Петог октобра смо морали извести револуцију. А, ми смо
само извели: преврат. А, то није исто.
*
Шта је медиокритетство ''елите'' и примитивизам руље
данас у Србији?
Кад стопало свикло на опанак притиска папучицу гаса на
новом аутомобилу!!! При том, мислећи на опанке ми говоримо о стању свести – а, говорећи
о аутомобилу мислимо на статус у друштву.
*
Један од
оних периода када мислим да не заслужујем нити хлеб који једем. Не!!! – ја га
не зарађујем, то знам, али ми се понекад учини да га макар заслужујем. Човек
направи триста чуда, убије људе, силује жене, па му опет и затвору дају парче
хлеба и кров над главом.
Елем, дођу
тако периоди када ја мислим да лично не заслужујем ни колико разбојници које
споменух. Испуни ме некаква празнина (не, није погрешно изречено, заиста
празнина може да испуни човека), депресија затвори поре кроз које би евентуално
та празнина изашла напоље – останем сам у себи са празнином.
Дође тако
време када спознам снагу лирског недостатка у себи. Када схватим да нема у мени
епског склада и лепоте. Да не поседујем осећања већ да их неуспешно складам и
измишљам. Дође тако дан када хоћу да напишем песму, када осетим потребу за њом
– а немам је. Немам песму. Имам само празнину.
*
Многи
причају о реформама а нико не прича о моралу. Шта ће нам морал? Без њега лакше
издамо идеју за коју смо се борили. Доследни ће умрети у казамату, они који су
издали владају уз помоћ џелата.
Да се
ревидирају историја и мит. То није ништа ново. Тако нам следује. Лазар у
сметлиште а Бранковић међу реформаторе. Запамтите: издајом, макар и погрешне
идеје, не може се добро учинити народу и држави.
У историју
се улази на различите начине али од тога како се ушло у њу зависи како ће се и
на којем месту и остати у њој. Јер, историјских места има различитих и нису сва
по тежини и етици иста. Подједнако важан део историјске слике јесте Галилео који
утамничен изговара „Ипак се окреће“ и
његов дојучерашњи следбеник који се одрекао учитеља, идеје и који га је продао
црквеном суду. Историјске слике: да!!! Али историјског места: не!!! Нико се
данас не сећа имена Галилејевог судије или Дантоновог џелата.
*
У данашњој Србији се не зна ко чини
веће зло радницима: јел' корумпирани синдикати; јел' незајажљиви послодавци
који не плаћају ни 20% вредности добијеног рада и експлоатишу раднике заштићени
од власти; јал' влада која изгладњује и мрцвари радника и његову породицу
својом нестручношћу, некомпетенцијом, мерама и „реформама“?
Није ни чудо што су радници врста у изумирању, у Србији. Ускоро ћемо
имати више белоглавих супова него запослених радника који могу живети од свога
рада. Где је решење? Има ли га? Има! Окренути леђа трулим и корумпираним
институцијама и самоорганизовати се.
А некада, у диктаторском комунизму, где није било људских
права, слободе и европских интеграција? Некада су синдикати делили полутке и
слали бесплатно на летовање, послодавце смо смењивали на зборовима радних људи
а они су нам заузврат делили регресе, топле оброке, путне трошкове, тринаесте
плате и бескаматне кредите – поред плате – а влада нас је пуштала по неколико
слободних дана да за 29-ти закољемо свиње и са села донесемо зимницу а за Први мај одемо до Трста или Истанбула у
шопинг, узгред нам школовала бесплатно децу, лечила нас бесплатно, давала нам
станове бесплатно и затварала једно око кад славимо Српску нову годину и певамо
Ој војводо Синђелићу а одобравала нам слободан дан да одемо код деде и оца на
Славу. Данас није коректно политички певати о војводама а за Славу немамо
новаца. Хтели смо демократију и капитализам: јебали нас они! Ко што нас данас
сви поменути јебу.
Нема коментара:
Постави коментар