понедељак, 15. август 2016.

ПИСЦИ И ВЛАСТ: ИСТОРИЈА КЕТМАНСТВА



УМЕТНИК И ВЛАСТ...
Први уметници и књижевници, свуда у свету, па и код нас, били су: дворске луде. После су настали: дворски писци. Новија историја српског књижевног и уметничког придворништва и дуплог морала, многи веле, почела је са Вуком. Шта тај све није преживљавао од Милоша и осталих војвода?! Трпео је стоички, онако хром и болешљив, узвраћајући по некад, али тек са пристојне удаљености, као по правилу: опет за нечији рачун. Писао је сиромах по две верзије историје, ону коју ће читати Милошу, и другу, тајну, коју ће читати покољења, преправљао пјесме чинећи другога јунаком а другога кукавицом. Балансирао је као артист на жици. Представљајући Вука Црногорцима, Његош је рекао да је он један што умије у двије бразде да оре... Само, то је било друго време, глава на раменима је висила о танкој нити воље господара, па није ни чудо. Боље што је тако понашајући се оставио покољењима вечно дело, но да се јуначио па завршио набијен на колац. У време када је постајао академик на иностраним академијама, још увек се добијало двадесет и пет по туру  у отаџбини за лош текст. Та мера би данас била богом дана за неке који се писцима називају.
Како је Србија постајала слободнија и самосталнија на међународном плану, тако је личних слобода било све мање (не могу рећи грађанских, јер тако што није постојало у тадашњој Србији). Писци, додуше, пишу противу тираније, тамниче их, али се почешће и покајавају те примају милост господареву. Тако Нушић из букагија због песме Два раба, одлази директно у дипломатију. Говори се и да је примао новац из државне касе као помоћ. Краљ Милан му је, кад је овај дошао да моли опроштај после затвора, рекао: Реците господину Чеди Мијатовићу да вам може дати службу, али не у Србији већ у иностранству да проведете тамо неколико година и да се одучите мало од политике.
Сликовит је извештај Војислава Илића, потписан од стране његовог шефа Бранислава Нушића, послат Министарству иностраних послова, из конзулата у Приштини, у коме се тражи попуна конзулантске касе. Ово је јединствен извештај у свету дипломатије пошто је писан у стиху и као такав послат као званични и заведени акт, те ћемо га, и ако је ван контекста, овде поменути:
У смислу свега што следује даље,
Акт Вам се овај с препоруком шаље.

Ако је откуд при руци Вам каса
(Кључеве знамо држите о врату,
Јер смо то видели кад делите плату),
Изволте, дакле с патриотским смислом
Послати новац под ранијим числом,
Јер молби нашој придружује гласе
Наш партијалник и наш дневник касе.

Можемо уз то, изволте знати,
Не само разлог но и квоту дати,
Ако би можда дошле оне лоле
Са пуномоћством из Главне контроле.

Изволте дакле, да би говор престо,
Послати одмах и буџетски ресто,
Што у четврто тромесечје тече,
Како то лепо један мудрац рече.
А када једном то израчунамо,
Ми нове молбе мислимо да дамо.

И написане са крвљу и знојем,
Под поверљивим послаћемо бројем,
Да спомен на нас вековима живи
У Вашој каси и Вашој архиви.

Ни књижевници између два велика рата нису седели мирни. Ко сматра да је било лако, некима, без удворништа и дебелих веза, да буде постављен на неко дипломатско место са којег ће видети света а ништа неће радити – грдно се вара! Мислим да глобално нема велике разлике у моралном смислу између њих и данашњих писаца-амбасадора, наравно, осим у делу које су једни и други оставили иза себе. И једни, и други, морали су бити добри са режимом. Међутим, они први и старији, никада нису тамо у белом свету пљували по својој земљи и нису је продавали за странске паре, и, у томе је најважнија разлика, а признаћете то никако није мало. Нису негдање власти биле толико мудре и широкоумне, нису гледале толико далеко испред свога времена, па су слале Ракића, Дучића (за кога се говорило да прави децу где год стигне а после их не признаје за своје), Петровића, Андрића, Црњанског и остале писце у бели свет, о државном трошку, у име уметности или демократије, већ да намире њихове потребе и да их држе подаље од места догађања, да их задуже и да повремено траже повраћај дуга.
