четвртак, 01. март 2018.

ПРОДАЈА ДУШЕ ЂАВОЛУ....

              из романа КЛИНИЧКИ ЖИВОТ - ИГОР М. ЂУРИЋ

ПОКОЈНИК: Чиним ли неко зло себи или другима мојим потписом? Ту си ми доста нејасан, као да нешто тајиш? И осећам да је то ''нешто'' оно најважније што би требало да знам.
ЂАВО: Јасно ти је макар то да на овоме свету не постоје јасна разграничења између добра и зла, као што ни свест човечја није обавезно повезана са његовом душом (и ту ја налазим простора за своје деловање), па самим тим не видим зашто не би тако било и на ''другом'' свету. Другим речима, они који су прихватили веру у једнога Бога тиме су изгубили право да имају добре и лоше богове: тако сам се родио ја. Трећим речима: не очекуј од мене да будем сто посто поштен. Потребна је дугачка кашика да би се вечерало са ђаволом... ако разумеш шта хоћу да ти кажем... Посматрај то са практичне стране, наиме, добро је и у паклу имати пријатеља. Још неко питање? Ја сам наиме доста заузет створ, па бих да ако нема неких већих нејасноћа да се потписује, па свако на своју страну.
ПОКОЈНИК: Не запетљавај ме бесмисленим реченицама, не могу тек тако, велики су улози у питању а ја немам одговор на важна питања. Ја не желим да постанем ђаволов поданик ако већ не могу да останем божји човек.
ЂАВО: Еј!!!, све је то једно исто. Човек је човек. Нема ту разлике. Ми причамо о нечем другом што нема везе са људима. У народу постоји веровање да је ђаво хтео по угледу на Бога и његовог човека исто тако да створи свог човека па је из тог покушаја постао вук. Чиста глупост. Испада по томе да је богов човек: вук у људској кожи, а мој вук: човек у вучјем крзну. А мени је по мери сасвим и тај богов човек, ни сам га не бих боље и по свом укусу направио. Једна моја муштерија, слична теби али после повратка много успешнија но што ћеш ти бити, макар тако сада стоје ствари, негде је написала и то без моје помоћи, да је човек моја продужена сенка, што није до краја тачно али је лепо речено. А, истина је супротна, нисам ја створио неког другог човека због пандана божјем већ напротив: ја сам од људи створен. Још је ваш 'роми Вук (такође моја стара муштерија) говорио да су ме људи из јаме извадили и тако у свет пустили. Караџић је био такав, што-шта је буквално прихватао, али симболика ове приче је да ја нисам стварао човека имитирајући бога него супротно: људи су мене створили инатећи се сопственоме створитељу. Човек је мене из јаме извадио а не ја човека. Ја човека само по некад у јаму гурнем. И то за његово добро. Још сам Милтону 1683-е у Италији лепо казао да ја ко душманин не идем, већ да ослобађам. И кад у јаму гурам ја човеки услугу чиним. А мене, моју суштину, ако ти је веровати твом ''Новом завету'', гурнули су у тело свиње. Ето, неко у рупу - неко у свињу. (Једино ме  Свети Јован приказивао као леопарда, и то делимично...). А неко и у чизму! Од када је века и света мени се неправде чине. Чак се и импотенција појединаца приписивала мом утицају, што је, признаћеш, апсурдно и контрадикторно ако ме већ оптужујете да наводим на грех.Углавном, ви људи сте увек чекали да се оклизнем а како би сте се слатко смејали. Е, па, смех по некад има и своју цену. Најзад, што се мене тиче, кад потпишеш, можеш слободно у цркву да идеш, вера је, наиме, лична ствар...
ПОКОЈНИК: Не дајеш ми ништа конкретно, само некакве двосмилене филозофије, зато овако споро иде , а до мало пре си ме убеђивао да ово није филозофија него трговина. Ја те лепо питам хоћу ли, кад поново умрем, у Рај или Пакао, а ти све нешто изокола?! Како ћу да живим без душе?! Брига ме ко те је створио, кад је већ еидентно да постојиш.
