ПЕСНИЦИ ЗНАЈУ ШТА ЈЕ БИЛО И ШТА ВАЉА БИТИ!!!

Пише: Игор Ђурић

Нису потребне анализе и синтезе нашега дугогодишњега стања... Нису потребни аналитичари да нам то објасне. Песници су све већ опевали. Песници су већ написали све историје, програме и циљеве. Песници су већ одавно опевали наша прошла, садашња и будућа стања. Само их треба читати. 

СТАЊЕ?

Владислав Петковић Дис:

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К'о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

ВЛАСТ (било која)?

Адам Загајевски:

Једнога дана мајмуни посегоше за влашћу.

На прсте навукоше златно прстење,

обукоше беле, уштиркане кошуље,

почеше да пуше миришљаве хаванске цигаре,

стопала заробише црним лак ципелама.

То не приметисмо јер бејасмо обузети

другим стварима: неко је читао Аристотела,

други преживљавао велику љубав.

Говори влада постадоше хаотични,

чак брбљиви, међутим никада их

нисмо слушали пажљиво, више смо волели музику.

Ратови су постали дивљи, затвори

смрдели више него раније.

Чини се да су мајмуни посегнули за влашћу.

ЕВРОПСКО-АМЕРИЧКЕ ВРЕДНОСТИ?

Ален Боске:

Гасом сам отровао неколико Јевреја: гадна је то раса,

затим сам се забављао слушајући Моцарта.

Стрељао сам партизане: шљам је то,

а онда сам с таквом љубављу мирисао ружу!

Сасекао сам Арапина: телећу марву,

а затим ставио врпцу око врата моје пудлице.

Закопао сам живе Јермене: Турци су

били у праву! Затим сањарих о Тинторету,

о Веласкезу, о Зурбарану. Подгрејао сам

црнца: беше бљутав у сосу од вина!

Затим сам на обали мора читао Жана Расина.

Полио сам Вијетнамце напалмом који

их своди на оно што јесу: некакве бубе,

Затим спевах песму о цивилизованом човеку.

ПУТ У ЕВРОПУ?

Благоје Баковић:

Молитва за мрава који се запутио ка Цариграду

Који си дао свему снаге да може, ићи, ићи

Некоме да већ стиже, некоме да ће стићи

Помози оном мраву коњаник што га је пито-

Знаш ли да ти у Цариград неће ни хиљадито

Колено стићи. Куд си се запутио, мрво?

Знам-рече мрав, оздољ, ал да ти не кажем, прво,

У Цариград да стигнем, то мени није важно

И не тугујем због тога, није ми око влажно

ја јесам мрав, ал не губим наду,

Да ће ми живот проћи на путу ка Цариграду

ШТА ЧИНИТИ?

Ђура Јакшић:

И овај камен земље Србије,

што, претећ сунцу, дере кроз облак,

суморног чела мрачним борама

о вековечности прича далекој,

показујући немом мимиком

образа свога бразде дубоке.

Векова тамних то су трагови,

те црне боре, мрачне пећине;

а камен овај, ко пирамида

што се из праха диже у небо,

костију кршних то је гомила,

што су у борби против душмана

дедови твоји вољно слагали,

лепећи крвљу срца рођеног

мишица својих кости сломљене,

да унуцима спреме бусију,

оклен ће некад смело, презирућ,

душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,

до тог бедема,

ногом ћеш ступит, можда, поганом.

Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове

како тишину земље слободне

са грмљавином страшном кидају;

разумећеш их срцем страшљивим

шта ти са смелим гласом говоре,

па ћеш о стења тврдом камену

бријане главе теме ћелаво

у заносноме страху лупати...

Ал' један израз, једну мисао,

чућеш у борбе страшној ломњави:

"Отаџбина је ово Србина!"...

НАЧИН?

Матија Бећковић:

У ускоро ћемо, тај дан доћи мора,

Упутити молбе управи затвора –

Да нас лише страха, слободе и зиме

И на робију тешку да нас приме!

А кад нас у ланце баце и повежу,

Нек свет изгуби срамну равнотежу!

И од два света што свет овај чине,

Нек свет робијаша буде свет већине!

А чувари нек нас, из страха ил' срама,

Једне ноћи моле да буду са нама!

ЦИЉ?

Десанка Максимовић:

СРБИЈА У СУТОНУ ПРВОМ ЛЕБДИ

БЛАГА И ТИХА –

НА РАНУ ЈЕ ПРИВИ!