Српске (за)клетве!

Пише: Игор Ђурић

Срби неће слободу јер не знају шта би са њом чинили. Нису свикли на њу – као народ. Врхунцем слободе Срби сматрају могућност да лају против владара. И, периодично: да смакну којег.

А слобода је борба. У борби се углавном бориш само за право на борбу, у мањем броју случајева: за победу. Борећи се можеш изгубити али никада не можеш изгубити право на борбу. Само онај ко се бори може изгубити (или: победити). Без борбе можеш само не-ћарити или ћарити, то је данас пракса, али без борбе ниси борац, ниси равноправна страна у неравноправној борби, већ само неко ко је извукао робовску гузицу јер се није борио а ћарио је само из добре воље победника.

*

Мултиетничност је зло када се на силу инсистира на њој и нигде не успева осим у Новом свету где је земља ничија, где су сви досељеници. Мултиетничност у Новом свету успела је тек кад су уништени домороци, они чија је земља била. Мултиетничност у Новом свету успела је кад су робови почели да доносе некима профит, те конкуренција није могла да поднесе бесплатну радну снагу ових других, па је повела грађански рат против монопола (а не ропства).

У старом свету мултиетничност нигде није донела добра и богатства различитости осим мржње и крви. То што негде на западу личи да се људи и разни народи слажу последица је диктатуре економије и политичке коректности. Убијали су их од рада и стално претили да ће их протерати, па су ћутали и радили. И градили куће у својим домовинама, да би их после тога палили и рушили. Јер, или си мултиетничан или ниси?! Не можеш бити толерантан у Немачкој а нетолерантан у Хрватској, Србији или Босни. Парама зарађеним у тим „мултиетничким“ друштвима запада куповано је оружје којим су се међусобно убијали на родним грудама. Сад опет раде ко робови тамо а да би изградили порушено у домовини. На послу и улици ћуте а код куће, са родбином и земљацима, најебавају се мајке четницима, усташама и балијама (узгред свакако црнцима и Јеврејима) и попевају јуначке песме... то исто чине и тамошњи староседеоци, само без јуначких песама...

*

Никада и никога, у досадашњег мога животног века, нисам мрзео. Презирао сам у великим количинама, жалио, плашио се, гадио се до бола, подсмевао се без престанка, желео зло: злу – али никога нисам мрзео. И све ово побројано – углавном у себи или у перо, никад од себе, конкретно, да некоме учиним нажао.

Мржња је нешто унутрашње, као љубав. Она се не може научити, не можеш себе натерати да некога мрзиш. Једноставно, то осетиш у себи и немаш могућности (најчешће) да то контролишеш у било којем правцу. Отуд тежина и опасност мржње. То је исконско, трајно. То је као кад волиш, као кад ја волим. Ја сам осетио да волим, да волим другога више од себе. Мржњу, хвала Богу, нисам осетио. Знао бих да јесам, видело би се то на мени.

Ја мрзим појмове, општа места, стања духа, вокацију, локацију, девијацију, провокацију, експропријацију, навигацију, импотенцију, трезвењаштво, шкртост, халапљивост. Мрзим филозофију, психологију, ментални и духовни склоп некога, највише мрзим бахатост и глупост – али људе не мрзим. И кад користим реч „мржња“ у претходном контексту то нема значење као изворно што је, већ више као презир. Другим речима ја мрзим имагинарно а не конкретно. Нико од моје мржње зло није доживео, дочим, мене су и добротом убијали. Не добротом: "добротом".

*

Српске (за)клетве!

Још је цар Душан, један од првих српских ''ратних злочинаца'', увео војничку заклетву. 

Касније су народни песници осмислили једну и кнезу Лазару:

Ко је Србин и српскога рода,

и од српске крви и колена,

а не дош'о на бој на Косово,

не имао од срца порода,

ни мушкога ни девојачкога!

Од руке му ништа не родило,

рујно вино ни пшеница бела!

Рђом капо док му је колена!

Карађорђе је мало изокренуо ствари па се он заклео својим војницима (што има логике) речима:

У име Свете Тројице три прста дижем, заклињем се Богом, часним крстом, светим јеванђељем и свим светима, да ћу се за народ који водим побринути, славу нашег народа уздизати, да ћу се за народ свој жртвовати, за слободу отаџбине и свих нас.