ЂАВО: Еј!!, не купујеш ти од мене душу већ ја тебе спасавам од смрти, па сходно томе ја се не бих баш пуно ценкао и одуговлачио. Ја можда могу и да одустанем. Ти ме не слушаш: ја сам ти објаснио у вези Раја, то јест Пакла, и више од тога не могу све и да хоћу. Без душе ћеш живети ко и до сада, ко и многи. Неке квазифилозофије то називају ''органским порталом'', кажу да се човечанство дели на људе ''са душом'' и људе ''без душе''. Немају они појма о чему причају али ни свесни нису колико су близу истине, наравно у тотално другачијем контексту. Што се тиче мог филозофирања оно се креће само у доменима користи у трговини, ако ти се не свиђа: ''срећан пут'', ако хоћеш да тргујеш са мном мораш мало и да претрпиш ако ''мисаоно засмрдим'', штоно рек'о један ваш велики човек, чуо си за Пекића ваљда: ко ђавола за реп држи, мора му и прдеж поднети. И најзад, добро је да си схватио да постојим и ако ниси можда свестан да си управо то изговорио. Моја муштерија Јунг је лепо говорио да сте сви ви моје марионете под условом да верујете у моје постојање само зато да би то објашњавали као празноверје. Ту је ваша грешка: 'тели би да се јебете а да вам не уђе, мислим ви: људи...
ПОКОЈНИК: Заиста нема потребе да се тако вулгарно...
ЂАВО: Што смо постали фини... тај исти Јунг Густав (и још како беше?!) вам је поручивао да се ђаво, то јест ја, најбоље прогони стрпљењем јер га он (мисли се на мене) нема. Ама, џабе, није имао коме!!! Слушај, да скратимо...
ПОКОЈНИК: Ти ћеш да ми говориш о стрпљењу?!
ЂАВО: Зашто, молим?!
ПОКОЈНИК: Па већ неколико пута губиш живце! Слаб си ми ти трговац, кад већ други пут претиш како ћеш одустати. Него, реци ти мени, како сам ја као бестелесан, као душа, као идеја, на том назови другом и бољем свету могао и смео да размишљам о перверзним стварима, да осећам страст и жељу за сексом??? То ми никако не иде у главу. Не би требало да је тако, то прља душу, ако је истина, и опет јој ставља окове?! А, опет, није ми јасно, ако је душа бестелесна, и ванвременска, и ванпросторна, зашто црквени оци проповедају да уздржавање од секса и хране чини да душа буде здравија?!
ЂАВО: Еј!!! Човече!!!, све си то само сањао, како ти то до сада бар није јасно. И овај разговор је сан. Све је већ одлучено, ти си већ одлучио. Сан!!! Снови!!! Полуције!!! Да није тако следио би ти вечни мрак па онда не би ни могао да мислиш на свастикине сисе. Снови!!! И то снови који немају везе са Поовим ''ђаволом перверзности''. Како је још Марко Аурелије рекао: ''телу припада рака, души припада сан''. Зар треба да ти објашњавам о тим стварима, зар си мало пута за живота сањао чудне снове. Па и такве, како ти кажеш, перверзне, мада ја заиста не видим ништа перверзно у њима. Да ти право кажем та идеја са женином сестром уопште није лоша.
ПОКОЈНИК: То није тема, нисам на то мислио...
ЂАВО: Него на шта си мислио? На крају крајева, колико видим ти ниси седео скршетних руку по том питању. Према томе, урадио си то и пре него си ме срео а сад мени држиш моралне придике.
ПОКОЈНИК: Ти си ме свакако на то натерао, сад видим и схватам то.
ЂАВО: Па и да јесам, шта?! Ајде, кажи поштено: јесам ли те нагонио да перверзно мислиш на дечаке? На мале девојчице? На мушкарце? На животиње? Не, мој брате по вери: ако си и мислио, то јест, сањао - мислио, односно, сањао си сочну пичку и ја старно не видим у чему је ту перверзија?! На крају крајева, ако ви људи сматрате да вас ја на неки начин наводим на блуд који је вама стран а ви се лепо одрекните секса. Одрекните се секса, ако сте искрени!!!
ПОКОЈНИК: Е, јеботе, 'де баш мени да допадне ђаво који воли да цитира друге и уз то још изражава као кочијаш?!! И престани да вичеш: еј!!! Перверзно је то што душа умрлог или умирућег не би требало да мисли о томе!!! Проблем је што онда није слободна!!!
ЂАВО: Шта ћеш... и твоја ће књига бити пуна цитата па ја не коментаришем него ти награду спремам... и не глуми финоћу, молим те... а што се тиче твоје душе: она СВАКАКО неће бити слободна... Међутим, разјаснићу ти, мада ћеш тешко схватити. Ти, у ствари, док си био нежив ниси мислио о сексу него си саобразно мислио на том нивоу. И сам знаш да тада није имало шта да ти се дигне а ипак си ти саобразно био укрућен.
