Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

субота, 24. март 2018.

...ноћи и дани после 24. марта 1999.


Пише: Игор Ђурић

...„Рат много више људи осрамоти него што их поубија“. (Живојин Мишић, Време смрти)...
...пролећно предвече, били смо у дворишту испод породичне куће. Нешто смо чистили у башти, дете се играло, стари седели на хоклицама. Не могу рећи да је поподне било мирно јер мира одавно нисмо имали, поготову у последње време. Било је: тихо. А, онда су тишину пореметили пуцњи из суседног села. Неколико рафала, па тишина, па онда интензивно пушкарање. Потрчали смо, увели дете у кућу. Ја сам онда узео пушку и изашао напоље. Пушио сам, седећи на степеницима, и ћутао. Путем су пројуриле чувене блинде (блиндиране газике) које је наш МУП добио из Белорусије као донацију у време санкција (што смо им после двадесет година вратили увођењем санкција). 
      Водила се борба, неко је донео вест. Није ни морао, чуло се као да се све догађа на пар стотина метара, а не на пар километара како је заиста и било. Рекох, било је пре тога тихо вече. Онда су почели да пристижу детаљи: у једној чајџиници седели су Србин полицајац и његов „пријатељ“ Албанац. Седели су, пили и разговарали. Онда је „пријатељ“ Албанац узео пушку која је била наслоњена уза зид, која је припадала полицајцу, и убио га властитим оружјем. Са том истом пушком, после тога, утекао је у своју махалу. Сада се тамо воде борбе. Ко против кога? То нико није знао. 
      Пар сати након описаног догађаја утихнуло је. Нездраво утихнуло. Тако бачиште (бачевиште) утихне кад се торовима у мрклој ноћи приближава медвед. Тишина пред ураган. Са телевизије су почеле да се преламају злокобне слике. Почело је бомбардовање. У почетку нисмо чули ништа. Буљио сам у небо. Ништа нисам видео. Тек касније, у току ноћи, чуо сам прве авионе, да не престанем да их слушам током седамдесет и кусур дана...
...ништа не видим на небу. Само из даљине, од стране албанских села чујем рафале. Шенлучењем прослављају почетак бомбардовања и рушења Србије...
...укључујем Си-Ен-Ен и гледам слике које се мењају. „Добродошли на велику светску позорницу“, као да чујем глас са екрана. А не чујем то, само ми се причињава. Ту станицу могу да гледам захваљујући сателитској антени коју сам купио средином деценије да бих могао да пратим шта се догађа у Београду, у време демонстрација због крађе гласова на изборима. Само сам једну лаж (РТС) заменио другом (Си-Ен-Ен). Она прва је макар била моја...
...сазнајем да су прве бомбе пале на Слатину...
...чудна је била та прва ноћ бомбардовања. Ја никако нисам могао да поверујем да се то стварно дешава?! Нисам могао да верујем да западне „демократије“ убијају Србе за рачун терориста?! Дуго сам гледао у небо. Оно, још, није ништа говорило. Није одавало то да нам се управо горе и одозго спрема катастрофа која ће уследити кад исто „проговори“. Вратио сам се у кућу и поново погледао телевизор. Свако је причао своју причу и сви су лагали. Сви су лагали!!! Једино смо ми знали истину: ми који смо те ноћи дрхтали, плашећи се за своје најближе и нејаке...


...прво јутро после прве ноћи бомбардовања није одавало да се нешто драматично дешава. Колико ме сећање служи: било је ведро и сунчано. Устали смо, ја и жена, дете је још спавало, и некако смо збрзано кренули на посао, прескочивши ритуално испијање кафе. Нисмо били сигурни шта треба да радимо? Ноћ смо провели будни, тек смо пред зору заспали кошмарним сном, са дететом између нас. Возећи према послу, држао сам аутоматску пушку на коленима. Супруга је у торби имала магнум 357.
Улице живахне, људи по њима, Срби и Албанци, некако вештачки раздрагани, ваљда су ових месеци ишчекивали бомбардовање као некакву катаклизму, па кад су јутрос устали а да нису ни чули авионе, сви изгледају срећно. То прво јутро смо још поздрављали и отпоздрављали једни другима, последњи пут. Као да смо прижељкивали да је све то један ружан сан и да ће уследити буђење са олакшањем. Буђење је већ уследило, било је касно да исправљамо међусобне брљотине. Код гласа разума није битно да ли ће доћи, већ када ће доћи. Кад га није било пре, неће га бити ни сада, кад бомбе падају и људи гину...
    ...У канцеларији управника поште чека ме позив за мобилизацију. Испоставиће се да је то мој последњи радни дан у Србији, до времена када ово пишем. Како је ко долазио на власт пре и после тога: отпуштао ме је са посла. Деведесетих Милошевићеви, после 2000. године ови што су свргнули Милошевића...
     ...обично ноћу утихне. Са неба се чују авиони али се тај позадински звук већ тада подразумевао – човек се навикао на њега. У тренутку кад осетиш да је звук престао, заболи те и уплаши та тишина. Повремено се од некуд чује јака детонација: то је негде пала бомба или ракета. Чуло се на почетку и шенлучење пијане војске, али је оно из дана у дан бивало све ређе и ређе, док није скроз утихнуло како нам је сплашњавао ентузијазам. Кад нека кућа гори у близини, ноћу, осетиш сенке које баца и ако их не видиш, а, чујеш како пуца цреп и тренутак када се иста уруши. Пред зору, кад су ватре догореле, пијани војници заспали а ноћни авиони отишли да би их касније заменили дневни, чује се само стока. Чује се топот коњских копита по асфалту, мукање крава које непомужене пужу по варошким сокацима, лавеж ситих и обесних паса који се боре за територију. Ако погледаш, у само свитање кроз прозор, учини ти се да је пао снег док не схватиш да је стадо оваца, без чобана, снуждено опколило јасен на раскрсници код Рибњачког брда...

