...лаж
продајем
скрнавећи
вам
дух
и дах...
То што је
касно почео да пише, не значи да пре тога почетка он није писао. Другим речима,
то што је као писац желео да се увуче
женама у кревет и мисли, не значи да то није покушавао и пре првих писаних
трагова. Не!!!, то у његовом случају значи посве различито. Затим, кад је он у
питању, има и једну другу специфичност: окаснело писање неће бити његово прво
писање, али ће бити прво сачувано писање. Оно стварно и изистинско прво писање
изгорело је са његовом кућом и свим успоменама у њој. Он нема материјалних
доказа о својим правим литерарним почецима, као што нема доказа о његовим
љубавним авантурама, писма и слике са посветама, све изгорело, и други докази,
као некад што је чинио и имао са девојкама којима је бивао први: тражио је од
њих гаћице са траговима крви-невинуше, и тих неколико(?!) гаћица, уредно
сложених у провидне кесе, па у фасциклу, чувао је као доказ: corpus delicti – и
оне су изгореле са књигама његовим.
Неколико?
Није лоше. И, то само невиних. И, нити једну од њих није интересовала његова
књижевност и његове песме (Игор Мандић:''Увјек нетко други јебе наше љубави''). Док им је читао песме и бивао фин, редовно би остајао
прекраћен, сматрале су га за најбољег друга (другарицу). Зато савет младим
писцима, ако хоћете секс, баталите песме већ одмах им дајте конкретну „ствар“ у
руку. Оних девојака које је имао и које нису биле невине, не зна је ли било
више или мање, наиме, није од њих тражио гаћице, пошто крви не би на њима било
а ко зна шта би се могло наћи другога?!
Трагове
крви од губљења његове списатељске невиности, дакле, нема. Џаба је потрошено
мастило из једног старог налив-пера, у једну црну свеску.
Алфред
Дево (1825-1867) "Песникова јебачина":
„Муда ти се празне брже него твоја
Препуна црне сперме мастионица...“.
(Данило Киш,
једном америчком издавачу: „Ја пишем као што јебем – ретко, али добро''; Петар Добровић Александру Дероку: "Ја не сликам кистом, ја сликам курцем".). Свеске, књиге, прве песме, приче, дневници у којима
је описивао стварање колекције гаћица, писма која је добијао од другова и
девојака, оних којима се спремао да узме „доказ“, и скоро цео тираж прве збирке
штампаних песама: остаде у кући, кад је утекао. Дал' је то добро или није -
сада не зна?! (Добро је: може да измишља. Лоше је: не може да докаже
''измишљотине''). То што није донео ништа од својих пређашњих рукописа, мисли
се. И, дал' је корисније то што је његово прво сачувано писање, у неку руку,
озбиљно писање? Не, није добро! За књижевност, мање више, вероватно и није
важно, сигурно би он и сам добар део тога уништио пеглајући своју биографију за
нека будућа поколења (ко што чине и други).
Биографија,
са друге стране, каква је - таква је, његова је, он другу нема и не може да
измисли више и другачије него што је до сада измислио. (Емброуз
Бирс: ''Успомене
су онај део нашег живота који можемо да испричамо не црвенећи''). За њега лично: штета је велика. Значи, од свега тога
што је писао до своје тридесете године може само да се присећа, што је, признаћете,
сумњива работа. Мисли се на сећања. Јер, није исто гледати очима четрдесетогодишњака
на време кад си био дете или момак, и имати материјални траг својом руком исписан
из тога времена. Ако је онда био склон патетици, а склон је и дан данашњи,
данас би ипак на то он гледао са дозом само-корекције и идеализујући себе у
односу на околину. Отуд: сумњивост посла кад су сећања у питању. Он свакако не
би своје ране радове користио онакве какви јесу и ни једној варијанти. Али би
му они послужили да исправи делове своје биографије, покаже се у бољем светлу,
видео би из тих списа шта је лупетао, где је грешио, какве су га бриге мориле,
па би све то лепо у причу уткао, наравно, са посве другачијим епилозима и мислима
о томе времену. Испао би паметан а касније би те списе вероватно и сам спалио.
Или, макар део њих, онај који би га издавао за потпуног кретена, што је и био.
И, био би велики јебач. Јер је тамо све било описано, а у писмима њему
послатим, са или без гаћица, много тога је девојачки признато и дрхтавом руком
написано.
Међутим, то што је касно почео да пише као „прави“
писац не значи никако да је касно писцем решио постати. И, писањем се занимати.