ПОКОЈНИК: Ништа те не разумем што значи да ме опет нешто фарбаш. Па добро, шта рече: чиним ли зло што се бакћем са тобом, мада је очито да и немам неког избора?
ЂАВО: (за себе и себи у браду: Зависи да ли моје име пишеш малим или великим словом, то је питање и суштина разлике...). ...Не чиниш зло, нити ја чиним некоме зло... Лепо је Кундера написао да сматрати Ђавола присталицом Зла, а Анђела борцем Добра, значи прихватити демагогију Анђела... Још је Малро одао почаст машти Европљана који су ме измислили па кад сам умро (по њему) они су пронашли свој дух... будала...
ПОКОЈНИК: Не знам што али очекивао сам такав одговор...
ЂАВО: Па, кад је истина. Наравно да ни са једним спаљеним на ломачи, или на други начин умореним, због некаквог пакта или савеза са мном, нисам имао никаквог посла, нити је моја кривица. Сви ти пострадали, бар са те стране били су невини. Када су 18. августа 1694. године спаљивали Ирбена Грандијеа ја нисам био присутан.  Седам хиљада људи је клицало његовим мукама на ломачи... мене ту није било... Читај оног вашег Живковића, њему сам говорио о томе. Он ме је показао у доста позитивном и реалном контексту, па ме је чак из МИТА пребацио у НАУЧНУ ФАНТАСТИКУ, што је позитиван помак за мене. Ја сам се увек трудио да тим мученицима олакшам. Па ни онај доктор са Хајделберга Јохан Фауст није имао никакве везе са мном и ако су после о њему и мени написане хиљаде страница и написане хиљаде нота: Лесинг, Гете, Лено, Бусони, Гуно, Клингер, Лист, Шефер, Рембрант, Марло, Берлиоз, Спохр, Шуман, Хофман, Вебер, Менделсон, Вагнер, Гоунод, Боито, ... Ни Дон Жуан, ако ћемо право, ни Јозеф К. Па тако и ти по том питању можеш бити миран. Ја сам толико мудар да ретко остављам свој траг а скроз паметан да својим умећима никада не подучавам људе. Пусти бајке и легенде. Па и године 1484-е када је тадашњи папа Иноћентије VIII обнародовао булу ''Summa Desiderantes'' која се тумачи као објава рата мени, дакле, и после тога су страдали људи, жене и деца који нису имали никакве везе са мном. А не ја!!! Нити сам их ја уморио!!! Размисли, па и те приче о мојим незајажљивим сексуалним апетитима, ето, у твом случају, ко ти обљубљује жену, ја или: у цркви веначи кум?! Ако сам га и ја наговорио, па шта?! Део сам снаге која вазда жели да створи зло, а увек добро сазда.
ПОКОЈНИК: Остави ме својих лоших стихова. Какво си ми добро тиме урадио?!
ЂАВО: Па макар знаш са ким имаш посла. А стихови нису моји већ Гетеа великог. Оног истог Гетеа који је сматрао да се мојом кушњом одмерава квалитет људи!!! Заборавио сам да данашњим интелектуалцима мањка класичног образовања. Да не ситничаримо, добро, моји су али се његовим слове. Ја сам њему још 1828-е, такође у Италији, јер сам тамо највише боравио због својих реуматичних костију, рекао: ''Драги господине, уметност вечно траје а живот наш је кратак као дах''.
ПОКОЈНИК: Ма какве то везе има са мном и мојом женом?! Дај, молим те...
ЂАВО: Има, врати се и продужи живот колико ти се још дадне. Ниси ти ђаво па да ти је мало и да у нужди гуташ муве...
ПОКОЈНИК: Проблем је што по некад не знаш да ли си жив?!
ЂАВО: А по некад не знаш да ли си мртав, ха!
ПОКОЈНИК: Што му дође на исто?!
ЂАВО: Да, тако је.
ПОКОЈНИК: Бог?!?


ЂАВО: Богу се душа: предаје, мени се: продаје – ти процени шта је поштеније.
ПОКОЈНИК: Још нешто... јеси ли ти разговарао са Иваном Карамазовим или вас има више...
