БОЖИЋНЕ ЦРТИЦЕ

Пише: Игор Ђурић

Шкрипи снег под ногама. Још није свануло. Уши су промрзле а нос (и онако велик) црвен као јесења паприка. Сутра је Божић. Зато ме деда јутрос води у шуму по бадњак. Тако се ваља, пре зоре отићи. Секира у његовим рукама свиклим на њу моћно је оружје. Једним ударцем грана ће бити пресечена. То је најлепши тренутак божићног славља, тај тренутак када иње попада са бадњака у часу када деда сече дрво.

Ја ћу му помагати да се бадњак однесе до куће, не слутећи да ћу једнога дана и ја водити свога сина, исто тако пре свитања по цичи зиме и снегу, да сечемо бадњак, опет, несвестан значаја сјаја у његовом дечачком оку, не схватајући да ће и он то памтити до краја живота. (На Бадњи дан, 1999. године, са петогодишњим сином ишао сам за бадњак, мраз и снег нису нам сметали: нашли смо у шуми мртвог вука, баш симболично јер ће нам то бити последњи Божић у Истоку).

Сутра ујутро ћу поново устати пре зоре. Идем да полазим. Зато сам на Бадње вече нестрпљив, невољно тражим орахе у слами и пијучем. Ујутро је оно право за мене. Обилазићу рођаке и комшије и они ће ме даривати. У Истоку полазиш где год хоћеш и свуд си примљен исто...

Бадњи дан је у Истоку увек био ''веселији'' од Божића – кад одрастеш. Разлог томе је што Источани нису баш држали до поста кад је ракија била у питању. И тако од ране зоре када се иде по бадњак почиње да се ''потеже'' из флаше и обично када се тако рано ухвати ''маја'' онда се не престаје тако лако.

Нормално, то неће ништа утицати на сутрашњи дан. И тада ће се пити колико се може и има (а имало се и могло се доста) и без обзира што се Божић слови и слави као породични празник тога дана се такође иде у госте јер смо рачунали да смо као једна породица. Ишло се у госте да поседиш, па да онда свог домаћина одведеш код своје куће. Ишло се ''по ракија''.

У Истоку не долази само један полазник (положајник) за Божић као у  неким другим местима. Код нас је специфично да имамо неограничени број полазника који се неретко попне, поготову код добрих домаћина, и на неколико десетина. Али су полазници искључиво мушка деца до 12 - 13 година, после, кад напуне више и замомче се престају да полазе. Обично се полазници даривају новцем и слаткишима а раније и чарапама и малим хлепчићем којег смо звали ''колач''. Деца ''полазе'' у цик зоре (од 3 ујутро па на даље) и интересантно је гледати их како по мраку ходају један за другим, као неки патуљци или тролови из бајке. Уђу у угрејану собу румених образа, још снени али и у журби јер морају велику парохију да обиђу. Ујутро пребројавају новац и дарове, радосни - Божић је ипак њихов празник.

Кад снег о Божићу

шкрипи и стење

некад опанак

опара

вуну скваси

спокој призове

Човек без завичаја

тај није ни рођен

и само се претвара

да је један

од броја

од оних што се броје

и пописују

Џаба спокоја

туђи су ово снегови

и Божићи

а опанак овдашњи

тврђи је

неприлагодљив

отеклим ногама бегунца

Какве смо сенке постали

ни смрт нам ништа не може

бесмртна

наша срамота

и њихов презир

и жеља

да децу преваримо

како ми нисмо криви

него неко други

ко и обично

Бадњи дан кад је

туга је највећа

неизмерљива

додирљива

још ако предвече

снег поново падне

зажалимо што доле

нисмо мртви

кад већ овде

 нисмо живи...

Са породицом – хвала Богу.

Волети значи: бринути се. И живети безбрижно и срећно кад се са бригом разминеш (јер нема разлога за бригу).

Божић само са породицом има смисла, остало: шта дође - добро је дошло. Остало је зачин на главном и дивно спремљеном јелу.

Божић је дечији празник и треба га посветити деци. Тако је било у моје време. Зато га се сви са сетом сећамо. Увек осетим неку топлину око душе кад се сетим Божића и мог детињства у њему. Сетим се увек како снег шкрипи, тога се сетим: јер је сув и чист, јер је хладно. Онда се појављује, у сећањима, огњиште, отворен шпорет где се гура гранчица бадњака. После шкрипе снега следи пуцкетање ватре. Тај контраст даје слици непоновљиву чар и лепоту. И: спокој који дарује породично гнездо!

Негде из шпајза мирише тек испечени хлеб. Бели се маст на врху смрзнутих пихтија. Заиграће оне, после, исечене у тањиру. Прасе још није исечено али је његова дукат боја у одударању од околне белине. Макар на кратко ваља то прасе са све ражњем прислонити уз кућу, макар док се не опали метак-два у ваздух.

Већ ми је коса

сребрним концима окићена

а и даље бих хтео

да бадњаком по огњишту џарам

колико жара толико пара

у авлији живине у тору оваца

у кући дечице у пољу пшенице

и све так редом

Већ сам у годинама дебелим

и скоро ћу скроз да побелим

а Божић волим ко да сам дете

чекам да ме дарују

деде и бабе тетке и стрине

мрке старине и црне шамије

И Христос се роди

зверајући по соби

погледом на ветрину

не чувши Ваистину

црвена јабука озго дар

динар округли из длана храпавог

Све је ово давнашњи сан

а опет је данас тај исти дан

само ја нисам исти

бадњак је купљен

огњишта немам

без полазника за столом дремам

и ако је Божић

нисам довољан сам себи

па будим сина

да му причу причам

о Бадњаку и зори

дединој кући и бабиној кеси

о Божићној бајци

и нама младим јунацима у њој

о томе како искрице ватре

испуњавају жеље

а он ће на то:

something like Harry Potter