у тој борби на олтар слободе, најчашће угрожавајући тако свој физички опстанак. То што су Срби данас у државној и духовној кризи разлог је у великом броју жртава које је српски народ поднео у скорашњој историји. Једноставно, није се могло надохнадити толико пострадање храбрих, здравих, школованих и поштених људи. Остало је одрадила ''негативна селекција''.

                                            IV

Како је Рим одузео идентитет Хрватима, тако је Светосавска и самостална српска црква обликовала српски идентитет. Снага српског идентитета је лежала у спрези цркве и народа, оне цркве које није имала инквизицију и није спаљивала ''јеретике'', већ је пострадавала од огња и мача заједно са својим народом. Поред тога, познато је да су католички свештеници гушили и забрањивали народно стваралаштво које је код Срба цветало и настајало управо у хладу православних храмова. Најзад, најлепша и најмудрија српска књижевност, која је уједно и најближа идеалу народног стваралаштва настала је из пера једног владике!
„Хрвати нису могли пронаћи у римској цркви оно што су Срби пронашли у својој националној цркви, јер им је остала непозната ''она ужасна, страшна, али и мила реч: За крст часни и слободу златну! А може ли се замислити – казаће Јаша Томић – Рим, који проповеда слободу. Он је проповедао само борбу против – некрста. Дакле, у том добу највећег страдања образовала се душа српског народа и душа хрватског народа – веома разнолико''“.
Шта је мондијализам (глобализација) данас до отелотворење ватиканског католицизма: њих не интересује нација, раса, географија или језик – све док се светом управља са једног места.
Са друге стране, када су у питању српски мухамеданци аутор каже: „Положај српских михамеданаца који су вером били везани за поробљивача а својим пореклом за поробљене, готово је параноичан. Кад је поробљивач протеран у Азију кренула је њихова потера за идентитетом. Отргнути су од једног света којем су раније припадали и неприхваћени од другог, новог, у који су приспели. Настала је историјска и културна празнина, која се не да премостити или затрпати измишљеним догађајима, или тако што би им се дало другачије значење од оног које су стварно имали, како би ''судбина добила континуитет'', постојање смисао“. (стр. 268)
Бошњаци су ''Турци'' који говоре српским језиком. Црногорци нису чак ни такви ''Турци'' а и они говоре српским језиком. Може се рећи да је највећи доказ кризе српског идентитета појава есктремног црногорства. „Теза која Црногорце као нацију везује за декрет комунистичких власти након Другог светског рата од мале је аналитичке вредности, а доказивати некадашње црногорско Српство – то је, тек бесмилица. Треба ли доказивати да је Његош био Србин кад њиме србујемо, кад без њега не би знали да смо Срби“. (стр. 294)

