Пише: Игор Ђурић
Порука за маркетиншке
агенције: чим крену рекламе ја мењам канал. Тек да знате, ништа вам не вреди.
А, мислим да је тако и са већином просечних српских гледалаца. Кад су утакмице
на програму онда добијете и по коју псовку. Али, кад некад и погледам коју
рекламу коју те агенције папрено наплаћују фирмама (кад си у гостима
непристојно је да се доваћаваш за даљински и мењаш канале) није ми јасно који
то кретени заиста плаћају а који други кретени наседају на то у смислу да ће их
производ привући због рекламе. Мислим, у којој се то породици води следећи
дијалог после ручка:
- Драга, ове масне
флеке могу се опрати само прокувавањем, и то ако....
- Не брини драги,
сада је ту (па име детерџента).
- Али, драга, то је
немогуће, овако упорне флеке могу се скинути само избељивачем.
- Грешиш драги, јер
(па име детерџента) има и до три пута већу концентрацију (нечега) и може опрати
чак и најупорније флеке и дупло више веша од свих других детерџената.
- Драга, наш избор
је (па име детерџента).
Ја да вам кажем,
ово: или је намењено кретенима (каквих има, признајем, посматрам многе брачне
парове, поготову ове млађе); или сам се ја оженио „погрешном“ женом. Кад бих ја
почео да расправљам са својом супругом о детерџентима и прању, она би одмах
позвала хитну помоћ. Као што бих јој ја ставио руку на чело када би ушла у собу
и питала: „Како стоји Атлетико против Реала?“.
О не истим али
сличним искуствима и размишљањима писао сам у књизи Прва година у Њујорку (ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ),
тако да ја можда најбоље не разумем људе па тако и маркетиншке циљне групе. Можда
су они у праву, чим има кретена треба правити кретенске рекламе. Ево дела тог
размишљања:
„Ужасно ме нервира овдашњи обичај, који наши људи
нештедимице користе као свој, да се: као прво, сви нешто петљају по кухињи и,
друго, да како ко заврши са јелом поспрема иза себе, чисти сто, носи свој тањир
у судоперу, по неко га чак и опере. Па добро људи јесте ли ви нормални?!? Знате
ли како је то снобовски-неоригинално, чак бих рекао простачки јалово?!
Јеботе, зар није добар стари српски
обичај да ти жена, сестра, мајка или комшиница, било која од набројаних и
ненабројаних, лепо скува, принесе, однесе и опере. Твоје је само да се лепо
наједеш и то је највећа награда куварици: да не остане ништа за сутра. Такође
се од тебе очекује да што више ''усвињиш'' астал и да се после са цигаретом у
устима извалиш на први кревет до којег успеш да стигнеш. Ништа лепше не
успављује од звецкања посуђа у кухињи док ти дремаш после ручка. Наравно
звецкање долази као последица прања неке
од наведених женских чељадета. Па наше мајке и бабе би се озбиљно љутиле да им
се петљаш по кухињи или, не дај Боже, да 'оћеш тамо нешто да переш или куваш.
Знам неке које би се одмах шлогирале да виде да неко други осим њих у ЊЕНОЈ!!!
кухињи пере судове. Још ако је тај неко други мушко, смрт би аутоматски
наступила. Овде ти дођу гости и сви се одмах ''размиле'' по кухињи. Не можеш да
приђеш од њих кад кренеш за 'ладно пиво. Сви би да перу и поспремају. Боже ме
сачувај!!! И сви жене зову „драга“ а мужеве "драги" – ма да ти се
смучи“.
*
Откривам правог Лава Толстоја у његовим
приповеткама, увиђам ту његову психологију која је равна психологији
Достојевског. Знао сам Толстоја из обимних реалистичких романа па сам мислио да
му краћа форма није у перу. Грдно сам се преварио, уосталом, као и увек.
У његовим приповеткама видим Толстоја који се
поиграва, који није конзервативан и који не робује форми. Он улази дубоко у
ликове, њих ставља у први план а радњу тек у други или трећи. Ту је присутна и
шароликост тема, мистицизам, еротика.
*
Понекад
нису важни лик и дело, колико је важно које и какве џукеле кидишу на то. Од тога ко су
ти непријатељи, или они који те мрзе, зависи колико си заиста на правом путу. Ствар је проста: ако те зли
мрзе – онда си ти добар; ако те глупи нападају – онда си ти паметан; ако ти се
ружни смеју – онда си ти леп; ако те мали уједају – онда си ти велик. Наравно:
и супротно је! Ипак, најлакше ћеш схватити да си постао велики човек, са
великим делом, оног тренутка када више не будеш могао нормално да ходаш од
гмазова који ту спутавају ноге и џукаца који те вуку за ногавицу.
Ствари се
могу поставити и овако, друга перспектива, дакле: кад помислиш да си успео,
знај да то само други кроз тебе покушавају да стигну до свог циља. Све док имаш
подршке сматрај да ниси успео. Да си успео схватићеш онога дана кад останеш сам
и када те десетине руку вуку ка дну реке а ти са своје две покушаваш да се
одржиш и да ти глава остане на површини.
Нема коментара:
Постави коментар