На крају се ипак Милош морао побринути за овај део око жртвовања. Овај потоњи је био доста краћи и сажетији:

Ево мене, ето вас, рат Турцима!!!

У кнежевини и краљевини Србији заклетва се обично обављала на јеванђељу са три подигнута прста.

У време ослободилачких активности, које су претходиле Балканским ратовима, четници и комите су се заклињали на двосечној ками и револверу, поред јеванђеља и крста, и хлеба, и у тој заклетви се заветовали да ће се борити за слободу и уједињење са мајком Србијом.

У Краљевини Србији и Југославији, краљу Петру и сину му Александру, војници су се заклињали речима:

Ја.... заклињем се Богом Свемогућим, да ћу врховном заповеднику све земаљске оружане силе...., свагда и у свим приликама бити веран, свом душом одан и послушан..... ,  да ћу краља и отаџбину јуначки бранити и војничку заставу никад не изневерити....

Титу смо се као војници заклињали овако:

Ја.... заклињем се чашћу и животом, да ћу бранити суверенитет, територијални интегритет и независност СФРЈ.... и бити спреман да се борим за њену слободу, не жалећи да у тој борби дам и свој живот...

Онда се СФРЈ распала. После тога је било разних заклетви. Сви су имали неке своје. На пример, добровољци Српске радикалне странке су се заклињали Богом и Светим Савом .. да ће се борити за слободу српског народа и обнови јединствене српске државе на Балкану која ће обухватити све српске земље... тако им Бог помогао....

Неки су се заклињали овако:

Једнога дана кад будеш рањен

И остављен од својих на бојном пољу

И кад дођу непријатељске жене, деца и пси

Да те растргну на комаде

Испали себи метак у главу

И умри као херој

Након двехиљадитих, кад нас је зајахала такозвана „демократија“, заклетву су, као и однос према отаџбини, свели на најмању могућу меру:

Ја..... заклињем се својом чашћу (живот је избачен) да ћу чувати и бранити независност, сувереност и територијалну целовитост (ваљда без Косова) Републике Србије.

А, уистину, наша заклетва данас треба да гласи:

ЈА (тај и тај) ЗАКЛИЊЕМ СЕ АДМИНИСТРАЦИЈИ И КОМЕСАРИМА ЕУ:

ДА СРБИЈА ВИШЕ НИКАДА НЕЋЕ РАТОВАТИ,

ДА ЋУ СВУДА И НА СВАКОМ МЕСТУ ПРЕЗИРАТИ И ОСУЂИВАТИ ЗЛОЧИНАЧКЕ ПРЕТКЕ И ЊИХОВЕ РАТНЕ ЗАСТАВЕ,

ДА ЋЕМО ПРЕДАТИ СВЕ СРПСКЕ ОФИЦИРЕ СТРАНИМ СИЛАМА,

ДА ЋЕМО ПРИХВАТИТИ РЕВИЗИЈУ СВАКЕ ВРСТЕ,

ДА ЋЕМО ИСТОПИТИ СВЕ ТЕНКОВЕ, ТОПОВЕ И РАКЕТНЕ БАЦАЧЕ,

ДА ЋЕМО УМЕСТО ГАЂАЊА ВЕЖБАТИ ПОТПИСИВАЊЕ,

ДА ЋЕМО СЕ ЛОМАТАТИ СВУДА ПО СВЕТУ КАО ШТО СЕ СТРАНЦИ ЛОМАТАЈУ ПО КОСОВУ,

ДА ЋЕМО ПЉУНУТИ НА СВАКОГ ПОГИНУЛОГ СРПСКОГ БОРЦА У ЗАДЊИМ РАТОВИМА И РАНИЈЕ,

ДА ЋЕМО ПОШТОВАТИ И БРАНИТИ ПРАЈД, ЖЕНЕ У ЦРНОМ И ФОНД ЗА ХУМАНИТАРНО ПРАВО, ПО ЦЕНУ СВОЈИХ ЖИВОТА,

ДА ЋЕМО ЧУВАТИ ТЕРИТОРИЈАЛНИ ИНТЕГРИТЕТ САД, ЕУ, КОСОВА И НЕКИХ АМБАСАДА У БЕОГРАДУ –

 ТАКО НАМ ПОМОГЛА ЕВРОПСКА КОМИСИЈА ЗА ПРОШИРЕЊЕ И НАЦИОНАЛНА ГАРДА ОХАЈА!!!!