КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

недеља, 28. август 2016.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: ЧОВЕК!!!



У врело и кризно лето 2009. године, новине тј. њихови „културни“ подлисци (који су све - само нису културни), али и интернет портали и форуми, опет су (по ко зна који пут) били опседнути ликом и делом Милоша Црњанског. И овога пута више са акцентом на „лик“ а мало или скоро никако на „дело“. Из нафталина су извађене оптужбе над којима је бдео дух Ристића, или Крлеже или Зоговића, о томе како је Црњански био националиста, пронацистички и пронемачки настројен, човек који је волео Франка а мрзео републиканце. Замерало му се што је извештавао за Време из Шпаније у јеку грађанског рата а поготову се замера што је покренуо и уређивао часопис Идеје, 1934-е године. Наравно, није се заборавило ни то да је са симпатијама извештавао и из нацистичке Немачке, одакле је писао о томе како Немачка жели мир управо у периоду када је започео прогон Јевреја а Хитлер се енормно наоружавао и спремао за рат (Бартолино).
Јавили су се и они који бране Црњанског са такође, мање више, познатим аргументима. Црњанског су идеолошки противници љубоморни на његов књижевни рад још за живота етикетирали етикетом националисте, фашисте, али и: антикомунисте. Сада се духовна и физичка деца тих првобораца јављају са повременим освежавањем бајатих тврдњи о национализму и заблудама (Аврамовић). Све су то стереотипи и већ офуцане фразе јер критичари Црњансковог политичког опредељења, критикујући га данас, не узимају у обзир историјско-политичке контексте у којима је Црњански тада деловао а ни временску дистанцу која је створена од тада. Када је он извештавао из Немачке цела Европа је била у пријатељским односима са Хитлером а он и није био у Немачкој када је почео прогон Јевреја. Нападајући Црњанског, набраја се даље, у ствари се напада српско национално биће и српска култура.
У расправу се даље укључују термини као што двојна, рафаеловска и микеланђеловска личност Црњанског па и то да се Црњанском не замера његов национализам који је романтичарска љубав према свом народу и својој земљи али да оптужбе за кокетирање са национал-социјализмом и даље стоје. (Бартолино)
Браниоци, пак, тврде да Црњански није светиња и табу тема, да су његови ставови често били колебљиви и под разним утицајима, некад противречни али да све то није довољно нити убедљиво да се говори о његовој идеолошкој оријентацији, поготову прихватању општег места да је писац био реакционар (Аврамовић).
Овде завршавамо ретроспективни преглед полемике на релацији Никола Бартолино - Зоран Аврамовић (који је касније аванзовао у Министарству културе). Обоје познаваоци живота и рада Милоша Црњанског они су, у ствари, парадигма односа јавности према Милошу Црњанском који никада није био уједначен и бесталасан, већ је увек био оптерећен поделама, полемикама и различитим ставовима. Увек га неко напада (и тих је увек више) и увек га неко брани (било је и таквих). Ни он не остаје дужан никоме.  Црњански јесте био контраверзна личност - па није ни чудо. Сам је за Борбу Милу Глигоријевићу рекао 1973. године: Завист је, исто тако, честа као и пријатељство, и у литератури, јер је природна - а ја нисам био анђео. Да, то је набоља формулација целе приче и свих контраверзи око Црњансковог живота: ја нисам био анђео. Он није био анђео!!!
Данас је, мање више, све познато. Ипак, вреди се подсетити, исказати неки нови став. Свако жели да се очеше о великог писца: нападајући га или бранећи. Ајд', онда и ја то да учиним. Црњански је као државни службеник два пута боравио и Немачкој, и то 1928/29., и, у периоду 1935. до 1938. Затим одлази у Рим. За то време Црњански је скоро редовно писао текстове за поједине листове и часописе, а објавио је и Књигу о Немачкој. И, заиста, он као службеник Краљевине Југославије и није имао неког великог простора за сопствене ставове већ је углавном писао репортаже у којима је износио факта или извештавао о догађајима. Не може се, такође, пренебрегнути ни очигледна чињеница да он јесте био фасциниран новим поретком у Немачкој али пре свега оним што се урадило у привреди, грађевинарству, техници. Не би Црњански сигурно одобравао прогоне Јевреја и концентрационе логоре.