Од првих смисленијих комбинација његовог мозга, држи да је то могло бити око
десете године, ако не и нешто пре, он је осећао да су му перо и хартија судбина
од које неће лако побећи. У истом добу, кад је изгубио невиност, схватио је да ће
му и чежња према жени бити опсесија равна уметности, то јест, да ће му пичка и
уметност бити исто. То је морало да се надовезује, мада не баш онако како је
Салвадор Дали то објаснио речима да „сексуалне
опсесије представљају основ уметничког стваралаштва. Све што се не дешава на
еротском пољу сублимише се у уметничком делу. Људи склони физичкој љубави не
постижу ништа: они се изражавају спермом коју просипају где стигну“. Не баш
онако, зато што он сматрао да је просипање сперме једнако важно и лепо као и
писање песама. Једно без другога, уметност без жена, једноставно би значило:
лаж!!! Само песме написане спермом вреде нешто (тако некако је говорио Црњански, тридесетих година прошлог века, окупљеном друштву на тераси хотела Москва). Песме написане крвљу: њега не
интересују.
Жене и детињство: то је књижевност!
Момчило Селић у свом роману ''Изгон'',
у две реченице објашњава ово што вам говоримо: „Детињство нам је једина
отаџбина“, и: „Све за славу, а славу за пичку“. Онда су прошле три деценије да би у тешким временима,
успео сам да склепа неколико слабашних песмица и да, после силних перипетија, у
тамошњим условима, печати једну збирчицу песама. ''Недовршене песме'', не знајући да је Дис већ своју збирку насловио
тим именом. Већ је био ожењен, а и да није, рекосмо већ, отворене корице књиге
не отварају пут у средиште суштине.
Тако је почело. Ипак.
Његов
живот личи на приче америчких писаца типа Милера или Буковског, Синклера, Твена
или Хемингвеја, (неки критичари тако нешто и називају америчким биографијама). Оно по чему се он разликује по свом
животном путу од поменутих авантуриста јесте, да је за разлику од њих, много,
много, читао. Ништа му то није користило у стварном и уметничком животу,
поготову у сексуалним тежњама, али је заиста тако. Ма где да је био, ма шта да
је у том тренутку промашивао од живота, стално је имао књигу поред себе и увек
је читао: између два секса, између два опијања, између два гладовања, између
два самозадовољавања, између два чишћења клозета, између два промашаја, између
два поготка, између два рата, између два живота – оног којег је додиривао и оног
који је стално бежао од њега – он увек читао!!!
А, између
читања и писања, будућем писцу, или оном већ оствареном, најбоље што се дешава
јесу: жене!!! Између писања и читања стоји жена. Не би имало смисла писати, или
читати већ написано, да није жена. Оне дају топлину и влажност написаном и
прочитаном, оне својом меком кожом, својим дојкама, брадавицама и међуножјем,
чине књижевни рад ароматичним и најлепшим на свету. Кад знаш да после писања
следи жена, а пре читања одлазиш од жене: онда си испуњен и као уметник, и као
човек, и као мужјак.
Књижевност је: жене - док можеш, и детињство које ти
се у мислима враћа - када више не можеш!
Књижевност
то је секс. Уметност, то је групни секс. Инспирација: то су жене. Чак и када је
писац настран, увек заврши са женама, у мислима, у песмама, у кревету. Ево шта је
Салвадор Дали говорио у перо Алену Боскеу у књизи о Федерику Гарсији Лорки: „Као што је познато, он је био педер
и лудо заљубљен у мене. У два наврата покушао је да ме опали. То ми је много
сметало, јер ја нисам био педераст и нисам намеравао да му попустим. Све ме је
то стављало на муке. Дакле, међу нама се ништа није десило. Али сам био веома
поласкан због угледа који сам стекао том везом. У себи сам говорио да је он
велики песник и да би му требало дати малчице ону рупицу од дупета Божанског
Далија. Напослетку, он се спанђао са неком девојком, тако да ме је она заменила
у жртвовању. Пошто није постигао да му ставим своје дупе на располагање, он ми
је касније тврдио да се жртвовао он а не девојка: наиме, тада је „први пут
спавао са женом“.
Један
други писац, Хенри Милер, са сасвим супротне позиције, написао је: „Лезбејке
нам пред носом отимају пичке'“. Речи Волтера да је „важније за успех рећи четири речи краљевој
љубавници него написати стотине томова“, никада
нису губиле на актуелности. Он је такође написао за једног младог књижевника да
„му је више користило дружење са мадам Помпадур него са њим самим“, дакле
Волтером. Свет се није мењао од тога времена.
НАПОМЕНА: У неким случајевима коришћене песме из
књиге ''БОРДЕЛ МУЗА'', АНТОЛОГИЈА ФРАНЦУСКЕ ЕРОТСКЕ ПОЕЗИЈЕ, Избор и
превод/препев ДАНИЛО КИШ
Нема коментара:
Постави коментар