Имало је то своју цену, великани су морали да се додворе и да ласкају властодршцима. Од личности појединца зависило како и у којој мери. За Дучића лично ургирају Скерлић и Слободан Јовановић и то код министра Миловановића. Миодраг Митић пише у књизи Поете у фраку: Дучић се током службе трудио да повремено, чак и кроз извештавање дипломатским каналима, најчешће кроз уста највиших иностраних сабеседника, пошаље и по коју похвалу и признање својим заштитницима, а посебно Милану Стојадиновићу. А заштита му је требала због скандала и љубавних афера. Коста Павловић у свој књизи Јован Дучић иде и даље: Слао је славопојке и Пашићу кога је поштовао, и Нинчићу кога је потцењивао, и Маринковићу кога је ценио, и Куманудију кога је волео, и Јевтићу кога је мрзео, и Стојадиновићу кога је презирао, и Цинцар-Марковићу кога је ингнорисао.
Растко Петровић пише будућем шефу Милану Ракићу: Да ли смем да Вас замолим да се никако не наљутите што се усуђујем да Вас на овај начин узнемиравам. Ви сте увек били пажљиви према мени а ја сам нажалост то увек безобразно искоришћавао, чега ме је са искрено срамота. Ја се узалуд трудим, Господине Министре, да избришем из себе оно што је одвратно и неваспитано, и засита се понекад тешим да томе толико сам и нисам крив, пошто сам одрастао сасвим без родитеља...
Ипак, сви књижевници у задњих неколико десетина година у Србији (и посвуда около) изашли су из нечијег шињела. Не из Гогољевог, мада је било часних изузетака, већ понајвише из Титовог, пре свега, али и из шињела других моћника. Ма колико се ко дичио својим дисиденством а под претпоставком и доказом те претпоставке да је био објављиван и награђиван – Титово је недоношче. Милован Данојлић вели: Само пре три или четири године београдски либерали, као и истакнути апостоли demokracije, бејаху сурови према свему што им је личило на антикомунизам, док су за Броза, и једни и други, били спремни да умру.
Осамдесетих су се ствари мало искристалисале: књижевници и уметници у нас поделили су се на губитнике и победнике Осме седнице. И тако је то до дана данашњег.
Наравно, да не постоје добра стара времена или ова данашња која ништа не ваљају. Само се околности мењају, други обичаји које доносе ново време, иначе је човек у својој основи (бити) увек исти. Поганлука људског је увек било и биће га, а, уметници су људи, а, људи су писци. Разлика је само у томе што су они пре педесет година чукали на писаћој машини а данас добују по тастатури рачунара. Било је увек и биће ништарија међу писцима, биће њихових нечовечних дела, нељудских поступака. Биће хуља, потказивача, себичњака – и: било их је! Тако да данашње ништарије могу да буду спокојне: настављачи су неславне традиције славних претходника. И, биће лоше литературе. И, биће ривалства и ружних речи међу писцима. Увек је исто: било и биће. Ево шта Киш мисли о колегама писцима и књижевности која се ствара те 1972. године: Причам ти причу. Неки Чеперци и Чемерци, неки Црни и Гарави, Швабе и партизани, златни зуб, револуционари, тобожње курве као Душица, тобожњи документи, тобожњи сељаци као Жикини. Све је то једна грозна провинцијска лаж, сељачки блеф, националистичке пиздарије, лажи-прозе, лажне репортаже, једнодимензионално, танко, бледо, прва лопта, јанковеселиновић, милованглишић, и помало преведеног Милерама одозго, као шлаг! Небојша Васовић је по сличном питању ствар дефинисао на следећи начин: Прваци и школе савремене српске прозе: барокни византизам, голооточки натурализам, провинцијски профитизам, београдски кафанизам, цитирам-те-цитираш-ме модернизам, партизанско-четнички обрачунизам, безводни кишизам.
