КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

петак, 30. децембар 2016.

Распућин: светац или ђаво?



                                       Распућин


 Само је у време комунистичких прогона и притисака Српска црква (у новијој историји) била то што треба да буде: центар вере и духа, молитве и одрицања. Треба узети у обзир да због специфичног српског духа и менталитета и српска црква треба да буде специфична. Чим је црква материјално ојачала, кад је држава преко власти престала да врши притисак на цркву - црквени великодостојници, све до пароха, почели су да се мешају у политику, бизнис, криминал. Сукоби који су евидентни унутар српске цркве само су кулминација и јавна манифестација свих тих дешавања и односа. Ко је у овом задњем случају у праву? Нико!!!
Треба се подсетити приче о Распућину јер, чини се, да данас у Србији има много монаха и свештеника који се баве свим и свачим, покушавајући да креирају јавни и политички живот, бавећи се отворено политиком и бизнисом, често уживајући у веома световним стварима и угођајима – управо онако како је то својевремено чинио Распућин. И, док се поједини црквени оци у Србији декларативно боре против секташтва сваке врсте не увиђају да су унутар саме црквене заједнице поделе много горе и дубље него што би то секте урадиле. Није било реално да Српска црква остане нетакнута и чиста у друштву где се све срозало и пропало. Све су то људи поникли из овог народа и друштва. Отуд нема места чуђењу ономе што се догађа. Ипак?
Чини се да су се српски црквени великодостојници мало погубили, да су изгубили осећај о томе шта је њихова дужност и која је њихова улога у животу једног народа. Владике и епископи, али и ниже монаштво и свештенство, почињу да се понашају као да је улога народа чисто декоративне природе и да је народ ту да служи свештенству а не супротно. Увек је тако било у Срба, али, ми смо на почетку 21-ог века када је се црква редефинисала и осавременила у свим цивилизованим државама. Све ово удаљава и једне и друге од праве вере. Шта је права вера?- ја можда и не знам. Али знам сигурно да ово што видим и чујем засигурно није. Политику и личне интересе јасно препознајем али оно што би се вером назвало свакако не.
Руска црква је велика, стара и стамена, историјски потврђена јаком и многољудном нацијом. Она је могла да поднесе на хиљаде Распућина па да и даље остане јака. Српска црква је мала и стално суочена са изазовима опстанка самога народа чији је духовни и верски темељ.
У манастиру Верхотурје Грегори Јефимович Распућин први пут дошао у контакт са сектом Братство божјих људи, или: хлистијанцима, и ту је пао под њен утицај. Оснивач секте Данило Филипић је прописао да се хлистијанци строго придржавају црквених канона у јавности како би прикрили свој траг, своју праву веру и на тај начин избегли прогоне. Зато их је било тешко открити. А, по њима, хлистима, „обреди и црквене књиге потребне су само непробуђенима, онима који немају праве вере, онима што нису дошли у додир са светим духом и самим Богом него то покушавају кроз књиге које је смислио људски ум“. По хлистима, „човек може лично ступити у контакт са Богом на земљи и Бог се често оваплотује у руске мужике и тако се креће земљом“. Како је Филипић себе сматрао отелотворењем Бога тако је себи изабрао и „сина“ Ивана Сузлова који је требало да буде оваплоћење Исуса Христа. Цар Александар  је дао да овога задњега одеру и разапну на крст а хлистијанска легенда говори да је васкрсао и још дуго живео на земљи. По хлистима сваки човек је грешан јер носи Адамов печат. Да би се опрао од греха човек мора де се роди по други пут: духовно. То се постиже једино „потпуним самоодрицањем и безусловним подавањем вољи светога духа, угушивањем сваке страсти – пошто је препорођај могућ једино када се у потпуности савлада стари грешни човек“. Људски грех се, по њима, може утаманити само чињењем телесног греха. Онај ко се унизи грехом може се искрено покајати. Јер, по њима, грех се троши чињењем греха. Хлистијанцима брак није препоручљив али се дозвољава сексуално општење са онолико жена колико човек може да поднесе: макар и десет истовремено. Хлисти су ипак имали своје религијске ритуале. Сакупљали су се по кућама, мушки и женски, појали неке молитвене песме, певали и играли онда гасили свеће и оргијали у мраку: ко кога сустигне, спаривали су се без обзира на старосну доб или родбинске везе.
Распућина је чекало повољно тло за приближавање царској породици. Царица Александра од почетка није била омиљена у народу и двору па се због тога повукла у себе и посветила само породици: цару и деци. Цар Николај кроз живот иде из малера у малер. Родио се на дан мученика Јова што се у Русији само по себи већ сматрало лошим знаком. На дан његовог венчања умро му је отац. На дан његовог крунисања у стампеду присутних насталог због одрона дасака и нагомилане земље у рупи која се отворила страдало је преко 3000 људи. Цару је дакле био преко потребан неки „божји“ изасланик да би ствари кренуле на боље. Револуција је већ куцала на врата. Колико је тај изасланик у лику Распућина помогао вероватно је размишљао цар док су га секле сабље црвеноармејаца.
Ипак, кључни моменат уласка Распућина у царске одаје била је болест малог царевића и престолонаследника. Необјашњивим расплетом догађаја царевић би увек оздравио кад би Распућин био са њиме. Цар и царица су поверовали да живот малог престолонаследника зависи само од Распућина. И, заиста, све што медицина није успевала, Распућину је полазило за руком. Од тада је Распућин био радо виђен и утицајан гост на двору. Али, то је њему временом бивало мало и он је почео све више да се меша у политику и кадровска питања. После неколико година он је био толико моћан да више нико није мога бити постављен или смењен без његовог утицаја. Наравно, тиме је стекао пуно непријатеља. На крају је због тога био и убијен. Ипак, било је неког чуда у њему: отров који су му убице дале да попије апсолутно није деловао на њега те су морали да га убију револверима и баце у реку. Сматра се да је убиство Распућина први корак ка свеопштој руској револуцији. Тај испит цар није положио. Није схватио шта се дешава. Као својевремно и Луј XVI.
 Игор М. Ђурић

Нема коментара:

Постави коментар