Ипак, све то подгревати данас, по мало је дегутанто и анахроно, ако се наступа са политичких позиција и зарад политичких циљева - а често се управо то чини. Понајпре се, тим подгревањем, покушава ухватити „националистички континутитет код српске интелигенције“, па је Црњански некако најбољи пример за то. Али, може ли се тадашње схватање „националног“ и „десног“ упоредити са данашњим поимањем истог и има ли места корелацијама?! На, крају, ништа не говори у  лошем контесту о писцу све и да се ставио на неку од страна у шпанском грађанском рату. Није наше да судимо како би било боље Шпанцима да су републиканци победили и да ли би они били срећнији да је њиховим животима управљао Стаљин уместо Франка. Затим, тих година, на пример, сасвим је уобичајено писати о колонијама и колонијализму као нечем опште прихваћеном и нормалном. Данас су се односи променили. И зато је неумесно коментарисати нечије политичке текстове од пре седамдесет година а да то има за циљ дневно политичка разрачунавања и доказивање нечег сасвим трећег (чак ни: другог). У научне сврхе треба се бавити са свиме што су велики људи говорили и писали – али без задњих намера. Бавити се самим Црњанским, као појавом и уметником, то је већ нешто друго. Велики људи имају ту судбину да им се све из животног пута изврће по неколико пута и да се трага за најмањом ситницом из живота и рада.
Опет, чињеница је да десничари држе Црњанског за свога. Истина је и да је у периоду Идеја он себе држао за таквог. Међутим, национал-социјализам, за који га оптужују, по својој изворној вокацији и идеолошкој дефиницији и није десничарска идеологија. Обашка, што је Црњански више био југословенски националиста, а мање српски. Шта је он под томе подразумевао – то је већ друга ствар. 1917-е године он пише Јулију Бенешићу: али реците свакоме да нас има много, којима само Загреб држи осмех на лицу. Оно што се дефинитивно може закључити из писама овоме господину и уреднику Савременика јесте да је и Црњански у то доба захваћен југословенским национализмом и романтизмом. Истом човеку он две године касније пише: Волео бих издати збирку у хиљаду латиницом и хиљаду ћирилицом примерака. Ја сам скроз за латиницу, али видим једну разумљиву грдну реакцију Срба засад и мислим да јој треба... зачас попустити да доцније сигурније са тиме свршимо.... Пише он и о српству, на пример у тексту Социјална база нашег национализма где каже, контраверзно само како он зна: Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег на жалост и нема.
Идеје доносе и текстове о Светом Сави?! Је ли то недемократско и националистичко?! Један део „друго-српског“ мњења и данас мисли да је тако. То да су Идеје биле десничарске нико не спори. Треба оспорити нечију потребу да се то Црњанском узима за зло. Њему се може спочитати, евентуално, да није био доследан у својим ставовима и да се касније трудио (лично он) да заборави оно што је писао бранећи своје тадашње идеје. И то треба да узме у обзир страна која данас велича његове националне текстове. Велики је јаз између онога што је тада писао и онога како се касније понашао.
Највећи проблем код оцењивања Идеја као националистичких, јесте манир да се подвлачење српских интереса, идеја и проблема, већ дуже време на овим просторима аутоматски сматра: националистичким!!! Писати о Светом Сави, или о Немањићима, по таквима, је аутоматски „доказ“ српског национализма. И зато је по некад беспредметно учествовати у оваквим расправама. Јер су оптужбе толико бесмислене да је немогуће се логичним следом одбране било шта постићи. У ту замку, по мени, упао је и Црњански. Бранио се често не знајући у ствари шта је његов грех. Уколико се Србин залагао за Југославију, у то време, то је тумачено „српским хегемонизмом“, уколико је пак иступао против исте, онда је оптуживан као „српски шовиниста“ – у оба случаја му је лепљена етикета националисте, наравно тумачена у лошем контексту и углавном са бланко осудом.
Усташки лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру национал-социјализма. Апсурд!!! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је на души имао многе људске животе нападао и ако Црњански за живота није ни мрава згазио. Мило Ломпар у својој књизи Повратак српском становишту пише следеће: Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: ''скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели''. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штамане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о нјавећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија.