Титово и пост-титовско време је карактеристично по много чему, највише по такозваним дисидентима и противницима режима, који су одлично живели у том режиму. Тај манир су сачували и у време Слободана Милошевића, па све до данас. Тлачени и угњетани у свим тим времeнима живели су све боље и боље, богатије и лепше, и не само да су добијали разне новце са стране, него су директно били накачени на државна јасла разним марифетлуцима. Били су противници режима плаћени од тог истог режима. Као данашње невладине организације које узимају паре од владе: наше и њи'ове. Драгослав Михаиловић се није слагао са оваквим мишљењима па је својевремено писао Пекићу следеће: Међутим, нимало ми се не свиђа што су те наше колеге, који су мање-више ипак добри и поштени писци, толико непоштени као људи, па у лице нам кобојаги пружају подршку, иза леђа, истина, прде у исту тикву с партијским идеолозима и, у ствари, стриктно поштују партијску критерологију, која, ето, никако не може стручно да се наметне и због чега наши умни политичари, дични синови динарске расе, без прекида плачу и запомажу. Јер по тој критерологији, ови наши књижевни пријатељи су предодређени за награде, почасти, школске програме, а други ако не баш, као некад, за затворе, што је такође добро, зато што би, као у случају Голог отока, једном дошло време кад би се све сазнало, онда у сваком случају за један тихи милосрдни заборав у неком кутку где се ништа не дешава и одакле нико никоме не може сметати. Наравно, упоредо су увек постојали и режимски писци, они који су такође музли народне паре подржавајући актуелну власт. Чини се да их је данас много више него што их је било некад. А, писац, уметник и интелектуалац, који нема шта да спочита чак и најидеалнијој власти, но је подржава, јесте најобичнија крпа и курва. Наравно, постојали су и писци револуционари, победници из рата, који се макар нису крили иза неутралности, него су брутално спроводили налоге партије и разрачунавали се са неистомишљеницима.
Писци револуционари су најбољи пример за доказивање тезе о којој говоримо. У једном периоду су понели епитет писца, па су заборавили на то, раскрстили су с' људскошћу и посветили се револуцији. Чим су се посветили револуцији, започели су борбу против неистомишљеника, јер то је суштина сваке револуције. Престали су да буду људи и постали су револуционари. Етика је заменила естетику, политика - форму, а, НОБ – садржину.Тако Јанко Ђоновић, писац из Црне Горе, на седници управе Савеза њкижевника Југославије, 1948. године, вели: Наша књижевност мора да буде југословенска по форми а социјалистичка по садржини. Како је било некад, тако је и данас, само што су се облици и начини извођења револуција променили. Некад се јуришало са бомбом у руци на душманина, данас се ради инжињеринг душа и спиновање свести – резултат је исти: онемогућити да објављују оне који не мисле као ми. У тексту под насловом Књижевници на црним листама, Предраг Палавестра је осамдесетих година прошлог века написао: У исто време када се југословенска револуција обрачунавала са својим противницима и сарадницима окупатора, у Европи је текао сличан процес рашчишћавања. У Француској, власти нису правиле велику драму око писаца који су своја дела издавали или изводили под окупацијом. Луј Селин и неколицина других књижевника били су, додуше, обележени и презрени због симпатија према нацизму – као и Кнут Хамсун у Норвешкој – али на Сартра и Камија није пала ни сенка прекора зато што су своја значајна дела, Биће и ништавило, односно Мит о Сизифу, штампали у току рата. Мартин Хајдегер и Герхарт Хауптман, у Немачкој, били су жигосани због веза са нацистима – као и Маринети и Д'Анунцио у Италији... Американци су према Езри Паунду били строжи... али никад нису престали да га уважавају као једног од највећих песника свога језика... Прве црне листе с именима српских књижевника појавиле су се крајем 1944. године, када су објављени спискови стрељаних сарадника окупатора. Већ сутрадан након прве листе осуђених, на насловној страни Политике од 28. новембра 1944., објаљен је чланак књижевника Марка Ристића „Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у злочин“... Радован Зоговић у Борби