Чега ће се сећати младе спонзорушице
кад зађу у године кад више нико неће хтети да купи њихово друштво? Сетиће се
како их је неко частио ручком на неком сплаву па су оне после морале томе некоме
да се дају?! Чега ће се сећати дечаци којима не можеш више ништа да дарујеш а што
би их обрадовало и чија су ишчекивања несразмерно већа од њихових способности?!
Шта год да им даш има од тога боље и скупље (сматрају они, мада су у праву, у
суштини).
Не, није класичан жал за прошлим
временима једног олињалог ђилкоша. Није!!! Сад не постоји никакво ''време''. Не
постоји оно чега ће се сећати. Или се варам? Не! Покушавам да размишљам њиховим
главама у њиховим годинама. Даље од силикона и мобилних телефона нисам стигао.
*
Многи људи су „поштени“ зато што нису имали могућности и храбрости да некажњено
буду непоштени. Доста људи је поштено из чистог кукавичлука а не из моралних
вредности. Лажни морал је гори од неморала – неморалнији је. Има морала из
чисте глупости: тако треба да буде, тако су радили наши стари, ми за боље и
другачије и не знамо.
Има морала из естетских порива: нисмо преварили
(не-преварили) жену зато што смо верни већ зато што нам је доступни предмет са
којим би варали одвратан (жена-предмет, мушкарац-предмет). Нећу ни помињати случај
да смо у 99% верни својој жени зато што нити једна друга неће са нама. Верни
смо из нужде а не из намере.
Само морал који кошта – прави је
морал. Кад морамо да се уздржимо или одрекнемо. Морал због којег се ничега не
одричемо - ни сам не вреди много. Морал на речима - морал је свију, то није
тешко, чак је свеприсутно. Међутим, када треба зарад морала пострадати или
остати без нечега – е, то је већ нека друга прича. Кад те нико не види, кад
можеш проћи од људи и закона некажњено, кад ће у односу са људима бити све као
и јуче – тада се одлучује о моралним вредностима. Посегнути или не?! Питање је
сад. Лагати или не лагати, красти или не красти, држати до речи или не – то су
дилеме које решава закон или морал. Кад можемо а нећемо потпуно је различито
од: кад нећемо јер не смемо.
Е, о моралу сам ја нашао да
размишљам. То значи да немам о чему другом и да немам ништа друго.
*
Голотиња је исто што и искреност.
Када смо голи онда је наше тело искрено. Је ли исто и са душом? Са бићем?
Облачењем прикривамо истину. Духовном надоградњом стварамо лажну слику своје
душе. Међутим, као што тело неогрнуто одећом дрхти од хладноће, тако и душа
неогрнута духом дрхти од своје простоте.
*
Тешко се одричем лоших навика. Лоше
навике су, као по правилу, штетне по здравље. Једино кад се не осетим добро
онда се уплашим па обећавам сам себи: свашта. Наравно, скоро никада не испуним
обећање. Обећања трају а осећај истрајности је присутан само док траје страх.
Чим страха мине, човек (то јест: ја) наставља по старом. Само, и то има неке
своје границе, тело изда (пизда), душа поружња (курва): ето...
*
Он је човек који за свакога успе да
пронађе неку ружну реч.
Свако жели да игра центарфора – на
почетку. Селекција најбољима приушти ту привилегију, док друге, мање успешне,
распореди на бековске позиције. Он је био човек који је од почетка хтео да буде
бек, мрзећи у својој осредњости све испред себе, поготову центарфоре. Мрзео је
и голмане. Највећу бол му причињава туђ успех. Своје неуспехе није болно
преживљавао јер је био жилав. Међутим, туђ успех је увек за њега бивао нож
директно заривен у срце.
*
Народ чија
стока није здрава и лепа ни сам не може бити: леп и здрав. Где краве нису
чисте, овце беле, свиње гојне а пси грациозни – не може се очекивати да тамошњи
народ буде физички и ментално здрав. Где су звери бројне ту је и народ здрав и
бројан. Где има чисте воде и истог таквог ваздуха има таквог и народа. Када
један народ запусти природу која га окружује, нарочито домаће животиње, онда је
он већ закорачио у своје ментално и физичко пропадање. Где у пољима видите лепу
и здраву, однеговану и гојну стоку: ту се не брините за народ. Где је марва
мршава и прљава а политичари гојни и лепи - ту је народ стока!!!
Нема коментара:
Постави коментар