ЗАПОВЕДАЈТЕ НА СЛАВУ!!!

                                   Пише: Игор Ђурић

    ЧИТАЈ КОМПЛЕТ ''ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ'' КЛИКОМ ОВДЕ

Одвајкада Источани славе Славу. 

Од када? 

Од: вајкада!!! 

Како – ко - коју, али: славе. Држе до тога кад је посно а кад мрсно, и једино с ракијом никад не посте и присмачу. Када оду на Славу, Подгорци и Прекорупци воле да се лечка помоле од стране домаћина. Лецка, не много. Ако госта не помолиш неће да попије таман да му је последње. Јело се и онако мало: што од стида, нешто од тога што ракија није дала, што ради тога што су нас кући терали да се добро наједемо пре него одемо на славу а да не би брукали фамилију: „Фала, имамо свега код куће“.

Код нас се за Славу зове. Каково чељаде из куће натакне шајкачу на главу, па „уочи Славе“крене да зове по списку који је сачинио глава породице. Крене тако позивар од куће до куће и кад се сусретне са киме из исте каже: „Помаже Бог, заповедајте на Славу код Данила Ђурића“. Или:„Послао ме Бог и Свети Ђорђе да заповедате на Славу“. Онај који те је сусрео и отворио ти врата, одговара: „Помог'о Ви Бог и Слава“.

Никада се не прескаче то звање. Сваке године се зову исти људи али се увек иста процедура понови. Ретко се ко-год скида са листе званица али се још ређе и додају нови. Тек када породица женидбом или удадбом стекне нове пријатеље онда се списак проширује. За колеге са посла, другове млађе чељади из куће и остале који би требало да дођу постоје „визите“ или „по ракија“ и они се не зову „са шајкачом“, већ нормално. (Вук Стефановић Караџић пише у својим „Етнографским списима“ да се за Славу зове а једино „пријатељи из другијех села дођу и не звани“. Он такође пише да се„слава диже увече кад се упали свећа“ и колач ломи уз вино и жито).

„У очи“ Славе је најлепше (нисам сигуран да ли треба писати „у очи“ или „уочи“). То је вече када се  Слава дочекује и „подиже“. Све припреме у току дана су у духу Славе и радости. Тога дана се нико не умори, ма колико радио, поготову женски чланови породице које не би стале од јутра до сутра. Око 8 сати увече почеће да пристижу и званице. Полако и без журбе, чисти и дотерани. Неко сам, когод и са породицом. Неко подели породицу на више места да би се свуд стигло и „задужило“. Седа где ко стигне и пије кафу за добродошлицу. Када се кафа попије и сви се скупе онда домаћин распоређује где ће ко да седне за асталом. То је врло важно и на тај начин се успоставља традиционална хијерархија поштовања.

Прво се распоређује домаћин софре, онај који ће седети „у вр' совре“ (вр' астала). Он ће, уистину, те вечери бити газда и домаћин, док ће домаћин куће бити његов слуга. Обично се у вр' совре седа први комшија, или најближи комшија, и обично је на свакој слави исти – док се може. Кад остари, или онемоћа, мења га неко из његове куће, исто се дешава и кад је спречен да дође. Домаћин совре (више се користи облик совра од облика софра) не мора бити најстарији гост. До њега седају кумови, „пријатељи“ (родитељи или родбина снаје или зета), виђенији гости и пријатељи куће. На крају седају жене и омладина. Док су наши дедови славили славе, деца нису седала за астал. Њима би било постављено посебно, на другом месту, у другој просторији. Када се намире онда би они нашли себи друге забаве, играла би се напољу или би из ћошка слушали шта диване старији за столом. Данас, не можеш прићи славском столу од неваспитане дечурлије и још неваспитанијих родитеља који су их тако научили.

Прво се „подигне“ Слава. Сви тада устану, домаћин упали свећу и потпали тамњан да би са њиме окадио свећу, икону, све госте, кућу, шталу. Сипа се вино у чашу и свако од гостију и укућана попије по мало вина а домаћин куће долива и служи. За то време мушкарци „господају“. Пева се:„Господи помилуј, еј, Господи помилуј, Гоооспоодеее пооомилуууј нааас“. Стих се понавља све док и задњи од присутних у просторији не попије мало вина. Након тога гости честитају Славу домаћинима и седају. У том моменту се растрчи женски део слављеничке породице. На астал се приноси храна. У Истоку се принесе на сто све што је спремљено, осим хлеба и вечере. Хлеб домаћин софре „тражи“ кад осети да треба седење привести крају. Нема приношења и одношења, предјела, супа, печења. Не!!! – стави се све на сто, па једе и служи се како ко воли.