Већ годинама у нашим крајевима траје једна саботажа свега што је државно, а у интелектуалним круговима свега што је национално – вајкао се Црњански у једном од прокажених текстова. Можда је у овој реченици објављеној у Идејама сам Црњански најбоље разјаснио континуитет раздора на српским просторима. Јер, није проблем што Црњанског нападају Хрвати, проблем је што су у тим нападима увек најгрлатији бивали Срби. Људи са истим менталним склопом се и данас налазе на истим странама у овом националном неспоразуму. И то управо у време када Норвешка штампа марку са ликом Кнута Хамсуна који се са својим ставовима према нацизму не може ни упоредити са Црњанским. Шта знају наши „европљани“ о томе?! Ништа. Они само као папагаји понављају оно што им се каже: да кажу.
Интересантно је да они који спочитавају национализам Црњанског на основу часописа Идеје пренебрегавају чињеницу да су у том часопису писали Иво Андрић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић. У Идејама су објављивали своје текстове и Момчило Настасијевић, Хамзо Хумо, Сима Пандуровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић. Јесу и Драгиша Васић и Милан Грол – али шта то може да значи?! Ништа!!! Владимир Ћоровић и Александар Белић?! Јустин Поповић?! Петар Коњовић?! Још је интересантније да већина тих који данас, и јуче, пљују по Црњанском оптужујући га да је гајио симпатије према фашизму и за служење тадашњем режиму никада не помињу Иву Андрића, његове високе функције у тадашњем режиму и дипломатији, као и његову активну улогу при потписивању Тројног пакта. Андрић је био много боље позициониран у тзв. „реакционарном режиму“ пре рата и радо је виђен гост на свим дипломатским окупљањима, па и на нацистичким. По овој теми, Миленко Поповић у својој књизи о Црњанском каже: Раније, кад се налазио на левици, својој левици, један део левице сматрао га је за нихилисту, а један део деснице, ондашње, држао га је за лепрозног. Овога пута један део левице држао га је за отпадника. Грађанско-десничарски расположена влада Богољуба Јефтића и Љотићев фашистички покрет нису га сматрали за свога. Поново се нашао сам. Ни монархија није била иза њега. Александар је био покошен у Марсељу од једне тајанствене деснице, а Павле није имао потребе за Црњанским. Цензура је забрањивала „Идеје“, десничарски часопис, а десничарска полиција га је спаљивала.
Треба напоменути да је Црњански писао за много листова, најчешће невољно, не би ли обезбедио приходе или задужио кога од утицајних људи. Па је тако поред Политике, Времена и Идеја, писао и за Савременик, Наша крила, Књижевни југ, Јадранску стражу. Писао је и за Економист Милана Стојадиновића, за Реалити из Јужне Африке и Искру из Минхена. Сарађивао је и са Американским србобраном, Гласом канадских Срба и часописом Наша реч из Париза. Из овако шароликог броја разних часописа, разних и по концепцији, и по идеологији њихових покретача, није тешко наћи речи против Црњанског ако се тражи са идеолошког становишта комуниста или мондијалиста. Само, да ли су њихови ставови исправни? Зар не треба прво то утврдити.
Но што би рекао један од учесника у поменутој полемици, нећемо ми Црњанског бранити од њега самога. Није данас за проучавање интересантна идеологија Милоша Црњанског из разлога које сам навео, и које уосталом наводе његови браниоци. Највише из разлога јер све то већ стотину пута прежвакано. Ако жели данас неко да пише о Црњанском, а да то не буде пуко понављање већ изнетих чињеница, треба да проучава карактер и личност Милоша Црњанског. Ту би се можда могло наћи нешто „свеже крви“ за покретање дискусије о славном и великом српском писцу. Јер, и писци су људи а Црњански је био човек коме се дало што-шта приговорити када је његов карактер у питању.