                                               V


Аутор именује неке од криваца за кризу српског идентитета (кад ово кажемо мислимо на свеукупну кризу државе, народа, елите, итд), међу првима - српске интелектуалце: „Интелигенција је забацила народну традицију која је обитавала у српском сељаку, у којој се формирао и одржао. Она се није издигла до виших и нових начела освештаних старим традицијама. Показало се, на жалост, да је у овим питањима српски сељак стојао изнад своје ''космополитски'' оријентисане интелигенције... Са знањем усвојеним на страни преузете су и предрасуде тог старог света о сопственом народу. Кад један народ прихвати туђе предрасуде о себи, показатељ је кризе националног идентитета. А то се Србима догодило и догађа... Наш национални живот остао је у провалији између сељачког локалпатриотизма и космополитизма интелигенције. А лако је приметити да та и таква интелигенција, суочена с аргументима изреченим с националне тачке, врло брзо обрне на локлапатриотизам каквог нема ни у простом народу“. (стр.  281/282)
Уништењем независног српског сељака почело је поробљавање Србије. Српски сељак који није фармер и произвођач, већ је земљоделац и земљољубац – глава породице, јесте последња одбрана српског идентитета и српске слободе. И економске независности. У време ратова и санкција нисмо имали довољно финалних производа и нафте, али смо имали хране да преживимо. Наши родитељи, дедови, стричеви, рођаци, комшије, су нас помагали са храном, парчетом сланине, џаком кромпира, теглом џема... Боље је незадужени екстензивни српски пољопривредник, него презадужени српски фармер. Оног тренутка када је српски сељак погледао пут банке и великог трговинског ланца, када је пожелео да буде велики произвођач – Срби су дефинитивно остали без ослонца свога националног опстанка.
Садашњег главног кривца и непријатеља српског идентитета, ''друго-србијанце'', аутор први пут помиње тек на 290. страни књиге. Треба рећи да је ''друго-србијанство'' директна последица ''србијаншнтине''. Гледајући, на пример, програме хрватских телевизија увек ће се чути: србијанска влада, србијанска репрезентација, србијанска телевизија. Код нас, све је Србија а ништа није српско: Војска Србије, Пошта Србије, Железнице Србије, итд. „А управо то хоће српски непријатељи, као што би данас све српско свели на србијанско“. (стр. 34). Што то не чине Хрвати када су они у питању? Код њих је све ''хрватско''. Нема ништа што би личило да раздвајање ''хрватског'' од Хрватске и Хрвата, на раздвајање Хрвата који не живе у Хрватској од оних других. Код њих нема ничег ''далматинског'', ''херцеговачког'' или ''загорског'' – све је ''хрватско'':  Хрватска војска, Хрватске железнице, Хрватска пошта, итд. Код ''друго-србијанаца'' постоји ''србијанско'' које је мондијалистичко, али и то само ограничено на урбани део популације. Они желе да одвоје српско од србијанског. „Ма колико ми у Србији водимо засебан живот и имамо извесно нарочито обележје, ми ипак остајемо досељени Сјеничани и Херцеговци који су населили опустелу Шумадију“. Јован Цвијић, ''Одабрани критички списи''
Највећа опасност и најљући непријатељ суверенитета, па самим тим и идентитета малих народа, па и Срба, јесте оно што се подразумева под ''процесом глобализације''. Аутор цитира Александра Зиновјева: „Дескредитовати све основне атрибуте друштвеног уређења земље коју треба позападњачити. Дестабилизовати је. Допринети кризи економије, државног апарата и идеологије. Поцепати становништво земље на непријатељске групе, атомизовати га, подржавати било какве опозиционе покрете, поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве. Истовремено водити пропаганду о предностима западног начина живота. Изазвати код становништва позападњачење земље завист према западном изобиљу. Створити илузију да је ово изобиље и за њих тобож достижно у најкраћем времену, само ако њихова земља ступа на пут преображаја по западним обрасцима. Заразити их пороцима западног друштва, представити пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности. Пружити економску помоћ поазападњаченој земљи у оној мери, у којој то доприноси рушењу те економије, производи паразитизам у земљи и ствара Западну репутацију некористољубивог спасиоца позападњачене земље од слабости њеног начина живота“.
И, заиста, то је истина. Под плаштом реформи и борби против ''нерада и паразитизма'', јавља се нови слој партијских нерадника и паразита који живе од страних донација или од буџета осиромашене земље.
Затим, аутор, по истом питању, цитира и Наталију Нарочницку: „Основни покретачки мотиви историје и политике налазе се у областима духа, а не економије. Политика је неодвојиви део људске културе, култура је, пак, оваплоћење духа којим се бави филозифија“.