Домаћин куће и остали укућани никада не седају за сто са осталим гостима. („Кад сломе крсни колач, потом опет сједну, и пијући и једући разговарају се и пјевају до мрака (домаћин не сједа за сто него стоји гологлав и служи гостима вино и ракију“. - В.С. Караџић, „Етнографски списи“). И Бранислав Нушић у својим записима о Косову пише: „Госта дочекује домаћин, а о слави сам домаћин и двори и служи госте“. Понекад, уколико домаћин куће има постаријег сина онда он после неког времена седне до домаћина совре, а син послужује, али седи више декларативно и из поштовања, и свакако не дуго.

Бранислав Нушић, у истој књизи, даље пише: Најважнији готово део славе на Косову то је вече пре, када се диже слава а то се вече зове навечер.... Домаћин се прекрсти према икони па се изнесе велика чаша винска и сад настаје дизање славе. Најпре најстарији гост или најближи сусед напија па затим иде чаша из руке у руку... Свакоме који пије припева се ''Господе помилуј'':.. Тек кад сви обреде славу, домаћин износи каленицу, чашу нарочиту за то припремљену, која се затим пије у славу свеца.... Док се пије каленица, која тако редом иде, припева се ономе који пије, свакоме друкчије“.

У једном периоду су црквене општине покушавале да по мало смире разузданост на сахранама, славама и свадбама, јер су људи претеривали у храни и пићу, па су издавале наредбе да то обуздају, поготову кад је у питању пиће и изношење хране на гробље. Казне су биле новчане до тога да нису хтели да исповедају и причешћују. Ево једне такве наредбе Црквене општине Приштина, око 1893. године: „У очи свадбе, пред вече, три чаше ракије, за софром једна велика чаша. У јутру, кад се иде за девојку, частиће се сватови са две мале ракије, једна врста мезета; трећа чаша слатка ракија и две врсте мезета код девојкине куће. За славу, на вечер, три мале чаше пре вечере и једну велику за вечеру. На визиту две мале чаше о једно мезе“. То је, могуће је, зачетак свих оних редова, са малим и великим чашама, које смо касније практиковали.

Домаћин, дакле, стојећи служи госте ракијом из ибрика и из једне чаше. Прво у мањој чаши наздрави домаћину совре и онда та иста чаше иде редом. Једна, па друга. То је загревање. Када се заврши ред са другом малом онда се мења чаша. Домаћин куће пита домаћина совре: „Оћемо ли да мењамо чашу?“. А, овај му одговара: „Како је обичај тако и ради“. Тада се ракија сипа у дупло већу чашу, која се у Истоку популарно називала „велика“ или „клапуша“, а расположење за столом се нагло поправи. 
      „Здрави“ је домаћин софре и прва иде редом. Она се углавном попије цела. Како ко попије чашу, остали за столом му говоре „На здравље“ или „У лој ти се учинило“. Друга се пије „за вољу“ и код ње се гости обично фемкају и као неће. Трећа је „кршћењача“ и она се здрави  „у крст“. Легенда каже да су се домишљати Срби на тај начин крстили у  „турско“ време када је крстити се било забрањено и опасно. Четврта је „домаћинска“ која се пуста и пије за напредак породице и куће која слави. После ње настаје натезање између домаћина куће и домаћина совре. Овај други „тражи 'леб“, па да се иде, а онај први би да се продужи седење. 
      Обично се тражи неки разлог да би се пустила још која чаша: принова, одсутност члана породице, итд. Када је домаћин софре „на месту“, он пусти још једну или две, због млађих који могу више да попију али после тога тражи вечеру и седење се завршава. Тај чин се обзнани оног трена када домаћин совре здрави домаћици куће због тога што је кувала и спремала. После тога више се ракија не пије. Домаћин совре, додуше, пита да ли је неко остао жедан и жели ли да му се здрави још нека али обично нико то не тражи, осим понекад кад дође когод са стране па не зна обичаје. Елем, кад домаћин совре устане – онда сви морају да устану. Кад се исти негде поднапије онда пијење и седење зна да се продужи а разлози да се пусти чаша се измишљају и тада не недостаје маште: за рибе у воду, за зечеве у шуму, за краве у шталу...

Сутрадан је Слава (ово је било уочи Славе). Ујутро домаћин носи колач да се пресече у цркву или то уради у кући. Када су заједнице биле веће и Слава се славила само код главе породице онда је свештеник могао да стигне код сваке слављеничке куће и да пресече колач. После, када је свако почео да слави за себе, то више није било могуће. Око подне се чекају гости. То су такозване „визите“ или „по ракија“. То су гости који долазе преко целога дана, не задржавају се дуго и иду од куће до куће. (Те масовне посете су карактеристичне за Исток. У Истоку, и за Божић свака кућа има небројено полазника. Већ у суседним селима и градовима свака кућа има по једног полазника а једино у Истоку имаш онолико полазника колико њих успе да дође: некад и неколико десетина. Рачуна се ко први дође али се дарују сви парама и малих хлебовима које смо ми називали „колач“. И док код других полазе момци и матори људи у Истоку полазе само деца). Све то траје до раних вечерњих часова када визите престају а слављеници се спремају за другу туру гостију који ће остати на вечери. Опет ће неко сести на чело совре и водити исте редове као и претходне вечери само што се неће „дизати Слава“.