Његов однос према најближима: мајци, брату, ујаку и другима је дискутабилан. Његово одрицање пређашњих ставова још дискутабилније, он се удвара комунистичким властима и када они то не траже од њега. Био је снисходљив према ауторитетима на власти, према одређеним писцима или важним личностима. Знао је да се додворава до бесвести ако је видео неког свог интереса. Према супрузи, и генерално према женама, његов став и понашање никако нису за похвалу. Није веран супруг а хоће и да трачари. Према новцу се односио крајње неодговорно: зајмио је, тражио, трошио преко могућности и знао је да не врати узето. Према доброчинитељима се понашао незахвално. Најзад, знао је да перо употребљава недостојно за великог српског писца пишући наручене пашквиле и рецензије,  дотерујући мемоаре врло контроверзних личности. Ово су само неке од теза о којима би требало размислити и то без зле воље, без потребе да се каже нешто лоше о писцу већ, управо супротно, такве великане треба проучити са свих страна да би се комплетирала слика за будућа покољења.
Црњански је волео да оговара. Нарочито жене и јавне личности. Чинио је то често и оставио доста трагова у својим писмима о томе. Слободан Јовановић говори Црњанском, једном приликом, оговарајући кнеза Павла, да је то човек који је читао Фауста док је српска војска крварила у Првом светском рату. Црњански у Ембахадама пише да је сам Јовановић читао Хајнеа док му је мајка умирала. Међутим, писац се није сетио да дода шта је он радио, и, у време Првог светског рата, а поготову када му је мајка умирала. Јадница је слала поруке пред смрт у којима га је молила да дође и види је још једном. Он се изговарао обавезама и болешћу а у ствари није хтео да откаже заказане излете и шетње по околини Рима и Италији. На задњи позив да дође изговорио се болешћу које према савременицима и очевицима није било. Миленко Поповић, његов помоћник у Риму, негде је написао: Једном приликом, када је службено, изненада, дошао у Београд, срео је рођену мајку у трамвају и кад је ова, сва радосна, почела да виче: сине, сине, он се одрекао мајке речима: „Госпођо, ја вас не познајем“. Био је у друштву једне раскошно одевене београдске лепотице, а мајка је носила тепелук. Ово треба узети са резервом јер је мала вероватноћа да се Црњански могао срести са мајком у трамвају, па још у Београду, пошто је живела и умрла у Панчеву (јер јој је син продао кућу). Али довољно говори о томе како су га сарадници доживљавали и какав су утисак стекли о његовом односу према мајци. Што се тиче Првог светског рата он не би смео да приговара било коме о томе шта је ко радио. Коста Павловић, шеф кабинета Симовићев и Јовановићев, је по том питању написао следеће: Док је Милутин Бојић оставио кости у Солуну, док је Иво Војиновић чамио у шибеничкој тамници, а Иво Андрић злостављан и прогањан од аустроугарских власти, док су Сибе Миличић и Вељко Петровић, и ако аустроугарски поданици, били добровољци у српској војсци, Црњански је фрајлифиговао и кад се царевина распала, настанио се у Београду.
Било је писаца који нису  волели каратер Црњанског а да при томе нису оптерећени иделошким инсинуацијама и да су чак и поштовали његово стваралаштво. Такав је био и Борислав Пекић, писац који несумњиво стоји у истој равни српске књижевности као и Милош Црњански. Пекић у једном писму пише: Никада нисам подносио уображене и егоцентричне људе типа оног дрипца Црњанског (реч дрипац пишем ведре душе и чиста срца) који доказује да величина једног писца не мора стајати у управној сразмери са његовим карактером. Када су се два велика писца први пут срела, Пекић се обратио са господине Црњански, на шта му је овај одговорио да је он друг Црњански. Пекић је тада рекао: Ја сам још увек господин, и затим напустио просторију.
Много људи му је чинило а он је пуно пута био прави незахвалник. Без обзира какви су њени мотиви, богата леди Паџет је веома помогла Црњанском док је боравио у Енглеској. Давала му је новаца и неко време га пустила да бесплатно живи у њеној кући. Платила му је школовање и слала на годишње одморе. То је свакако било понижавајуће за великог човека али он једноставно тада није имао другог избора. Могао је једино завршити на улици. Ипак, Црњански се на крају лоше и незахвално понео према богатој добротворки, рекао јој је да је „покварена баба“. Стара госпођа му је одговорила: Да сам баба то сам знала, али сад први пут чујем да сам и неваљала.