објављује неколико чланака о писцима који су у први мах избегли стрељачки вод и даје упутства полицији где и како треба онемогућити непријатељско деловање... У раном поратном раздобљу, када је било више огрешења, већини хрватских писаца није узето за велико зло што су за време усташке власти учествовали у културном и књижевном животу, издавали књиге и добијали књижевна признања – за шта се у Србији сигурно губила грађанска права, а понекад и глава. Густав Крклец, Добриша Цесарић, Вјекослав Калеб и многи други хрватски писци – међу којима и сам Владимир Назор – штампали су 1942. године значајне књиге, које никад нико није помислио да искључи из хрватске књижевности... На основу црних листа, српска књижевност је остала без неких писаца који – без обзира на њихове људске трагедије и политичке судбине – припадају правом духовном наслеђу српског народа, па никад неће моћи да буду избрисани из српске културе. Неке од њих сигурно би нагризло време. Други су, после извесног раздобља прећуткивања и непризнавња, добили најугледнија места, која им и припадају. То се догодило са Дучићем, Црњанским, Растком Петровићем и Момчилом Настасијевићем, који су у почетку били у правој немилости. Малобројни су писци што су се, након изнуђеног ћутања, почетком педесетих година тихо вратили у књижевни живот, најпре као преводиоци (Сима Пандуровић и Никола Трајковић); трећи су на повратак чекали годинама (Тодор Манојловић, Бранко Лазаревић, Боривоје Јевтић, Младен Ст. Ђуручић, Десимир Благојевић, Душан Баранин, Драган Алексић, Бранко Ђукић). Неки су из књижевних и идеолошких разлога били грубо одгурнути у страну (Милан Ћурчин, Душан Николајевић, Љубомир Мицић, Синиша Кордић, Војислав Илић Млађи, Бошко Токин), а некима се изгубио сваки траг (Нико Бартуловић, Владимир Вујић, Јанко Туфегџић, Александар Илић). Са црних листа још не силазе ни српски писци који су се по разним основама нашли у емиграцији (Божидар Пурић, Станислав Краков, Владимир Велмар-Јанковић, Никола Мирковић). Тек у новије време, понеки ред нечујно је штампан књижевницима и научницима који су стрељани због сарадње са окупатором (Светислав Стефановић, Милош Тривунац, Момир Вељковић, Крста Цицварић), али строге црне листе и даље спречавају да се објаве књиге и рукописи најзначајних српских књижевника и мислилаца са списка проклетника: Слободана Јовановића, Драгише Васића, Григорија Божовића, Владимира Ћоровића, Ника Бартуловића, Николаја Велимировића и Јустина Поповића. (Касније су, наравно, објављена дела свих овде наведених).
Марко Ристић се, дакле, сеирио над телима стрељаних српских уметника и писаца у Београду 1944. године. (Док, рецимо, Данило Грегорић, Словенац, директор листа Време, писац књига које величају национал-социјализам, отворени присталица Хилерове политике, бива осуђен на доживотну робију, у Београду 1946. године, а у истом граду и умире 1957.).У чланку објављеном у Политици од 5. новембра он говори о немачкој окупацији и српском фашизму, успостављајаући (или: настављајући) матрицу која ће се још много пута користити и понављати до дана данашњег: Немци су само окупатори а Срби су фашисти, шачица Хрвата је побила толико Срба у НДХ а Срби су фашисти, у грађанском рату на територији бивше СФРЈ сви су невине жртве једино су Срби фашисти, НАТО је бомбардовао Србију у име демократије и људских права а Срби су фашисти осим друго-србијанаца. Ђилас је пар година пре тога текста и лично ликвидирао своје неистомишљенике, а онда је почео да ронда што се комунизам не спороводи према књигама а своје злочине правдао лијевим скретањима. Никада се није оградио од својих злочина и извинуо жртвама, а на западу су га словили као дисидента и борца за демократију. Зоговић је сатирао својом идеолошком метлом свакога ко није био на линији. Крлежа цинкари код Тита свакога ко год му се замерио од колега писаца. Тито му заузврат не спомиње национализам и подилажење усташтву. Опрашта му се и разговор са Павелићем 1943. године, који описује Петар Џаџић у књизи Иво Андрић – човек дело, где опањкава Иву Андрића називајући га фра Иво. Павелић му је на то одговорио: Фра Иво... по ономе што ради и како се понаша више би му пристајао надимак прота Јован.