ЂАВО: Како каже извикани Куељо: ''ђаволи непрестано долазе и одлазе''. Има нас у много различитих тела и времена али ја сам један. Немам вере (осим своје), мењам расу према потреби, ентитет према датом тренутку а религију према послодавцу. Приметио си да сам скоро увек мушко. Ви писци волите да жене оставите за друге јунаке или да их представите као моје жртве али никад не опишете мене у женском роду или полу.
ПОКОЈНИК: Па???
ЂАВО: Па, добро, јесам мушко, у истину. Ако ћемо право, мушко охохохо, итекако бих рекао: мушко! Али то свакако није разлог за вашу немаштовитост. Истина је додуше и да подједнако волим да опашем и мушко, и женско, зависи од тога како ми дође. (Јеси ли чуо да је ђаво икада купио душу од жене?). Даље, егзистирам више као идеја а мање као биће али забога о чему ово причамо, све ово личи на усиљени драмски текст... и више сам очекивао од тебе као интелектуалца кад се већ упушташ у разне опсервације. Дођавола, па Иван је књижевни лик, фикција... како бих могао... па ја сам стваран... и на крају, ако већ помињемо Достојевског, мени је више по укусу Николај Ставрогин, то је мој лик, то је моје дело. Нечиста сила!! А?! Не бих се сложио али има уметничке тежине. Како лепо тај каже: верујем у нечистог духа, верујем канонски, верујем у личност нечистог духа, а не у алегорију, и никакве потребе немам да од икога изнуђавам потврде... Фасцинатно и очаравајуће, мада неко може приметити и нешто патетике. Нема везе, уметност је то а куд ћеш уметност без патетике. Не, нисам разговарао са Иваном, он је по мало офуцан лик већ...
ПОКОЈНИК: Само питам... извини...
ЂАВО: ... и ... али сам разговарао са Фјодором Михаиловичем у Сибиру 1852-е године, кад је од хладноће, глади и исцрпљености... али то није за причање... касније ме је он описао као једног шармантног и духовитог похабаног племића, мада је по мом укусу претерао са мојим филозофирањем јер ја говорим и умујем само онолико колико ми је потребно да постигнем циљ и убедим ''странку''... шта... и ти мислиш да много филозофирам... ја не знам шта је вама свима... ви говорите и филозофирате о мени па сам вам ја крив после. Илити, што је 1692-е године гувернер државе Масачусетс господин Фипс када је дошао да умири инцидент у Салему, који је узгред буди речено измакао контроли, рекао: ''о ђаволу је већ доста речено...''. Са вама који желите да будете писци увек постоји проблем: како да будете оригинални?! Ја сам још 1923-е године говорио Ману на планинском одмаралишту и лечилишту Бергхоф да се потруди да буде оригиналнији и не помиње ме а још мање да ме и цитира. Није ме послушао, урадио је и једно и друго још и тендециозно преносећи моје речи да је моја популарност суштаствено немачка појава. А ја видиш нисам такав. Руска сам ја душа. Са Русима сам најбоље и пролазио. Немци су исувише крути. Енглези немаштовити. Французи су некултурни. Ви сте Срби подмукли а Италијани неозбиљни. Шпанци су пак непоуздани. Али Руси, ех, Руси имају душу. За руску душу се вреди помучити. И они је дају увек будзашто из чисте жеље да пропадну. Па они су сви револуционари, сви би они да руше старо и граде ново. И стално тако.
ПОКОЈНИК: Ха, ту сам те чекао, сад ти мешаш књижевну фикцију и стварност, колико ово може да буде стварност. Тако је и Иван ''ухватио свога''. Манов њижевни лик Касторп се тамо лечио а не Ман.
ЂАВО: Жао ми је да ти кварим еуфорију због заблуде да си укњижио једну вербалну победу, али ја нисам ништа помешао, ја јесам баш тамо разговарао са Маном а ни тај Касторп није сасвим измишљени лик. Међутим ја нисам ни мислио на њега јер је на основу нашег разговора и мојих речи створен Леверкин (који је такође ''хватао свога'') а који није нико други до Ниче, за кога си надам се чуо. Оговарали смо Ничеа а Томас ме после преварио.
ПОКОЈНИК: Па шта ја да радим, да те помињем или не? Гужва је велика, конкуренција небројива? Како да се не поновим? Јер, није лако суштенство проникнути: ти ниси ја, ти си ђаво!!!
ЂАВО: Ха, читали смо, видим, Ђавоље еликсире. Браво, браво!!! Најзад једно пријатно изненађење од тебе!
