СРПСКА ПОЛИТИКА: КАНТА ГОВАНА ПРЕКО ГЛАВЕ!

Пише: Игор Ђурић

Најважније (доказано у пракси) правило српске политичке сцене и Срба који се баве политиком, гласи:

држи нокшир ономе који је на власти и проспи му га на главу чим падне;

То је оно што требају да имају на уму сви они који се позивају на народ, поготову када им исти кличе. Поред тога, требало би више да поштују људе који им не ''држе нокшир'', јер ће им такви ретко исти просути на главу, или, макар, просипаће им га док су још на власти, што је само по себи подношљивије.

Све ово може да се каже и овако:

када паднеш, најжешће и са највише страсти, бићеш шутиран од оних који су те се највише плашили док си био моћан и који су ти се до бесвести улизивали;

Између уздати се у некога и издати некога, свега је једно слово разлике, а суштински је разлика огромна јер је то морална категорија а не квантитативно мерљива работа.

У једном од стрипова под називом Алан Форд пише на једном улазу:

боксачка дворана: овде се дају и примају ударци;

Српска политичка сцена:
     овде се дају и примају ударци – испод појаса;

И све се на крају заврши са говнима. Лепо је Пекић написао:

на Балкану се никад ништа није могло лепим, чак и кад се златом начне писати, писање се говнима запечатити мора;

Јер, српски политичари немају ни програме, ни идеологије, ни принципа, ни морала. Они само хоће власт и новац. Боже, како неоригинално и просто. Они само:

не знају шта хоће али то хоће одмах и увек;

ето, на то се своде бесмислице које причају и општа места у њиховим програмима.

Српска политичка сцена, што се тиче достојанства и међуљудских односа може се дефинисати и народном пословицом коју је забележио Вук Караџић:

коју руку не можеш посјећи, ваља је пољубити;

Наравно, и стално на уму имати и погодан тренутак чекати, са ханџаром иза леђа, да се фикне по руци чим моћ изгуби.

На српској политичкој сцени тренутно нема релевантног политичара (нити осталих актера: новинара, уметника, привредника, књижевника, академика, итд.) а да већ није (неки и по више пута) шутирао посрнулог господара и просуо му нокшир гована преко главе. Једино су се Тита, чак и добрано мртвог, бојали читаво десетлеће (неки и до дана данашњег). Питање је да ли га се баш сви само боје, или ту има и љубави?!

А онда редно, од Слобе до данас, и од данас па на даље – ништа не брините, све су краћи временски периоди између дивљења Цезару и Брутовог мача у слабини, а говна из нокшира су све смрдљивија и течнија. Што би рекли:

какав сат – такав хат;

или:

према свецима и тропари;

Ко први шутне падајућег газду и нокшир му, по могућству: јавно, изокрене на главу, често успе да се уздигне изнад осталих. Кратко то траје али се онда неко време њему нокшир ''спорад себе'' приноси и у дупе ко папир увлачи (у држави, партији, предузећу, факултету, позоришту, жирију). Али, нема мудрога међу њима да се присети прошлости, да мудрост из тога извуче, ''топлог зеца'' и гована на време да се спаси. То је зато што је опште место да је:

власт најјача дрога;

као и сви други топоси: жива истина.

Или су можда свесни, па се понашају по оној:

док траје нек лаје;

Иначе, како објаснити да привијају уз скуте исте оне са којима су заједно издали бившег господара, још га и шутирали лежећег?! Како објаснити да прихватају пребеге, издајице који су издали много боље од њих самих?! Али, питање свих питања јесте:

како се више до сада нису згадили људима?;

Данас, као никад пре, невероватна је брзина којом се мења страна и издаја изврши. К'о да увек држе спремна говна иза леђа – мада руку на срце, тако делују и на то се осећају. Још овај што пада није свестан да је пао а већ су му посути и катран и перје. Не мора да гледа ко му то чини: најжешћи ударци су од оних који су му били најближи, од највећег поверења и ''највернији''. Само су променили једно слово. Шта је то на ову кризу?