                                             VI

Шта је проблем?
Аутор каже:
„Неолиберална инвазија је представљена као нешто чему се немогуће супроставити, нечему што је неизбежно и очигледно, нешто што нема алтернативу... Наметнуто је уверење како је наша судбина стављена у руке трансцедентних, независних и незаинтересованих сила које се називају тржиште и глобализација, а сваки отпор је безнадежан... Људи су више резигнирани него што су огорчени, далеко од помисли на мобилизацију и побуну... Данас влада страх! Наступило је, преко сваке мере, противно разуму и добром укусу, слављење капитализма и приватног власништва... Предметом хвале постали су егоизам, користољубље, бездушност, јер све то, у коначном, излази на добро и омогућује прогрес људског друштва. Сваки помен солидарности, самилости, људскости и осећајности за ближњег... наилази на презрење... Понашање ителигенције одређује њен друштвени положај, њена уздржаност од радикалне критике... Интелектуалци, који су и до сада били пропагандисти идеолошких истина, јесу света конгрегација за пропаганду глобалистичке вере... Друштвена елита постала је носилац денационализације. А да би то била, и сама је морала бити денационализована. Ради се о мањини, али мањини која држи утицајне положаје, моћ и богатство...  Они узносе апотеозу глобалном тржишту, никако националној заједници... Они говоре како су грађани света који случајно имају пасош ове земље... Они заступају став да је космополитизам морално супериоран над патриотизмом и да људи треба да преусмере своју лојалност према људској заједици у целини, људским правима и демократском хуманизму. За њих је национализам зло, национални идентитет химера, а патриотизам ствар прошлости... Појам националног суверенитета се одбацује у име ''индивидуланог суверенитета'' чиме би се отворио простор да ''међународна заједница'' интервенише и заустви насиље које националне владе врше над својим грађанима... Партије су постале сврха за себе... Избори су бирање између кандидата које је изабрао неко други... Светска култура у ствари је ''вестернизација'' културе осталих народа и потчињавање њихове културе западној, боље рећи њена американизација... Западно дурштво је постало друштво хиперпродукције. Хиперпродукција је најпоузданије средство умањења вредности... Књиге се не вреднују по специјалним критеријумима књижевног стваралаштва, већ према финансијском успеху и прођи на тржишту; потцењују се истраживања која се не могу продати, а омаловажавају људи који своја знања не могу уновчити... Нови поредак не потребује целовиту личност која уме да мисли, већ човека масе напуњеног конкретним подацима неопходним за извршавање конкретних операција... Култура је постала једна од сфера бизниса... Медији нису само средство за прикупљање и преношење информација, већ њихови произвођачи и контролори“.
Даље, аутор, вели:
„Кад је једна шарена лажа потрошена, о демократији и приватизацији, чаробној формули коај све решава и за све има лек, нуди се друга о Европској Унији, обећаној земљи која нема алтернативу. А једино је извесно да учлањење у Европску Унију подразумева одрицање од националног суверенитета... Ниједна развијена нација се не жели одрећи своје државности... Народ није поставио власт над собом да би га ова потчинила странцима“.
Шта чинити???
Аутор каже:
„Пресудно питање, везано за опстанак национане културе, односи се на то како очувати аутономију културних сфера и онемогућити продор спољашњих поља утицаја... Ако не можемо да се супроставимо снагама које поткопавају основе наше колективне егзистенције, могли бисмо се, барем, суздржати да им не будемо саучесници и колаборанти... Упоредо са борбом за очување националног суверенитета води се и борба за одбрану националног идентитета... Изнова треба поменути и нагласити значај језика и писма у очувању националног бића... Борба за идентитет је борба за историју... Без историјске свести нема народа... Нама не требају национални програми, најмање они који да су их, због своје памети, позвани и да напишу. Нама требају људи, несаломиве воље, који верују у праведност наше ствари и не сумњају у њен коначан успех... И ово ће проћи. Ми смо Срби!“.

                                                VII

Бодрожићева књига више описује него што одговара, више доказује него што жигоше. Он квалитетно износи чињенице о томе шта би требало да буде и шта јесте српски идентитет, али, чини ми се, недовољно потенцира узроке данашње кризе идентитета и одговоре на питање ''како да Срби ту кризу преброде?''. Он је више универзалан а нешто мање конкретан. Можда то и није била тема књиге. На жалост, та криза је код Срба попримила размере епидемије тако да су за излечење потребне ''љуте траве на већ љуту рану''. Све ово су само критичке нијансе. Овакве књиге не би требало бити само намењене онима који распознају финесе, већ супротно: онима којима ништа није јасно, којима ''треба да се црта'', и којима је суптилност препознавања финеса – страна. Хоћу да кажем да овакве књиге морају бити оштрије и конкретније. Оне морају више да гађају у мету ''узрока кризе идентитета'', а мање и ''дефинисању истога''. Мада је то недељиво, говорим о приоритетима. Српски народ није у кризи зато што не осећа корене свога идентитета, већ зато што му се намећу ''нове вредности''. Те ''нове вредности'' треба гађати и препознавати, јасно и гласно, читко и питко, рачунајући на то да треба помоћи, и да је књига намењена, онима који не читају ни Његоша, ни Андрића. Ко их чита и разуме, тај зна.


Нема коментара:

Постави коментар