ПОКОЈНИК: Да, читали смо, читали смо по нешто...
ЂАВО: Елем, код Достојевског и Мана ја се појављујем у виду инцидента, нејасно и болесно, са увек отвореним знаком питања јесам ли стварност или халуцинација. Булгаков и, рецимо Ружди, мене представљају као део свакодневнице, као део света, као неког ко се креће међу људе. Код Гогоља ''знам'' да будем симпатичан и забаван ипак најчешће демонски миситичан, и њега су многи касније само копирали, Гогољ је мој литерарни отац у Русији. Код Хофмана врло отмен али средњеевропски мрачан. За Дантеа сам чудовиште са онога света које влада оном страном и што је још горе нисам сам него има мојих реплика колико хоћеш. Као и он, тако су и Гете и Милтон остали у сфери библијског па и античког мита. Они нису погодили скоро ништа од моје суштине и ако, понављам, неке нисам ни упознао лично. То су све обимна и до ''зла бога'' (дакле: ''до мене'') досадна дела која мало ко прочита до краја. Досадан је и Шекспир, али ме је он доста добро ''упаковао'' и то би требало да вам послужи за пример. (за себе) Свима вама, матер вам. (па опет Покојнику) Јер, руку на срце, било је много, много, више промашаја него добрих дела која имају мене за тему. Поготову код вас у Србији. Код вас има много слинаваца који су прво написали књигу па после научили да бришу нос. (па опет за себе) Такав си уосталом и ти. (па опет Покојнику) Па онда и тај Еко. Написао је досадну књигу, али врашки добру досадну књигу. Ја немам ништа ни са маркизом Де Садом осим моје индиректне кривице пошто је он покушавао да ме имитира на основу изопачених и посве погрешних представа о мени а које су плод заблуда. Ја по природи јесам перверзан али нисам болестан. Секс у коме је све дозвољено мени ништа не значи. Ја сам поборник ''забрањеног воћа'' које може бити извор највећих уживања. О митовима и светим књигама нећу ни да трошим речи. Већина ме упозна, макар по тим књигама, за живота или кад умру. Ти ћеш писати да си са мном разговарао док си био ''ни жив ни мртав'', док си био клинички мртав дакле у међуфази, што може да испадне и добро. Кажем ти: тешко је бити оригиналан кад сам ја у питању. Ето, Дикенс је поприлично лепо и невино све то представио, рекло би се: својим речима. Мада, и онај Португалац Самараго, људина једна, тај је био баш храбар. Он је отишао далеко али ипак не предалеко ... ипак, прилично... како да кажем: поприлично!!! Он је мене и Њега поставио на исто место у исто време у разговору који је обећавао. Инересантно. Моје речи је искористио. Ја сам му рекао да све што занима Бога занима и Ђавола. Није нескромно са моје стране али сви желе да пишу о мени. И Кафка, и Бодлер, и твога кума Његош, и Чехов, и Рабле, и Џојс, и Иго, и Беме, и Бекет, и Сартр... па онај ваш Ћосић. Ето, и Крлежа који ме описује у црним рукавицама, као доктора медицине из Смирне како кувентим на неком броду са српским војником... То је ваљда зато што немам својих светих књига, нити свешеника да их после погрешно тумаче. Ни највећи нису успели да буду оригинални: Ман се, рецимо, није ни макац померио од Достојевског (а овај је пак изашао из Гогољевог шињела), Гете од Милтона, Милтон од Бокача, овај од Дантеа. Али шта ћемо? Није моја грешка нити сам вас ја тако јебене створио па сви ви имате исте жеље. Признајем, неког удела има и мог у томе, ја наиме никада и не бирам безвезњаковиће који би пожелели: новац, злато, куће. Такве будалетине и не треба да добију шансу за нешто велико и озбиљно... Мада, сиромах човек готов ђаво... Него, хоћемо ли ми ово наше...
ПОКОЈНИК: (Присети се речи италијанског писца које гласе: Чему доказивање онога што друкчије и не може да буде?) Дај то перо.
Ставља потпис на уговор написан на пергаменту, пером које је умочио у сопствену крв, и у тај мах буди се крај своје жене, у свом кревету, у своме стану. Погледа на папир који је стајао поред будилника: ''однети критичару паре, 10 сати, кафана ''Под липом''''.

Нема коментара:

Постави коментар