Од физичког курварлука макар један
осети задовољство. Понекад и двоје. Од духовне проституције нико не осети
ништа лепо. Највише чему се људи могу надати јесте горак и бљутав укус у устима. Тело
продати није за похвалу али није ни за осуду. Када се пак продају своје мисли,
слобода, говор, избор, намере, образ, част и поштење – онда ништа не остане за
вама, чак ни тело. Душу такви не могу продати јер је немају. Да резимирамо:
курва која ординира иза ћошка може имати душу иако продаје тело. Онај који је
продао своју идеју, част и образ: не може имати душу, он има само тело.
*
Нобелова награда за књижевност се
додељује писцима са запада и дисидентима из остатка света, поготову из Русије.
Слично је и са Нобеловом наградом за мир. У првом случају се додељује
политичарима са „врлог“ запада, у
другом, опет дисидентима, политичким противницима режима који сметају западу и
издајицама својих нација и култура.
Пазите, од 1901. до 1933. године ту
награду за књижевност није добио нити један руски писац а тада је добија Иван
Буњин, емигрант и дисидент. До тада све западњачки домицили, и од тада до 1958.
године, када је добија Пастернак, који има проблема у домовини као
анти-совјетски писац и који не може чак ни да оде да прими награду. Срећу мало
квари Шолохов 1965. године а ову хипотезу нам доказује Солжењицин 1970. и
Бродски касније. Због Солжењицина су се после горко покајали.
Што се тиче Нобелове награде за мир,
требало је да прође 75 година од њеног установљавања па да је добије један Рус,
Сахаров, и зато што је био противник тадашње Русије, и деведесет година, да је
добије други Рус, Горбачов, зато што је растурио СССР и тако одлучио победника „хладног рата“. И пре, и
после њих, ту награду су добијали политичари западне хемисфере за служење
својим земљама и њиховим интересима: Вилсон, Чемберлен, Брант, Кисинџер,
Картер, Ахтисари, Обама... Черчил је добија, додуше, за књижевност.
Наш Иво је и по том питању изузетак
који доказује правило. У време балансирања СФРЈ између истока и запада било је
пожељно да награду добије књижевник из атипичне комунистичке земље који није
дисидент већ напротив активан члан политичке заједнице.
Закључак: За запад је добар Рус само
онај Рус који је против Русије. Или како рече једном генерал Кастер: само мртав
Индијанац је добар Индијанац. Верујете, исти случај је и са Србима и Србијом.
Када Србина „цене и поштују“ на западу тај
није чинио добро својој земљи. Кога они подржавају тај је њихов а не наш човек.
И не помињите ми одмах Ђоковића, ко бога вас молим, јер он не добија почасти -
него их побеђује на њиховом терену, а то није исто. Обашка што порез плаћа њима
а не нама.
*
Што би
казали они моји доле: ћарили смо ко ђаво с' мудима! Како је „ђаво ћарио са
мудима“ није ми јасно ни до дана данашњег. Уосталом, то није највећа бесмислица
коју смо изговарали. Ипак, мора да постоји нека прича, бајка, легенда, о томе,
јер смо ми Срби са ђаволом „на ти“ и често смо се надгорњавали са њиме, од
Хромог Дабе, преко Светог Саве који га је много пута надмудрио, па све до
данашњих дана када нам се о главу разбијају тикве које смо са ђаволом садили.
Ђаво ће га знати?!
*
На
Јавном сервису емисија о Скерлићу. Разни гости говоре о Скерли. Неки од њих чак
и знају о чему причају. А онда једна жена, професор на филозофском у Београду, тако
писаше на екрану, на питање има ли данас у књижевном и јавном животу људи попут Скерлића,
ко из топа одговара: „Има, наравно да
има, ето Басара, Баздуљ и Јерговић“. Па се после чуде што им факултет пропада. Јадна су та деца којима она нешто предаје и која их нешто
испитује.
*
Јован Дучић: ВЕЧНОЈ СРБИЈИ
Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији. Не бој се јастреба него кукавица, Не бој се лажова него њине лажи. Бог нека те спасе твојих спасилаца, На свакоме углу има их по један. Презри мудрост глупих и глупост мудраца! Нож твог издајника биће увек жедан. Као гром ћеш наћи свога пута, И као нит златна пробити кроз стену. Зар храброст полтрона да ти снагу спута, И да нож злочинца проспе задњу вену! Косовски витези први пут су знали За војску убица што ће да их срете: За гнусно јунаштво оних што су клали У постељи старца, у колевци дете. Заставу идеје у руци подлаца! Место мач што светли, увек нож што пара! Борца што се блатом место копљем баца, Јунака што пљачка и жреца што хара! Заставу у срамни злочин замочену; Слободу у сенци туђих бајонета; Отаџбину целу у пљачци и плену; У крвавој руци где је причест света. Презри љубав подлих и братство убица. И реч вероломних и част клеветника! Носи, роде славни, тај мач без корица - Знамен крстоносца и Божјег војника! Да би штит Ахилов био славе веће, Сам Бог Хефаистос оде за ковача! И ти, роде српски, знај да никад неће Нож убице стићи дужину твог мача. Знај само из крви хероја се рађа Звезда путовођа за далеке путе... Ветром неба иде мученичка лађа, Сузе су невиних до неба дигнуте... 1943. |
*
Ову песму Дучић је саставио исте
године када и умире. Ево шта о томе пише Миодраг Митић у књизи „Поете у фраку“,
на страни 242: „Југословенска Влада у
избеглиштву расправљаће после Дучићеве смрти у жучној дискусији да ли посланик
Јован Дучић треба да буде сахрањен о државном трошку као дипломата, или као
песник. Сви хрватски министри гласаће против било какве одлуке да се Дучић
сахрани о државном трошку, чак ни као песник, јер они сматрају да он није
никакав југословенски великан, већ само српски, што југословенску Владу не
дотиче. Разлог је била његова снажна осуда хрватских сепаратистичких тежњи и
тешких злочина против српског народа. А запамтили су му и када је, осуђујући
страшне покоље Срба, јавно рекао: ''Хрвати
нису храбар народ по томе што се ничега не боје, већ по томе што се ничега не
стиде''“.
Нема коментара:
Постави коментар