Пише: Игор Ђурић
Када у малој варошици, далеко у
провинцији, стигне позориште из престонице сви се узбуде. Обично дођу са
представом која није у никаквом погледу захтевна, да тезгаре (мале плате,
итд.) некада и по две-три представе дневно у различитим местима. Глуме без
икаквог ентузијазма, механички, користећи се најјефтинијим глумачким триковима.
То су обично глумци којима тренутно не иде баш најбоље, похабани, олињали, који
су на почетку или заласку каријере. Свакако нису ''прва лига''. Ипак,
неколицину варошана је више од осталих узбудила чињеница да богиња Талија стиже
у њихове крајеве: професора књижевности, доктора који је студије завршио у
престоници, пар добрих ђака чланова литерарне секције, председника суда. Други
су ту из чисте знатижеље да уживо виде некога кога су гледали на телевизији те
да на тај начин разбију учмалост и провинцијску монотонију.
Професору и судији је стало до тога
(више стало) да се они допадну ''позоришту (и покажу у што бољем светлу као
људи од укуса) него што мисле да глумци треба, без обзира где су, да дају све
од себе. Па се љуте: ''забога, зар са малом децом у позориште?!''; ''тишина
тамо!!!''; ''гле, онај одлази?!''. Кулминацију свог незадовољства доживе када
припити варошки ђилкош незадовољан оним што добија за новац који је дао за карту
викне: ''дајте нешто веселије!!!''. Погнуте главе, најеђен и осрамоћен, иде
кући стари професор после завршетка представе. Само себи у браду мрмља: ''Боже,
где ја то и са киме живим?!?''. У то исто време, из кулиса, глумци се са
менаџером свађају око поделе новца.
*
Читајући Солжењицинов Архипелаг
Гулаг враћам се на неке мисли о менталитету глупости и кукавичлука. Сваки
тоталитарни систем почива на тим темељима. Глупаци су ту да му служе и буду
извршиоци и џелати, а кукавице да слушају и раде за систем и ове прве. Ако се
који паметан и храбар нађе, онда је дужност ових других да га поткажу а оних
првих да га у име система утамниче и умлате (по могућству, јер никада не успеју
до краја ма колико сурови и примитивни били а доказ томе је и књига коју
читам). Тоталитарни систем не може успети ако нема људи који потказују колеге
на послу, који се учлањују у партије да би доакали другима, који слепо слушају
вођу без поговора или критичког осврта, који бране режим од сопственог народа и
деце. Без сикофаната и достављача који пишу тајне петиције и пријаве противу
својих сарадника, не би постојао ни Стаљин са Гулагом, ни Тито са Голим отоком,
ни Хитлер са концлогорима, ни Хашки трибунал са Шевенингеном. Без таквог
менталног склопа ни један диктатор, нити један окупатор, не могу себи наћи
слуге међу народом којег тлаче и поробљавају.
*
И ако би шта сметало човеку који
хоће жену: то је равнодушност. Мржња је ''боља'' од равнодушности. Мржња је
осећање, може да проистекне из љубави, најчешће из неузвраћене љубави, или
неутемељене, па самим тим и неоствариве. Колико сте се пута осећали ништавно и
понижено када би каква жена за коју сте били заинтересовани била потпуно
равнодушна према вама? Колико пута сте били увређени када се лепа жена или
каква личност до које би могло да вам буде стало, док се, дакле, неко од њих
поздравља куртоазно са вама, уједно и гледа ''кроз вас'', не примећује вас и
мисли на нешто сасвим друго?! Кад вас, пак, таква жена мрзи или исказује мржњу
(што није увек исто) а да јој ништа нажао нисте учинили пре тога онда имате
основане разлоге надати се, да: или ће вас волети, или вас је волела.
Равнодушна није, има, дакле, некаквих осећања према вама.
*
Јео, пио, оговарао: српски се
понашао. Оговарао, јео, пио: прави Србин био. Пио, оговарао, јео: баш како сам
хтео.
Нема коментара:
Постави коментар