Душан Матић је говорио Димитријевићу Кости: Чувајте се Црњанског као ватре живе, јер он не може ником бити пријатељ, ни донети добра. То знам из личног, горког искуства, јер сам ну некад, заиста, покушао да будем пријатељ, а боље да нисам, далеко му лепа кућа. Истом човеку је Божидар Кнежевић рекао следеће: Ко са Црњанским тикве сади, ђаволе бере. Најзад, и сам Димитријевић, који свакако није би цвећка јер се са многима замерао а увек тврдио да је он у праву а да су други криви, вели: И мене је, морам признати, запањила нагла промена понашања Црњанског, које је настало у тренутку када сам одиграо своју улогу и више му нисам могао користити. Тада сам себи испао веома смешан, јер сам по повратку из Лондона свима у Београду хвалио Црњанског говорећи како је то диван човек, усамљени паћеник у туђини, који ми је тамо био као родитељ. Могу мислити колико су се тада смејали мојој наивности они који су добро познавали промењиву ћуд Црњанског, за којег је Михиз тачно једном написао да је највећи прзница и свађалица у југословенској литератури.
У својој књизи Време забрана Димитријевић описује како је песник Мирко Бањевић дочекао Црњанског кад се по повратку појавио у Удружењу књижевника Србије: Да ме очи не варају! Овде, међу нама, видим тебе црни Милошу, издајицо наших другова? И ти си се усудио овде доћи, а знаш да си највећа протува, која нас је некада полицији издавала. Сиротињи си хлеб узимао да би господски живео, а сада док нам ова талентована деца, млади писци вапију за кровом над главом, ти захтеваш као са неким правом од наших власти и намештај за добијени, конфорни стан. Где ти је образ и поштење?
Карактеристичан је његов однос према Крлежи, и ако се говори да се једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934. године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим, већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа заслужио Нобелову награду.
Удвара се новим властима у Југославији пре повратка. На питање Николе Дреновца, 1964., о нашој савременој књижевности, Црњански између осталог одоговара да је појава шунд литературе недостојна једне марксистичке земље. Чуш, марксистичка земља?! У интервју-у за Дело 1965. године он каже да последица рођења на северној граници нашег народа имало за последицу претерани осећај национализма. Овде није битно да ли је то истина или није, колико је важно да се нагласи потреба писца да се огради и оправда од свог негдањег националног схватања. По мени је ово друго већи „грех“ од првог. Нико нема право да спочитава нечији здрави национализам и писац је могао једноставно да ћути о томе, када је било више него очигледно да југословенске власти неће тражити од њега да се изјашњава о томе или да се правда од било чега. Он, међутим, стално то подвлачи, тако за Вечерње новости 1972. каже: Оног часа када сам се вратио у земљу одрекао сам се свог политичког мишљења. Одрекао, дакле! Није га променио – одрекао га се. Ко је тражио да се одриче?! Зашто то тако рећи?!
У Ембахадама он на много места покушава да се огради од неких ствари и да дадне сигнал новим комунистичким властима да је „на линији“. Тако он пише: Хоћу да кажем, да је разлог, за улаз у Пресбиро био материјалне природе, а не политички, како то, каткад, моји литерарни противници износе. Паметно се и ограђује, каже: „литерарни противници“ а не: „политички“ - како би било логичније да се каже. Исто је тако нетачно, и то, да сам у Берлин отишао, јер сам желео да уђем у дипломатију...... Да сам хтео, ја сам, преко своје таште, још године 1921., могао ући у то министарство. А онда следи врхунац ''вађења'' и удварања комунистичким властима у Југославији: Прелазећи у Пресбиро, нисам имао намеру да одем у Берлин, а нарочито не из неких политичких разлога. Исто бих тако радо био ишао и у Москву. Док је писао ово као да је сметнуо са ума да је иза њега остала и одређена преписка, рукописи, да су остала сећања која је неко други прибележио. Наравно, он је желео у Париз, Рим, донекле и у Берлин, али заиста нисам успео да уђем у траг да је некоме написао или рекао да би тада ишао у Москву. Као дипломата – наравно, да се оградим.