Миодраг Б. Протић је у својој мемоарској књизи, Нојева барка, приметио како је на погребу Марка Ристића, 1984. године, било свега двадесетак људи, ако се искључи протокол и званичници. И то је много за укоп некога ко је написао такав текст у вези стрељаних интелектуалаца и уметника, који су осуђени и убијени због наводне колаборације, и то је сеирење дошло од човека који је цео рат провео у Београду или сенаторијуму свога таста у Врњачкој Бањи, који је узред речено, неко време био и седиште штаба немачког команданта града. Можда је Протић требало да се пита а колико је људи присуствовало на сахранама стрељаних људи, док су их бацали у неозначене јаме и поливали кречом?! Додуше, Протић сматра да је Ристић тим тесктовима спасавао властиту главу, у чему можда и има истине, али свакако нема етике и уметничке и људске храбрости.
Милан Грол је у свом Лондонском дневнику за Растка Петровића написао да је великосрбин у хармонији са Дучићем. Меша, пак, Селимовић, нешто година касније, 1952, пише за Дучића да је несимпатичан као човек, религиозни мистик, националистички шовен, једна мрачна застава реакције, безобзирни адвокат боржуазије али је и велики песник. Јара Рибникар и Душан Матић се противе пријему Пекића у ПЕН, седамдесетих година, уз тврдњу да је отишао напоље и да ће се вероватно приклонити емиграцији.
Одричући се комунизма Ћосић се није одрекао виле на Дедињу и партизанских привилегија.  Кућа у коју се уселио је била нечија, није пала са неба. После се бунио што новокомпоновани бизнисмени граде по Дедињу, реметећи му мир и изглед околине, а, ипак, они су градили од свога новца (ма како су га зарадили). Мило Глигоријевић, после неког разговора са Ћосићем, тврди супротно: Али, разлика је била општепозната: он је купио вилу својим књижевним зарадама, они си становали у отетом-проклетом. Чак и да је ово друго истина, да сам у заблуди и лажи, треба преиспитати зашто други писци нису могли купити виле на Дедињу, и да су хтели и могли, да ли би им било дозвољено,  и какво је то дисидентство у коме се толико зарађује и купује? Ту је и оно чувено крстарење Галебом које му и дан данас спочитавају противници и пријатељи. Чудно је, међутим, да Хрвату Крлежи или Црногорцу Лалићу, јуче и данас, нико не замера што су такође бивали сапутници Титови у његовим замашним и далеким путовањима. Геџи, међутим, 'оће очи да изваде, и, ако је Тито био његов ратни командант, за разлику од Крлеже који је у време рата био под јурисдикцијом Павелића. Мада је било више за замерити Ћосићу што је као туриста обилазио Голи оток а није о томе оставио ваљано сведочанство, не рачунајући Време власти, које је дошло касно, кад је вук већ био мртав а реп му се лако могао измерити. Добрица Ћосић је по том питању Славољубу Ђукићу рекао следеће: Ако се мени може веровати као човеку и као писцу који нешто познаје људе, без колебања кажем да су ме у разговору Ранковић и Кардељ убедили да нису знали какво је право стање на Голом отоку, што их, наравно, не ослобађа одговорности. (Иначе је Ћосић најчешће нападани писац од стране друго-србијанаца и осталих страних и домаћих плаћеника. Сви они смaтрају да је за свако зло у Србији крив лично Добрица. Сироти Басара, рецимо, за све своје неуспехе и промашаjе у животу оптужује Ћосића, чак и за оне литерарне којих је највише. Не бих се зачудио да негде у аутобиографским белешкама некада нађемо да је лично Ћосић крив што Басара не зна бог зна како да пише). И, Танасије Младеновић је добио једну вилу на Дедињу, а онда је са тог комотног места нешто као говорио у име слободе и демократије. Свој дисидентски пут започео је још 1966. године као уредник у Суботичкој Минерви. Са друге стране револуције, немогуће је да Драгиша Васић ништа није знао о четничким тројкама и њиховом клању, најчешће невиних људи, а, о томе није прозборио ни реч (док је могао, наравно).