      Сутрадан, рођаци који славе исту Славу „иду по ракија“ један код другога. То је дан резервисан за послугу и опуштање. Тај је дан знао да буде најлепши: опуштена атмосфера у којој себи дају одушка домаћице и млађи чланови породице, када се постави за сто оно што је остало, без много церемонија и обичаја.

     

                                            

Слава је у Метохији институција и традиција. Самом чињеницом да домаћин куће „двори“ госте говори о томе на који начин тај народ схвата гостопримство и свог породичног свеца. Не каже се случајно у позивању: „Заповедајте на Славу“. Гост заповеда и наређује домаћину. И, ако се нема – тај дан мора да се има. И ако је криза – тај дан мора да прелива. И, ако је жалост – тај дан мора да се преслави. Колико је тај однос између домаћина и госта пун поштовања говори и чињеница да су нас родитељи, бабе и деде, терали да једемо код куће пре него кренемо на Славу да се тамо не би брукали и много јели: „Пуна нам кућа свега“.

Домаћин куће стално нутка госте, моли их да попију и поједу. Уколико тако не би било у Истоку вам нико од гостију не би појео, нити попио, ишта. То „мољење“ је део ритуала, знак је гостопримства и показивање домаћина да му је драго што вас види у његовом дому и да му ви чините част ако поједете и попијете нешто од тога „што је Бог дао“. Зато се на славама може често чути: „Како ти код мене тако ја код тебе“. Или: „Дошао сам да ми дођеш“. Најзад, домаћин куће воли да каже: „Ово је ваша Слава а моја ће бит' кад ја дођем код вас“.

Важно је колико вам гостију дође на Славу, и, ко вам дође. То је, уосталом, као и свуда. Али се ретко где оваквим начином прославе свеца одаје више почасти комшијама и кумовима ма ко они били, колико богати били и на каквој су функцији. Да вам дође и неки министар или сам краљ на Славу, а под условом да сте прави Источанин, увек ће вам на чело совре седети комшија и његова реч ће бити светиња а највише почасти управо ће припасти њему. Тај заборављени систем вредности можда би могао бити темељ духовног оздрављења српске породице и друштва. Јер, данас, у Србији ствари стоје овако: уколико вам министар дође на Славу – ви комшију нећете ни звати, да вас не брука.

Наравно, није баш све идилично на источким славама. Далеко од тога. Напију се људи, свашта ураде или кажу, поготову они који прођу много визита и у свакој кући попију макар по једну велику. Ако је Свети Ђорђе – Ђурђиц, тим визитама нека краја: само тридесет кућа Ђурића, двадесет кућа Крстића, десет кућа Антића – и, то је то. После може да се крене у обилазак Седларевића и Рајчића у Драгољевац. Ашане и да не спомињем. За Никољдан, пак, ако кренеш од Пешића тешко ћеш стићи до Царевића. А, код Ђурића и Остојића у Осојане боље немој ни да крећеш – нећеш стићи даље од некога јарка.

Славске љутње и свађе трају кратко. Већ сутрадан ће „изгредник“ доћи да види „да није нешто погрешио“ и неретко ће се опет напити. Уколико и претера неће се много нервирати јер ће свакако бити спреман да на својој Слави исто тако отрпи друге. Као одете на Славу морате бити обазриви јер пијани гости, случајно или намерно, често не узму своје старе опанке већ одаберу туђе и нове па се у њима одгегају кући.

Источани се радују Слави: својој и туђој. Мада нису баш сви цвећке: воле да напију странца који се не сналази са „клапушама“ и не зна да тактизира. Било је ту и претеривања, поготову у годинама када су нам дедови поумирали а очеви комунисти нису знали да нас науче. Ако се поштује ред и поред тога што се пила ракија из велике чаше (ракија је иначе од оних мекших) нико се не би напио. После смо ми то све извитоперили и свели Славу на то ко је колико великих чаша попио.

Нема лепше куће, терасе и дворишта од оних који тога дана славе. Некако све сија. Тога дана се не разликују палате од страћара. Свуда где тога дана гори славска свећа – добри дух улепшава дом и људе у њему.

Када откуца поноћ на дан великих источких слава, чује се песма веселих гостију низ улицу и звекет посуђа које пере женска чељад по двориштима. А домаћин куће седне негде у ћошак, припали дуван и замишљено гледа испред себе. „Прође још једна Слава, колико ће их још бити?“ – пита се.