Па и ово му је мало, него на истој страни објашњавајући да је на место аташеа за штампу при посланству у Берлину 1935. постављен  а да то није ни знао и мимо његове воље, опет дословце понавља исту реченицу да није тражио нити желео Берлин већ би исто тако радо ишао и у Москву. Два пута на страни 168 Ембахада. Али, није ни то све. Већ на следећој страни он каже: Пошто сам, у то доба, све, и свакога, посматрао са националистичког гледишта (ТО ВИШЕ НИЈЕ МОЈЕ ГЛЕДИШТЕ), нисам незадовољан, итд...... Чему то? - опет се питам. Најзад, њега пред одлазак у Берлин прима лично Стојадиновић (и, ако, како сам рече није ни знао, ни хтео тамо да иде). Не знам колико је било устаљено у то време да аташеа за штампу пред одлазак на службу прима лично премијер. Мислим да у то време чиновник тог ранга не би стигао ни до трећег секретара. Међутим, пред одлазак у Рим, не само да га председник Владе прима у кући, него се састаје и са кнезом Павлом. Све ово заиста није политика – то је карактер великог писца. Зашто околишати? – он је у истину из Берлина и Рима био лични информатор Стојадиновићев.
Од мајке и полубрата Јована стално тражи новаца. Неко време и од ујака Васе. Кад год му се приговори да много троши он увек изнађе „аргумената“ да то оправда. На крају крајева, није му било тешко – био је писац коме маште није недостајало. Уписао је прво Трговачку академију, па медицину, па затим философију и историју. Мајка је увек имала разумевања и само она зна како је долазила до новаца. На крају је распродала цело имање. Он јој се никада није одужио. Био је толико размажен да му је мајка чак и на фронт у Галицији свакога дана слала пакете хране, тако да он никада није јео са војничког казана. Чак сам признаје, да је она слала по неколико пакета дневно како би бар део њих свакодневно стизао. Он стално тражи, тражи... Не само новац, него и везе. Тако бива и у војсци привилегован, у позадини је често, још чешће далеко од фронта: у Ријеци, у Бечу, у Салцбургу, Ишл бањи, Сегедину... Најзад успева да га прогласе неспособним и прелази на цивилне послове у железници. Такав ће бити и у каснијим службовањима: стално ће тражити везе и протекције да добије боље место и лакши рад.
Са новцем и око новца се често понаша неџентламенски. Дугује брату Јоци, Цвијановићу, Аћимовићу и многима до чувених девет стотина фуната. Моли господственог и крутог Андрића да му размењује паре по Румунији, како би добио на разлици у курсу. Са Цвијановићем и раскида сарадњу јер је потрошио паре од хонорара а онда је рукопис дао другоме, на крају ни дуг није вратио. Међутим, када неко њему дугује, поготову за хонораре, веома је упоран и оштар. Упорно иште своје. 1962. године Танасију Младеновић који га наговара да се врати у земљу, Црњански каже: Добро де, хајде да узмемо и ту претпоставку, да ћу се вратити у земљу, али шта да радим, ја сам овде дужан разним људима шест стотина фуната. Младеновић се обавезује да ће тај дуг вратити социјалистичка Југославија. Дуг је, међутим, до следећег сусрета нарастао на девет стотина фунти и Црњански је од Младеновића тражио да се то плати из државне касе и ако је у то време већ пристојно зарађивао а новац је пристизао са свих страна. Чак му је и позамашан хонорар из Југославије мимо закона исплаћен, баш тада, у фунтама.
У односима са људима знао је да буде свакакав. Ретко одмах напада ауторитете. То чини углавном када му неки наум не успе, када бива одбијен или му се не услиши молба. Зна да буде снисходљив када је његов интерес у питању и веома груб и непријатан када уђе у конфликт са онима које сматра неважним и нижим од њега. Међутим, бирао је са киме ће се завадити али су још више други бирали да се заваде са њиме. Да је имао непријатеља – имао је. То му се не може пребацити.