Мирослав Крлежа је држао до своје латинштине и надмоћног гледања гледе ориента. Уплашен, међутим, да неко не чачка по његовим ратним годинама, још више уплашен „представом“ коју су му приредили писци комунисти по ослобођењу (Ђилас, Зоговић и Поповић), не би ли извадио флеке (касније неће имати потребе за тим јер ће бити Титов омиљени књижевник) он се спустио веома ниско када је присуствовао књижевној вечери Радована Зоговића (или се овај спустио ниско зато што га је позвао?!), тадашњег начелника Одељења за културу, коме је раније наменио чувену пошалицу о три овна у нашој књижевности (Мил-ован, Рад-ован и Ј-ован), мада ни овај њему није остао дужан написавши песму Дон Кихот у авиону, а који је, мисли се на сам догађај, пластично описао Михиз у својој Аутобиографији о другима. Није то био Крлежин ни први ни последњи морални пад. Те вечери, питање свих питања, јесте било зашто Мирослав Крлежа аплаудира стиховима Радована Зоговића? Питање је постављено и Зоговићу: Да ли је Крлежа у међувремену променио мишљење о његовим стиховима, или га је овамо довео свеопшти страх и удворништво? Ни на једно од ових питања Михиз те вечери није добио одговор, а није ни касније. Мирослав Крлежа је, веле, лично предложио да се баш на Голом отоку отворе логори за непослушне. По том питању, излапели Јово Капичић говори за књигу Голи отоци Јове Капичића, овако: Први пут, прије него што је затвор и направљен, Ранковић ми је рекао да извидим терен: „Јави се Стеву Крајачићу, а он ће ти дати даље инструкције. Мирослав Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугутинчића, испричао нам је да у Кварнерском заливу постоји острво мермера на које би могли да сместимо наше ИБ-овце.
Ето чиме се, између осталог бавила књижевна величина иноверне нам браће са запада. А, и, ако ово није истина, ето шта су колеге писци инсинуирали дворском писцу Јосипа Броза. А, ево шта је пре рата Крлежа писао о Зоговићу: Читав лирски опус Радована Зоговића не вриједи много и много је ближи ништици него било каквом другом појму лирске вриједности. То неукусно, грубо употребљавање бубња у ломној и лелујавој лирској партитури неких његових пјесама може да дјелује демагошки на књижевно необразоване аудиторије, али зато те пјесме не постају уверљивије, ни боље, ни сугестивније... Ово лирско кењало, које се ту, пред нама, кмези и пекмези већ неколико година, које луђачки неодговорно изриче смртне пресуде са Марком Ристићем, Богдановом и Давичом, без икаква разлога и без икакве компетенције... То прјамолињјешје чудо од детета, нека уважи да ја већ годинама киснем под глупошћу што пљушти из кабла и из рукава, али да сам још увијек толико духовит, те умијем разликовати гњаватора од идеолога и пјесника од блебетала. Ако би пратили психолошку позадину о томе како се Крлежа стварно осећао и шта је у истину мислио довољно је погледати његову преписку. Док се у тим писмима Марку Ристићу обраћа са „Драги Марко“, Вељку Влаховићу са „Драги мој Вељко“, дотле се Зоговићу увек и искључиво обраћа са „Драги Зоговићу“. По презимену, полу-службено, без присности и манифестације пријатељства.
Мирослав Крлежа пише у јануару 1963. године Александру Ранковићу повод „кикса“ у Енциклопедији, везано за јединицу Александар Ранковић, и његову биографију а као одговор на писмо Ранковића у коме он критикује како је та јединица обрађена:
Драги друже Ранковићу,
Све што бих могао да Вам одговорим било би само парафраза писма, која Вам пишем у мислима од оног тренутка када сам прочитао Вашу биографију... Сама ствар је рогобатна и глупа и незграпна и кабаста, и ја се спрам ње односим потпуно беспомоћно, с једне стране забезекнуто, а с друге опет индигнирано... Како је дошло до тога да сам текст добио у руке кад је књига већ била одштампана и експедитирана... Све се може претпоставити али да је до тога дошло као до неке игре са скривеним мислима било од кога тко је судјеловао у том послу, мислим да је доказ претпоставке лишене сваке основе. Ради се о јавашлуку, то да, и очитој сублимној глупости једног Штребера. Сад било како било, питам се шта да радим?
Тринаест година смрачим у овој несрећној енциклопедијској канцеларији, па када се коначно јавио А. Ранковић као енциклопедијска јединица, онда једна енциклопедија под мојом одговорношћу све што је знала да каже јесте да је у социјализму успио да ''положи матуру и апсолвира право''...
Питам се, шта да радим када је реч о Вама, о човјеку, којега да није било, по свој прилици ни ова енциклопедија не би се данас штампала... Очекујући Ваших неколико утјешних речи... поздрављам Вас срдачно, пријатељски....
Кад је страх онда се губи „латинска господштина“ и „интелектуална супериорност гледе ориента“, те се и једном абаџији Крлежа може обраћати као да је Волтер лично а не полуписмени полицајац. После пада Ранковићева било је већ све лакше: Крлежа је могао опет да изиграва господина уздигнута чела и да тумачи догађаје по свом нахођењу.
Ранковић одговара Крлежи писмом у којем опет протестује и тражи да се испрвка штампа у посебном писму које ће бити приложено уз сваки примерак и бити послато на адресе на које је књига већ стигла. Крлежа одговара одмах и сав срећан шаље неке књиге као дар и нада се да ће се видети са Ранковићем чим стигне у Београд. После осам месеци друг Марко одговара Крлежи како је задовољан исправкама и урађеним послом али „скромно“ примећује да није требало написати да је политичар и државник јер ће испасти да је он због тога тражио исправке - а није. Крлежа је, пак, хтео да до краја испегла ствар па је схватио да мало ласкања никоме неће шкодити. Поготову њему. Четврти пленум (или: Брионски) не даде да се са Ранковићем и спријатељи.
Давичо је сила. Добија награде, за све се пита, све може. Али, комунистички морал му није јача страна. Јово Капа је за њега говорио: То је једини писац који је написао оду батини. По писању Мирка Ковача, овако му је једаред Оскар говорио у просторијама Борбе: Ја сам туцао четири Вишње, све су били млади пичићи. Кад је објављивана моја збирка песама Вишња за зидом, имала је велики успех, па су интелектуално напредни родитељи надевали својим цурицама име Вишња, то је постала мода. Те четири су израсле и приспеле за шеву, свака од њих је знала моју збирку напамет.
О карактеру и навикама Вељка Петровића најбоље говоре речи Дејана Медаковића, да Петровић од свих државних пријема у Србији једино није присуствовао банкету што га је кнез Михаило приредио поводом предаје кључева града Београда, из једноставног разлога јер још није био рођен. И он је после рата живео у вили на Дедињу и ако је пре рата био високи чиновник Министарства просвете, и, масон, такође.

Михајло Лалић се изјашњава' ка' црногорски писац (Његош, ето није, а он јесте), а писао је на српском језику, а све у нади да ће му то можда помоћи при „кључу“, кад се одлучује о признањима и статусу. Црногорска књижевност, пошто није ни постојала тада, па самим тим и без неке конкуренције,  била је богом дана и остављала је више простора да се у њој буде највећи књижевник. У српској књижевности већ је била поприлична гужва. Па ни то му није успело. Где се умеша идеологија, ту нема књижевности. (Данило Киш: Песништво је сумња. Идеологија је одсуство сумње). Није ни чудо: највећи писци из Црне Горе већ су се изјаснили да су српски писци, а ето Лалић није дао да га туре у антологије српских књижевника. За њега штета, за српску књижевност – пресудите сами.

ЧИТАЈ НА БЛОГУ ЈОШ:
Игор Ђурић , Људи моји , збирка песама о паланачким ликовима
ПИСАЦ: ШТА ЈЕ ТО?
ПИСЦИ И ЖЕНЕ...... КОЈЕ ИХ (не)ВОЛЕ

Нема коментара:

Постави коментар