     ...НАТО авиони су стално изнад нас. И сви мисле да баш њих виде и прате. Круже, испразне терет, а за њима стижу други. И тако цео дан (испресецан крстарећим ракетама). И тако сваки дан. Ми се шуњамо према селу које је било јако упориште терориста. Кажем било, јер су шарени пре пар дана то терористичко легло разбуцали и отишли даље а нас сада шаљу да видимо јел' ко остао. Већ тридесет и кусур година ту нема Срба и ако је пред рат 1941. године то било чисто српско село. Тај бункер од села је држало неколико хиљада добро наоружаних терориста који су западној штампи данима проглашавани за „голоруки народ и цивиле које сатире српска солдатеска“. Село није разрушено, нити попаљено. Тек ту и тамо се види траг борбе или пераја од минобацачке гранате. Пред џамијом несвакидашњи призор. Коњ који је остао затворен у џамијском дворишту, уплашен од пуцњаве и детонација покушао је да прескочи ограду. Није имао довољно снаге да прескочи па је прободен на шиљак од металне ограде тако остао да виси. Већ се укочио и заударао је. Као какав споменик људској глупости лебдео је тако забоден на металну шипку. Около пуштена стока, пси. Само људи нема... 
...добијамо поуздане информације са границе према Албанији да наши саборци немају намере да се помере ни за педаљ уназад. Трпе велике притиске из ваздуха (НАТО), са земље (терористи, албанска армија и плаћеници) и из Београда (опозиција, невладине организације и круг двојке). И поред тога, не пада им на памет да се предају или, не дај Боже, побегну. А ови из НАТО баш све лепо испланирали. Почне лепо бомбардовање, пробије се граница, Србија капитулира, за два-три дана и готово. После тога се пуном снагом крене у „изградњу демократије“ на Космету, нико више не помиње Монику Левински: ма, да те види бог. 
      Али, увек се нађу неки Срби да све покваре. Зато и добијају оно што су заслужили: дрзнули су се да бране властиту отаџбину. Нама у другом ешалону (где такође трају непрестане битке и гине се), борба војске на граници подиже морал у овом новом Косовском боју. Косовске битке, ма када се одигравале и против кога се водиле, увек су одлучивале о већим стварима него што је у први мах то изгледало. Најмање се у косовским биткама бранило Косово. И Метохија. Бранили су се виши, небески циљеви (али се и заустављало надирање хорди). Косовске битке, све редом (има их много и никада не престају) водиле су се и губиле у циљу очувања српске државе и српскога имена. Нити ће икада српска држава бити цела и јака без Пећи, Дечана и Гориоча. Не бране падобранци и њихови саборци из других јединица само границу. Они бране наше право да будемо људи. Они су својом битком одбранили право да то могу да чине и онима који данас у Србији пљују по њима: то је цена слободе за коју су се изборили...
...ноћу је најгоре. Метохија је равна а ми некако под брдом. Све се види. Сваку ноћ горе ватре на све стране. Што од бомбардовања, што од паљевине. Од овог другог, руку на срце: више. Ватра је све однела али јој је доста и времена требало. Није било лако потпалити све. И ма колико се трудили, пре њих: ми, и после нас: они, увек остане нешто што одоли ватри и људима. Никада не изгори баш све. Остане увек нешто, некад не више од детаља, да подсети да се палило туђе и да чак ни згаришта не припадају палиоцу. Ватре су гореле. Дим је ограничавао и међио моју Метохију. Некад црн, некад бео – као да је свака кућа давала неки свој одговор о рату и миру, о љубави и мржњи. Ноћу се дим није видео али су светле пламене кугле из даљина и са различитих страна сијале, осветљавајући пут одлазећем разуму, да се више никад не врати у ове крајеве. Чудан је начин избора паликућа. Никада разум не одлучује о новој паљевини: све је чист инстинкт, нешто унутрашње, недефинисано, што човека упути баш према тој (некој) кући. У овоме рату паљења кућа војске се нису сукобљавале са људима - него са грађевинама, ваљда са симболима постојања и остајања. Као да је нешто говорило, и једнима и другима, да треба куће палити а не људе убијати. Хуманије је. Ми само нисмо хтели да живимо заједно...

Нема коментара:

Постави коментар

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog