КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

среда, 24. август 2016.

ПРОСЕЧАН ЧИТАЛАЦ У СРБИЈИ: НИ СЕКС, НИ ГРАД!



БЕЗ ЊИХ НЕ ВРЕДИ.... ЧИТАОЦИ...
Анджејевски, Здрузготина:
- Разумем, али зар заиста мислите да писац мора да разуме више него други?
- Па наравно! Кад не би разумео више, зашто би писао?
Књижевно дело постаје комплетно кад га читалац прочита. Без тога оно је уметничко дело само: само по себи. Ако бисмо парафразирали Сартра, књижевност је индивидуални чин, уметника и читаоца, понаособ, уметник ствара дело које постаје уметност само док неко то исто дело чита и схвата, и ништа више од тога није потребно. Индивидуално је али није. Текст не ствара аутор већ читатељ, рођењем читатеља умире аутор, писао је Ролан Барт. По Роману Ингардену за структуру књижевног дела од већег је значаја свест која спознаје дело него свест која га је створила, а књижевно дело постоји на двојан начин, само за себе и као креативни акт читаоца. Ханс Роберт Јаус је сматрао да се историчност књижевности заснива на дијалошком односу између дела и читатеља. Он је сматрао да читаоци никада не посматрају и читају једно дело само по себи, већ га увек гледају у контексту њима познате књижевности и свега онога што су они прочитали. По Стенлију Фишу, књижевно дело представља место неодређености и тек му читалац даје смисао и конструкцију. Он каже: Доживљај једног исказа – његово је значење. Читалац је, дакле, важан таман колико и аутор. Без њега књига не би постојала по својој суштини. Сомерсет Мом каже да стицањем навике читања градите за себе уточиште од скоро свих беда живота, а Твен тврди да су књиге измишљене за људе који желе да буду негде другде.
Код нас, у Србији, земљи међу шљивама,  и читаоци су данас подељени на оне „унутра“ и оне „споља“. Не мислим да је много важно али дајем себи за право да приметим, као увод у тему: невероватно је колико већина људи слабо или уопште не чита! Ништа, али понајмање књиге или озбиљније текстове који по садржини не морају бити озбиљни, да се разумемо. Не може се стално то оправдавати недостатком времена и великим обавезама на послу или у породици, поготову данас у Србији, кад више од половине нације ништа не ради. Не могу да верујем да неко не може одвојити пар сати недељно да чита и прочита добру књигу. Макар озбиљнији часопис. Или интернет страницу, ко има услова.
Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си, тачна је изјава, али ја бих те знао још боље ако ми кажеш шта читаш увек изнова – размишљао је Моријак. Људи који су завршили неке школе - не читају. Људи који заузимају озбиљне позиције у друштву - ни они не читају. Самим тим и не знају много. Знају само оно што им треба у свакодневном раду и углавном само оно што су чули од других. Јавне личности, они који се свакодневно појављују по медијима и држе говоре, у ствари су примитивци који не знају ништа више од обичних људи са њиве - само су боље обучени, обрћу пет фраза и ништа не раде. Али знају да причају а да при томе не размишљају. Некада, из прошлих векова па све до седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, је било другачије: неписмени нису читали (из више него јасних разлога) али су они писмени читали, трудили су се да читају, како ко и како шта, али је свако налазио нешто интересантно што ће прочитати.
Сад, да ли људи очекују да ће доћи боља времена када ће моћи да читају, па се већ сада припремају?! Јер чињеница је да тежак живот може да утиче на вољу и жељу ка паметном или, не дај боже, уметничком. Али може бити и супротно, можда бег из тешког живота може бити књига и уметност. Књига може да буде пут у стварност и бег из стварности. Свеједно. Целисходно и сврсисходно је и једно, и друго. Корисно и лековито. Али не много важно без моралних пропратних квалитета. Један италијански песник из деветнаестог века написао је: Књиге су ме училе да волим људе и врлину, али су ме књиге, људи и врлина издали. Има, дакле, разних углова посматрања и схватања корисности читања, али свих поучних. Знање без морала не значи ништа. Морал без знања јесте категорија, сама по себи, која може много да значи. Доброта је квалитет који може да опстаје самостално. Знање не може самостално и инокосно без доброте, унутрашње доброте којој ћемо наћи место и сврху и испољавати је према потреби. Не ваља испољавати доброту према не-добронамерним људима. Према злима у најмању руку не треба бити добар. Буди паметан да не би био лош, говорио је Зуко Џумхур.
Не мислим да је то много важно али невероватно је колико људи мало читају!!! Поново и јопет!!! Пекић у писму Палавестри каже да је схватио како га не читају ни они који га цене. Још и тада је тренд био видљив. Читаоци су, отуд, све глупљи да би схватили метафоре, алегорије, скривена значења, у књижевности, уметности уопште. Уједно, сматрају да је то непотребна глупост и често нису у криву по том питању. Писци су још глупљи, данас, од читаоца, и ово не треба посебно елаборирати, довољно је погледати листе најчитанијих књига, вирнути у неку од њих и све ћа вам бити јасно. Читаоци књига су категорија у дебелој и скоро неисправљивој кризи. То је врста у изумирању. Литература не може бити у кризи јер увек постоје од раније написана велика дела којима се можемо окренути у недостатку актуелног момента. Читаоци су, међутим, потрошан материјал, склон старењу, сенилности, смрти и забораву. Читаоци су продукт система у коме живе, то су деца свога времена. Какво време, такви буду и читаоци. Није само проблем у лошим временима, јер она знају да буду и инспиративна, већ је пре свега проблем у јаловим временима. Наше време је површно, приглупо и готованско. Као никад пре, наше је време, пре свега, материјалистичко.
Имамо много добрих књига али нема ко да их чита. Читање је у изумирању и ако наизглед има људи који купују и читају нешто. Да, у томе је проблем: нешто! Али, шта?! Жене, данас у Србији, читају много више од мушкараца и углавном читају лоше и погрешне књиге. А Марк Твен је рекао да човек који не чита добре књиге нема никакве предности у односу на онога који их не чита уопште. Склоне шунд литератури и петпарачким причама, оне диктирају потражњу на тржишту, те се према њима формира и одабир издавачких подухвата. Типичан читач (лац, тељка) данашњег времена у Србији (па и у свету) јесте жена средњих година, врло често мајка и супруга, дубоко захваћена климактеричном кризом средњих година (чак и када нема разлога за то), поприлично незадовољна својим животом (као што је већина жена). Обично је то припадница средње или више класе, службеница на државним јаслама, почесто и факултетски образована. Елоквентна, у смислу да много говори а ништа не каже. Има ту и лепо однегованих примерака. Она, велим, много чита, и што више чита то су јој видици суженији. Суштина њеног читања је да на крају књиге сазна ко ће се за кога удати, ко ће умрети и ко наследити силне новце, а ко продати ферари у колиби. Зар о томе није писао и Толстој? – приметиће неко, ако изузмемо ферари и колибу.
Оно што су силиконске фолк певачице у музичкој култури Србије, то су књиге које оне читају на пољу књижевности. Шунд, јад и беда, упакован у шљаштеће корице књига, уз чију куповину добијете комад шминке или презерватив. Рекох, добар део њих има неке формалне дипломе али су им култура и образовање често дискутабилни. Оно што оне знају креће се у домену модних баналности и трачева џет сета. Оне сматрају да све оно што не разумеју то и не ваља. „Смара“ их озбиљна литература и не читају ауторе који се не облаче по последњој моди и не гостују у забавним емисијама комерцијалних телевизија. Оне би најрађе да читају о ономе што би лично желеле да буду. Оне желе да читањем приближе жељени свет себи али само у домену површне емоције и обичаја високог или криминалног друштва. Читају само оно што је „модерно“ а за постмодерну нису чуле. Колико год је наслов књиге глупљи и бесмисленији то их више привлачи. Оне, у ствари, желе да књижевност буде „ријалити шоу“ (reality). Оне би најрађе да читају шта раде други људи, најбољи би било: познати (celebrity).
Прича коју оне читају мора бити пикантна и простим језиком написана. Апсурд: провидан. Оне презиру симболику, метафоре, скривена значења, стилске фигуре. Оне не воле кад аутор филозофира и покушава да напише нешто паметно. „Мудре мисли“ морају бити такве да оне могу да се идентификују са њима, дакле: општа места. Оне читају заваљене у каучу, са великом шољом кафе у руци. Ноге су им савијене у косо, наочаре најниже дипотрије али фирмираног рама спремне у руци уколико ко-год наиђе. Не, немају три руке: наочаре држе уз корице књиге. Повремено уздахну (јах, штахтије жихвот). Чешће, после читања назову пријатељицу да јој препричају књигу, а то раде јер су то виделе у серији Секс и град. Зато свака од њих има по три пријатељице и оне би желеле да се ни по чему не разликују од Саманте и другарица (Саманту сам упамтио јер је јебозовна и сатире се). Презиру писце који не изгледају фенси и који старомодно имају велике библиотеке. Највише презиру писце који једва састављају крај са крајем: сиротињу и фукару, по мерилима данашњег времена. Легле би без размишљања са сваким пискаралом из такозване „друге Србије“. Са тим „великанима“ који боље од других с'ватају да Европа нема алтернативе и да треба бити френд са Хрватима, спремне су да оду чак и у неки шопинг мол: до краја живота!
Данашња читатељка у Србији има пара да купи књигу. На жалост. Она воли и да преприча исту, у канцеларији, између две кафе. Постоје и жене које знају шта је права књижевност. Већина њих нема новаца и времена да се посвети томе. Неретко и сама типична читатељка српска напише по који ред. То су песме или успомене, обично је то боље од онога што читатељка чита. Интернет им је богом дат. Сада оне могу да пишу, размењују мишљења, дају судове. Ја у неку руку и волим све те екстравагантне лепојке што пис-карају песмице, и рашчупане писаре са реј-банкама који се ни једном у животу нису напили у станичној кафани, пуној лопова, алкохоличара, курви и макроа, па самим тим нису ни написали један ред вредан пажње. Све их волим због намере. Али, они су ништа и неће бити: нико! Ипак, посечено је неко дрво због хартије на којима се штампала њихова безвезност – штета је. Неко је то све платио поред све гладне деце овога света којој је тај новац потребнији. Најзад, неко од те деце ће помислити да тако треба а то је још грешније.
Оне које су завршиле књижевност и језике, таквих има доста, уживају да проналазе правописне грешке код других, сматрајући да је то срж уметности. Тада су пуне себе, тада оне дају до знања другима да „знају радњу“. Не знају сироте, да правопис најчешће нема никакве везе са књижевношћу (да не кажем: са писање', море, бре). Предраг Милојевић је писао: Писменост је за писца услов а не разлог за писање, као што је услов мастило, хартија, писаћа машина. Може неко да буде професор језика а да не уме да пише.
Никада писци нису имали среће са својом публиком. Често: и, обрнуто. Само што је данашње време технолошки узнапредовало, брже се долази до информација, брже се долази до текста. Некада је требало чекати на књигу дуго времена, сада постоји интернет. Опет, и данас, као и јуче, постоје прави, и верни литератури, читаоци. Њихов број је скоро увек константан, на сто тек један или два, али вредних. Некада је, додуше, постојала култура одношења према књижевности, па се знало да се у школама или зарад добре информисаности треба нешто прочитати. Читала се и лака литература, али и оно што вреди. Данашњи проблем је што се та лака литература вреднује као једина вредна пажње, да је све остало глупост а сви остали аутори чисти губитници.
Рекох, није никада било много људи од укуса али је увек било руље која је једва чекала да понизи и шутне величину. Данас, на жалост, не постоје величине, постоје само они који су „фенси“ или они који су „заостале дртине“. Постоје неке књиге (и: писци) које сви помињу као омиљене и култне (Хемингвеј: Класична дела су оне књиге које сви хвале а нико их не чита), неке од њих нешто и вреде, већина потпада под Михизову дефиницију о 'ладној води и органу. Повраћа ми се кад неко помене Малог принца или Чаробни брег, Лолиту или Алхемичара (мада је ова последње доказ да алхемија постоји: Куељо (омиљени писац фудбалера и манекенки) је од говна-књиге створио светски хит). Својевремено су нас давили са латино-американцима и нордијским писцима, нама потпуно неразумљивим и далеким, поготову кад је превод лош, сви смо за рођендан добијали тоне Маркеса зачињеног са Знаковима поред пута, поред већ добијених тона Хесеа и Киша, гњаве вас са Тагореом, Брехтом и Јонеском – ово троје више по помињању, иначе их ич не читају. Наравно, виспренији ће поменути и Оскара Вајлда који је сада у моди не због књига већ због својих сексуалних девијација, те Џојсовог Уликса, и незаобилазног Селинџера са његовим романом Ловац у житу, који је типична америчка баљезгарија. Понављам, мало шта ће од поменутог бити прочитано (чак ни то), али, то је тако фенси за изрећи.
Ово би била почетна фаза, јер ја овде говорим о структуралном „образовању“ од којег настаје „структурална уметност“. Касније су ти исти читаоци-љке прешли на Прстенове, Харије Потере, Праду, Ферарије, Колибе, на Да Винчијеве кодове и декододове, а заврше се спонзорушама, мафијашима, домаћицама и телевизијским водитељкама. Најзад, дотуку вас (кога? – а, то није ни важно) са „друго-србијанским“ писцима и њиховим панданима из окружења и, ако је космичке или божје правде, они једне друге и заслужују, и припадајући су (као припадајуће просторије: подрум или шпајз). То би, од прилике, био култни списак једног пропалог читача. На крају кажу и они, баш као и ја: „Достојевском се увек враћам, управо читам Идиота по шести пут и увек га другачије разумем“. Као да ту има нешто да се разуме?! Достојевски је причао причу, лепо и чисто. Треба само прочитати причу онако како свакодневно гледамо праве идиоте око себе. Наравно, ово је идеална варијанта и подела, јер међу набројаним књигама и писцима има свакако наслова и имена вредних пажње. На жалост, највећи део данашњих читалаца прескочи све горе набројано и почиње са Колибама и „друго-србијанцима“ до водитељки, али не заврши са Идиотом – већ, као идиот.
Како постоје талентовани песници, тако постоје и талентовани читаоци. Ако има генијалних писаца, има и генијалних читалаца, онаквих каквих је мало али какве би пожелео сваки геније. Такав, чим отвори књигу, већ после друге реченице зна са чиме и са киме има посла. Тада, или одмах остави књигу, или је прочита у даху. Талентовани читаоци не гњаве књиге, не малтретирају их данима и месецима, они брзо заврше са њима, ма како то било.
Вреди бити писац само због таквих читалаца. Свака мука се исплати кад те такав прочита. Што је одушевљенији књигом - то више ћути. Хоће сам да ужива у тишини, не жели ни са ким да дели узвишене тренутке. И зна да је тешко објаснити своје усхићење. Вашу књигу ће највише хвалити они који је нису читали, који је нису разумели или којима се није свидела, али плашећи се да не испадну смешни они је уздижу до небеса (наиме, ништа их то не кошта а ко зна какве користи могу имати од тога).
Велики читалац чита велике и мале књиге и ужива подједнако у свим. Он зна да се добра реч може наћи тамо где се најмање надаш, па не прати моду већ се шуња по антикварницама. Талентовани читалац зна да су велика дела већ поређана по историјама књижевности али исто тако зна и често да нађе велико дело за које мало људи зна и које живи на начин да га с' времена на време пронађе неки велики читач.
Ретки су велики читачи који и сами пишу. То је зато што су им стандарди високи а прохтеви врхунски. Да би се они латили пера морало би њихово дело да буде на висини онога што читају а они најчешће то не могу да постигну. Зато не скрнаве писану реч они који најбоље и највише знају о њој. Отуд није важно колико људи чита неког писца већ је битно који људи читају којег писца. Ту се ствара разлика између естраде и књижевности, између кича и уметности, између тоталитаризма и слободе. Колико су читаоци варљива и кварљива категорија најбоље говоре искуства о томе да су неке од најчитанијих (најпродаванијих и најштампанијих) књига оне књиге које су писали диктатори: Хитлер, Стаљин, Тито, Енвер Хоџа, Мао Це Тунг... За њихова живота штампало се и продало на милионе примерака. То су били најпродавнији наслови убедљиво. Па, јесу ли они тада били заиста велики аутори или нешто није било у реду са системом вредности и људским слободама?! Ако је по тиражима, ако је то мерило, онда је Хитлер убедљиво најбољи немачки писац свих времена.
А, опет, књиге се купују, Сајам књига је најпосећенија јавна манифестација, свакога дана издаје се нешто ново. Трафике продају више књига него новина. Апсурдна ситуација. Сајам књига је посебна мука а иста прича као и ова до сада. Гужва, гужва, што од људи, што од папира. Има и нешто књига, додуше, највише у антикварницама на спрату и код малих издавача у другим халама. Дим пљескавица најмање смета, напротив, тај осећај је најближи ономе што би назвали савремена српска књижевност.
На Сајам дођете да будете виђени, мање сами нешто да видите. На Сајам дођете да покажете свој нови имиџ. На Сајам дођете и случајно, и на силу, и из знатижеље, и да се нађете са неким. Екскурзије из унутрашњости довлаче десетине хиљада изгладнеле и уморне деце, да луњају по халама, и да им истерују задњи динар из џепова за карту, како је о томе негде писао Капор. А већина њих затим, тако искеширана, чежњиво гледа управо поменуте тезге са пљесквицама и сви би они радо дали „сабрана дела“ Арсенијевића или Видојковића за једну пљескавицу од десет, са луком и хладну кока-колу.
Најинтересантији и мени најдражи су они посетиоци у похабаним мантилима, забрађени, масних шешира, што вуку велику кожну торбу или држе цегер у рукама. Они немају пара да купе књиге, а знали би итекако шта треба да купе, а у торбама су им рукописи, раскомбусани и прљави, куцани на неисправним писаћим машинама које прескачу слова. Они су ту у нади да ће неко погледати њихово дело. Нико, наравно, неће то да гледа, ни из знатижеље. А, требало би. Има ту добрих редова и страна, вероватно ретко и не много, али свакако више од оних који се смеше са плаката и билборда сајмишта, а још више од оних који би требало да оцене та дела и да их евентуално објаве.
Када би сви посетиоци Сајма књига у Београду прочитали само по једну књигу годишње, то би било феноменално и ми би смо као нација имали много веће шансе да се извучемо са места на којем се тренутно налазимо. Били би смо много бољи и паметнији. Овако, Сајам му дође нешто као Гуча или Егзит, вашар један, само што се посетиоци не опијају, нити дрогирају, неки само дођу већ пијани и дрогирани, па шпацирају као на променади.
Скоро свеке године идем на Сајам књига (мада се увек после њега зарекнем да више нећу ићи) и још тамо нисам са неким водио разговор о књигама и књижевности. О свему: да! О уметности: не! Чему то?! Ајде да се нешто попије, купи, нешто да извадим трошкове за штанд и хотел, даћу ти повољно овог Медаковића, узми Ћосића у пола цене, тренутно немам да ти платим за твоје књиге које сам продао, види ону комуњару, види онога сто партија је променио, види ону туца се са државним секретаром, види ону вири јој она ствар из очију. Обично ми се смучи, не од приче већ од места где се прича води, па са пријатељима утекнем у кафану поред реке. Кад, да видиш тамо: причају људи о књигама.
Књижевни часописи су постали идеолошки билтени и гласила политичких партија, или више не постоје. Једино у чему су скоро сви доследни јесте да беже од младих и талентованих, али неафирмисаних и неопредељених писаца, као ђаво од крста, мада се у нас више ни ђаво од крста не боји него нам га лично приноси на целивање, кадећи и шкропећи нас, све у шеснаес'. Ти књижевни часописи су зло које троши и то мало новца који постоји а који би можда могао да се искористи за штампање какве добре књиге. Људи који стоје иза тих ситних машинерија за ситно трошење буџета не бирају средства да сјебу оне из конкурентске банде. Подметања и увреде су маштовитије и са више уметничке садржине од самог садржаја часописа.

Дакле, због кризе морала, лошег одабира издавачких кућа, неукуса и незнања уредника, уметничке недоследности писаца и тржишне утакмице, данас је тешко наћи добру књигу у понуди издавачких кућа и по књижарама. Издавачи, изгледа, и не живе од тржишта и публике већ од муљаже са разним буџетским и донаторским фондовима, откупима, те разним средствима натакнутим са неке друге стране а која смрде на политку. Старе књиге се не доштампавају а нове ништа не ваљају. Остају само библиотеке са старим фондовима, и то како где, јер се књиге немилице бацају, и бувље пијаце постају једино место, поред антикварница, где се може налетети на добру књигу. Лако је данас купити изванредне књиге за мало пара. Књига никада није била јефтинија. Макар нека корист од кризе. Права књига је потцењена а шунд литература прецењена. Класика можеш купити за малу пару а аутобиографију спонзоруше која описује како су је опасивали, за двадесет пута већу цену. 

Нема коментара:

Постави коментар