Није подносио Јована Дучића у млађахним поратним и кафанским данима и то му је у лице говорио, он је стигао да му у дипломатским данима пребаци и то како није јуришао за Србију. Међутим то му није сметало да му се касније обраћа за услуге када је Дука постао неко и нешто у дипломатији. Господин, какав је био Дучић, никада му то није узео за зло. Аницу Савић Ребац којој је посвећивао песме, којој пише писма, са којом се дружи и чијег оца планира да искористи за неке списе које он поседује, опањкава код издавача Цвијановића оспоравајући јој књижевно и квалитет песама. На лошу критику Андрићеву, упућену Растку Петровићу поводом књиге Бурлеска господина Перуна, Црњански пише Андрићу: Читао сам Ваш чланак о Растку. Имате право, не зато што иде у моју корист. Врло брзо се испуцао, и сваки дан је све онанистичнији. Комплименти: нисам знао да ви тако јасно, без темпермента, умете да гледате на ствари. Ем је оговарао једнога, ем се додворавао другом.
Иначе, кад му треба и мисли да ће му бити у интересу он се, како је негде написао Радован Поповић додворава и улагује. И Јулију Бенешићу, и Светиславу Цвијановићу, и Кристи Ђорђевић са мужем јој, Иви Андрићу, Марку Ристићу, и министру Двора Драгомиру Јанковићу, Милану Стојадиновићу, Драгану Аћимовићу, Слободану Јовановићу.... То му, међутим, не смета да Андрићу напише како је Цвијановић лукав, а да Цвијановићу истовремено о Ђорђевићима пише, не без ироније, као госпођи добротворки и господину добротвору. Док је Слободан Јовановић за њега сека-перса Београда (Ембахаде). Уосталом, преко везе је ушао и у дипломатију и то пре свега преко Слободана Јовановића и министра двора Јанковића. То му није сметало да много касније у Ембахадама напише како се у то доба у Министарство спољњих послова улазило помоћу тетака и стрина.
Андрићу се удварао скоро цео живот. Тачније, до пред крај живота, тада су се два великана повремено сретала али више нису разговарали а нису ни били у свађи. Међутим, пре тога, Црњански је упоран, редовно пише Андрићу који покушава да остане на дистанци. Повремено га и моли за нешто. Није издржао да касније и њега не оговара, говорећи да му је у посети у Лондону остао само онолико колико је протокол то захтевао.
Најинтересатнији је његов однос са Марком Ристићем. Он се просто улизује том београдском буржују. Писма Ристићу представљају права мала ремек-дела улизивачког списатељства. Жели по сваку цену да постане присан са њим али и са његовим родитељима. 1924. године пише Ристићу: Драги мој Марко – мама моје жене је прекјуче умрла – зато ми је летовање узнемирено. Кад би дошли на Сушак било би врло лепо – са Вама и Вашом мамом ишао бих на дан два у Венецију. Такав је тада Црњански, нечија смрт, па макар била и таштина, довољна је да му само летовање буде „узнемирено“. А, будући велики писац жуди од жеље да се дружи са старом буржујком, мајком Марка Ристића. (Дочим, један други карактер, Тин Ујевић, у једном писму издавачу Цвијановићу вели да само поздрави Марка Ристића јер они нису у толико интимним односима да би се дописивали). Он, Црњански,  преклиње и моли Марка Ристића да му се јави, да му пише, моли га да напише нешто о Сеобама. Биће касније недоследан и Ристић, написаће најогавније ствари о Црњанском. Ипак, Ристић је Ристић и не треба му то замерити, а Црњански је ЦРЊАНСКИ. Кад се завадио са њиме, Црњански је започео рат констатацијом да се богаташка деца играју комунизма, алудирајући на Кочу Поповића и Марка Ристића. Марка Ристића је почастио и епитетом: комуниста са душом праље... Марко Ристић је ситна душа.... Ристић му се одужио са есејом Три мртва песника и мноштвом оптужби због Идеја, а Коча Поповић му је дао стан кад се вратио у Београд. Није се Црњански бунио што му „богаташко дете“ решава стамбено питање. Овога пута у својству Министра спољних послова.
Много је лепих тренутака његова супруга Вида провела са њим. Али и тешких. Док год је имао снаге Црњански ју је варао са другим женама. Он воли да оговара жене са познаницима. Поготову да износи пикантерије. Бенешићу пише: фрапирало ме је како сте Ви учтиви према дамама. Ја их држим све за .... Ристићу пише све трачеве, помиње мајке и ћерке, и афере. Супругу не поштује превише јер је оговара у писмима Андрићу а при томе се хвали како је имао аферу са неком професорицом француског из Македоније, са разним Швеђанкама, Данкињама, Шпањолкама, а ту је и једна принцеза из Венеције, и младе Енглескиње које проучава. Писао је писма супрузи Миодрага Ибровца, Јелисавети. Удварао јој се јавно, он ожењен, она удата и верна мужу. А, једну је Енглескињу, према властитим речима, свуко и навуко. Затим је закључио све то говорећи Драгану Аћимовићу: Ах, да знате каква је сласт... на страху... Он чак неколико пута наговештава да је имао сексуалне односе са ујном у Бечу, као студент – али је то ипак било пре женидбе. Глумица Љубинка Бобић, говорила је је: Знао је Рака Драинац да се удвара, а не да уцењује као онај ђаво Црњански који је у Стојадиновићевом листу Време имао своју посебну рубрику разговора са београдским инетелектулкама. А услов за његов интервју је био да дотична „интелектуалка“ спава са господином Црњанским... Кад ми је Црњански то предложио, отерала сам га у место рођења... Искрено, са мушке (и, женске) стране нема му се за то шта много замерити, алал нека му је.
Кроз целе Ембахаде провејава дух интриге и најнижих оговарања. Често је прелажена мера доброг укуса а на „уметничко“ му се то није могло одбити јер је писао мемоаре а не роман (ма колико он тврдио да није тако). Тако је  Булаг увек више волео да прича о Веснићки него о Веснићу а Маринковића је волео зато што је био чувени љубавник. Конзул краљевине СХС у Данској воли да се масира. Опет, Булагова секретарица је волела да се сунча на тераси посланства ко од мајке рођена. Балугџић је иначе писао за новине само да би зарадио пара јер његовој маторој метреси никада није доста и која је волела да се пљеска по бутинама. Ипак, на крају, Балугџић је велики полтрон. Није остављен на миру ни француски командант генерал Сарај и његове сексуалне компликације, а ни Дучић за кога пише да је једино што је радио у посланству у Грчкој јесте то да пратио лепе Гркиње низ улицу уз улицу. Генерал Живковић је педер. О Валентини, госпођи која је била директор једног часописа у Берлину Балуг и Црњански су причали нешто што не може да се штампа. Вељко Петровић у Берлину гледа за Немицама. А, Стојадиновић кад се наједе ајвара пуца ко из топа.
Не оставља чак ни кнеза Павла на миру, наравно тек када он више није власт, преносећи трач да он није Карађорђевић већ син неког Енглеза са којим је његова мајка неморално згрешила. Ту је и један „добронамерни“ трач о томе како је Ракић по Риму ишао без шешира како не би морао да га скида са главе кад се пева фашистичка химна. Кад је кнез Павле био у посети Риму, књегињу Олгу је меркао Стараче, генерални секретар Фашистичке партије. Већ помињани Дучић мерка у португалском хотелу две лепотице из Перуа: мајку и ћерку - па, по Црњанском, вели: није га жао ако му буду рекле да неће, али се боји шта ће, ако му кажу да хоће. Ако је веровати Црњанском, један од највећих српских правника и аутора Слободан Јовановић није ништа друго радио него оговарао околину и церекао се. Најзад, оно што је славни писац написао о Петру II Карађорђевић, без обзира да ли је био у праву или није, велика је мрља и његовој књижевној заоставштини јер је више него очигледно да је то рађено по наруџбини нечијој. Једноставно, велики писци се не смеју спустати на тај ниво, поготову што је Црњански већ био у годинама када је то писао.
Како је било са Андрићем, слично је прошао и Црњански. Када је почео распад СФРЈ највећи олош од стране српских непријатеља оштрио је своје перо на српског писца. Како то увек бива код нас: поједини Срби нису заостајали за другима у тој прљавој работи.

Није циљ овога текста да се каже нешто лоше о писцу. Његова дела су у првом плану. Ово су само нека питања, мисли и дилеме које, ето, ми обични смртници имамо право да посветимо људима са којима смо се много дружили и који нам значе много. Карактер Црњанског – то сам хтео да кажем... 

Нема коментара:

Постави коментар