Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

петак, 6. јануар 2017.

БОЖИЋНЕ ЦРТИЦЕ

Пише: Игор Ђурић

Шкрипи снег под ногама. Још није свануло. Уши су промрзле а нос (и онако велик) црвен као јесења паприка. Сутра је Божић. Зато ме деда јутрос води у шуму по бадњак. Тако се ваља, пре зоре отићи. Секира у његовим рукама свиклим на њу моћно је оружје. Једним ударцем грана ће бити пресечена. То је најлепши тренутак божићног славља, тај тренутак када иње попада са бадњака у часу када деда сече дрво.
Ја ћу му помагати да се бадњак однесе до куће, не слутећи да ћу једнога дана и ја водити свога сина, исто тако пре свитања по цичи зиме и снегу, да сечемо бадњак, опет, несвестан значаја сјаја у његовом дечачком оку, не схватајући да ће и он то памтити до краја живота. (На Бадњи дан, 1999. године, са петогодишњим сином ишао сам за бадњак, мраз и снег нису нам сметали: нашли смо у шуми мртвог вука, баш симболично јер ће нам то бити последњи Божић у Истоку).
Сутра ујутро ћу поново устати пре зоре. Идем да полазим. Зато сам на Бадње вече нестрпљив, невољно тражим орахе у слами и пијучем. Ујутро је оно право за мене. Обилазићу рођаке и комшије и они ће ме даривати. У Истоку полазиш где год хоћеш и свуд си примљен исто...

Бадњи дан је у Истоку увек био ''веселији'' од Божића – кад одрастеш. Разлог томе је што Источани нису баш држали до поста кад је ракија била у питању. И тако од ране зоре када се иде по бадњак почиње да се ''потеже'' из флаше и обично када се тако рано ухвати ''маја'' онда се не престаје тако лако.
Нормално, то неће ништа утицати на сутрашњи дан. И тада ће се пити колико се може и има (а имало се и могло се доста) и без обзира што се Божић слови и слави као породични празник тога дана се такође иде у госте јер смо рачунали да смо као једна породица. Ишло се у госте да поседиш, па да онда свог домаћина одведеш код своје куће. Ишло се ''по ракија''.
У Истоку не долази само један полазник (положајник) за Божић као у  неким другим местима. Код нас је специфично да имамо неограничени број полазника који се неретко попне, поготову код добрих домаћина, и на неколико десетина. Али су полазници искључиво мушка деца до 12 - 13 година, после, кад напуне више и замомче се престају да полазе. Обично се полазници даривају новцем и слаткишима а раније и чарапама и малим хлепчићем којег смо звали ''колач''. Деца ''полазе'' у цик зоре (од 3 ујутро па на даље) и интересантно је гледати их како по мраку ходају један за другим, као неки патуљци или тролови из бајке. Уђу у угрејану собу румених образа, још снени али и у журби јер морају велику парохију да обиђу. Ујутро пребројавају новац и дарове, радосни - Божић је ипак њихов празник.

Кад снег о Божићу
шкрипи и стење
некад опанак
опара
вуну скваси
спокој призове
Човек без завичаја
тај није ни рођен
и само се претвара
да је један
од броја
од оних што се броје
и пописују
Џаба спокоја
туђи су ово снегови
и Божићи
а опанак овдашњи
тврђи је
неприлагодљив
отеклим ногама бегунца
Какве смо сенке постали
ни смрт нам ништа не може
бесмртна
наша срамота
и њихов презир
и жеља
да децу преваримо
како ми нисмо криви
него неко други
ко и обично
Бадњи дан кад је
туга је највећа
неизмерљива
додирљива
још ако предвече
снег поново падне
зажалимо што доле
нисмо мртви
кад већ овде
 нисмо живи...


Са породицом – хвала Богу.
Волети значи: бринути се. И живети безбрижно и срећно кад се са бригом разминеш (јер нема разлога за бригу).
Божић само са породицом има смисла, остало: шта дође - добро је дошло. Остало је зачин на главном и дивно спремљеном јелу.
Божић је дечији празник и треба га посветити деци. Тако је било у моје време. Зато га се сви са сетом сећамо. Увек осетим неку топлину око душе кад се сетим Божића и мог детињства у њему. Сетим се увек како снег шкрипи, тога се сетим: јер је сув и чист, јер је хладно. Онда се појављује, у сећањима, огњиште, отворен шпорет где се гура гранчица бадњака. После шкрипе снега следи пуцкетање ватре. Тај контраст даје слици непоновљиву чар и лепоту. И: спокој који дарује породично гнездо!
Негде из шпајза мирише тек испечени хлеб. Бели се маст на врху смрзнутих пихтија. Заиграће оне, после, исечене у тањиру. Прасе још није исечено али је његова дукат боја у одударању од околне белине. Макар на кратко ваља то прасе са све ражњем прислонити уз кућу, макар док се не опали метак-два у ваздух.


Већ ми је коса
сребрним концима окићена
а и даље бих хтео
да бадњаком по огњишту џарам
колико жара толико пара
у авлији живине у тору оваца
у кући дечице у пољу пшенице
и све так редом
Већ сам у годинама дебелим
и скоро ћу скроз да побелим
а Божић волим ко да сам дете
чекам да ме дарују
деде и бабе тетке и стрине
мрке старине и црне шамије
И Христос се роди
зверајући по соби
погледом на ветрину
не чувши Ваистину
црвена јабука озго дар
динар округли из длана храпавог
Све је ово давнашњи сан
а опет је данас тај исти дан
само ја нисам исти
бадњак је купљен
огњишта немам
без полазника за столом дремам
и ако је Божић
нисам довољан сам себи
па будим сина
да му причу причам
о Бадњаку и зори
дединој кући и бабиној кеси
о Божићној бајци
и нама младим јунацима у њој
о томе како искрице ватре
испуњавају жеље
а он ће на то:
something like Harry Potter



Нема коментара:

Постави коментар

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog