О Димитрију Туцовићу, из књиге "Косово - Вечити рат"

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

...И најзад исти сценарио од 1990-е па до 1999-те, где се ''грактало'' о угроженим људским правима и ''злочинима Милошевићевог режима''. Али нико да објаснио како то да је ''жртава'' на Космету све више и више а да ''злочинаца'' скоро и да нема. И, као и данас, и тада се међу Србима јављали они који су подржавали такве приче из разних разлога. Пре свега су идеолошки разлози у питању. Од Димитрија Туцовића који је, уз помоћ Косте Новаковића и Милоша Требињца, нападао ''великосрпски хегемонизам'' и ''злочине'' над Шиптарима у ''Борби'' и ''Радничким новинама'', преко комунистичких апаратчика Срба („Наш општи став био је да се Косово уступи Албанији, и то због уједињења са Албанијом“, Милован Ђилас, Момчило Ђорговић, Верник и јеретик, страна 138.), па до данашњих представника невладиних организација, скоро се ништа није променило у вокабулару напада на Србе. Једина је разлика што је Димитрије Туцовић погинуо бранећи своју земљу, док ови данашњи пљују по своме народу из удобних и амнестираних дезертерских фотеља.

Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају 1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: „Догађаји на Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску народност...“. Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом шпекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу ''Панда'', да су јој „Албанци говорили да убиство у “Панди” није починио нико од њих и као један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за починиоцима 17. децембра, три дана након убиства“. Како год да  окренеш: по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима, а пошто матрица ''добро ради'' она се користи скоро у истом облику и обиму - читав један век.

Александар Ранковић је једном испричао Добрици Ћосићу (''Пишчеви записи'' 1981-91, стр 20.) следећу причу: „У акцији прикупљања илегалног оружја на Косову, 1956. године, прикупљено је 26.000 пушака, стотине митраљеза и бацача, два топа, хиљаде револвера и много муниције. А на Брионском пленуму 1966, због тог прикупљања оружја, оптужен сам за терор над Албанцима на Косову и Метохији“. То је деценијска, да не кажем вековна, матрица понашања Албанаца на Косову, и њихових помагача из Србије и извана. Чак и када се прикупља нелегално наоружање, забога и топови, то се све приказује као терор над њима.

Димитрије Туцовић у свом памфлету ''Србија и Албанија'' на једном месту пише: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце“. Примећује се да се овај текст ни по чему не разликује од фразеологије и општих места о којима сам говорио у овом тексту. Шта можемо закључити из ове реченице (што већ нисмо закључили из сличних које су претходно навођене)? Па, најмање две ствари: да су Албанци благовремено напустили села и да су у тим напуштеним селима изгорела деца и жене у варварским крематоријумима!!! ''Карнегијева комисија'', међународна комисија која је оформљена 1913. године са задатком да истражи злочине у балканским ратовима, користила се истим методама и речником. Ето образаца по којима су касније радиле невладине организације, а пре њих комунисти, а између њих медији са запада и код нас. Ову књигу Димитрија Туцовића, нове комунистичке власти штампаће одмах након рата, 1946. године у Загребу, у тиражу од 25.000 примерака. За паметног доста...

...О коминтерновском анти-српству овако пише Добрица Ћосић у писму Споменки Хрибар, 1986. године: „Сви су стари и прави комунисти, од Димитрија Туцовића до Александра Ранковића, Марка Никезића и Мијалка Тодоровића – идеолошки мазохисти; између српског и југословенског, свагда и у свему ће бити за југословенско, и за ''југословенско'' погазиће и истину, и правду, и достојанство своје и свог народа, сматрајући то светом дужношћу комунисте ''велике'' и ''угњетачке'' нације; српски комунисти ће бити први који ће свако заступање националне правде, слободе, интереса свог српског народа која није на ''партијској линији'' оквалификовати као ''великосрпство'' и ''национализам''“. Све што ће потоње невладине организације и поједине политичке партије, од деведесетих па на овамо, изговорити и радити у основи је наставак анти-српске политике коју је прописала и водила Коминтерна. Давно је то почело. Овако је деспот Угљеша Мрњавчевић писао у повељи помирења са Византијом, о Душану Силном: „...прогласивши себе самодршцем Србије и Романије... неправедни мач против сасвим недужних дизао, и недостојно отимао ромејску слободу и уставност онима, који су се у њој родили, одгајали и одрасли, па и у област божјих ствари потезао неправду... присвајајући себи одлучивање не само о људским него и о божанским стварима, па је створио неканонски саморукоположеног патријарха и, дрско отргнувши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве припојио ономе, због чега се и десило, да је настала не мала схизма...“. (Грчке повеље 263-5)...

...Време Балканских ратова је пресудан период у коме су створене медијске матрице које ће се користити до данашњих дана кад год треба нешто рећи против Срба а у корист Шиптара. Тако и аутор преноси писање тадашње западне штампе „о страшним злочинима српске војске“ која је 1912. ослободила Косово и Метохију али наглашава да је: „српско виђење целе ствари другачије“. Касније ће о томе писати и Димитрије Туцовић духовни отац вокабулара данашњих невладиних и антисрпских организација, као и појединаца. Београдско Време је 7. августа 1923. објавило репортажу о Азему Бејти, вођи качачких банди,  „као о мирном и трезвеном младом човеку који је био интелигентан и говорио неколико страних језика“, (П. Имами, н.д, 135.). Идејни оци медијских лажи које су допринеле да се изврши бомбардовање 1999-е године створили су своју „чељад“ на причи о наводним српским злочинима на Косову и Метохији 1912-е године. Наравно, нико не спори да су извршени некакви злочини али свакако не у обиму какав је тада представљан у страним медијима. Колико је само злочина почињено над Србима са Космета до те године, да је освета била истинска и мери у којој је била заслужена вероватно Албанаца и не би остало на Косову. Да је све то пропаганда говори и чињеница да је у наредним годинама изостала масовна освета својствена Албанцима а коју су могли да спроведу већ три године касније. Убијали су они пуно и након те три године али свакако не онолико колико би то чинили да је три године раније српска војска убила 200.000 њихове сабраће како је то пропаганда, пре свега аустро-угарска, представљала....

КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те? - читај овде