Ноћас сам сањао да сам саучествовао
у убиству Бранка Миљковића. Убили смо га на сувом па смо га тек после
неуспешног спаљивања бацили у воду. Нисмо га бесили, мада сам ја мислио да тако
треба.
*
Речи не вреде ништа. Ветар их носи као
перје – што рече један велики писац (био је поприлично висок). Само је нека реч
''тежа'' од осталих. Колико, само, у току једнога дана чујемо испразних речи?!
Не лажних!!! – већ испразних. Јер, речи не могу бити лажне: дела их таквим
чине. Отуд речи не вреде много. И највећу реч дело може да понизи. И, истину
дело претвори у лаж. Љубав у мржњу. Искреност у лицемерство.
Речи су девалвирале јер их има
много. Изговарају се и употребљавају у великим и непотребним количинама. А чим
нечега има много и свакоме је доступно то одмах губи на вредности. И нису у
питању само лажи. Јесу, али не у великој мери. Лаж је лаж. А, реч је реч. Нема
то много везе једно са другим. Лажима се место зна и ње је одвајкада било. Зато
је постојала реч као нешто вредно. Па се знало: реч против лажи. Постојало је
добро и зло. Постојале су бајке. Понекад, верујте, врло ретко. Сада се ни то
''ретко'' не дешава. А све из разлога јер: реч не вреди више ни пишљива боба.
*
Ја волим провинцију. Мрзим ону
провинцију која исту себи одриче.
Другим речима: не волим покондирене
за разлику од правих тикава.
Трећим речима: нигде снобови не изгледају смешније и гротескније као у провинцији.
Треба уживати у провинцији (и чарима
које она нуди) али без присуства провинцијалаца и њихових норми, система
вредности и мерила. Провинција је лепа само без провинцијалаца. Срећом,
провинцијалци живе ван провинције у великом и главном граду. Зато сам ја остао
овде. А, није да нисам могао да бирам: где ћу.
*
Кад вам се догоди нешто лепо, врло
опрезно треба изаћи са тиме пред људе – исти не воле да се другима догађају
лепе ствари и због тога ће вам многи од њих постати непријатељи. Са друге
стране, људи воле да се другима дешавају лоши догађаји, па самим тим, ако имате
несрећу да вам се деси нешто ружно: слободно разгласите – јавиће вам се пуно
''пријатеља''.
*
Кад изађем на улицу скромнога центра
града у којем станујем (не живим ту, не живим нигде, само понегде станујем),
чујем око себе: „Саро, врати се мами!“; „Дора, пази ауто, срце!“; „Миа, види
што су дивне ципелице“; „Зое, цеди ти се сладолед низ браду“; „Леа, обриши
слине, душо“. Па се питам: Јесам ли ја око јебене Колубаре или у Јерусалиму?!
*
Људи су нервозни и кивни једни на друге. Много лоших мисли и лоше воље
без потребе. Рекли би савремени медиокритети: много негативне енергије. Фали
смеха, разумевања. Коначно, фали љубави. Нажалост, не примећујем ни младе у
љубави и вољењу. Најжалије ми је што људи више нису спремни да се жртвују за
друге. Нико не жели да се одрекне нечега зарад другога. И када смо пресити, и
надувени, не желимо да уступимо парче хлеба другоме – и ако ћемо то исто парче
највероватније бацити.
Фали добросуседских односа. Фали путника намерника. Фали зајмљења и
враћања узајмљеног. Фали тањир сира и чашица љуте са комшијом. Фали људи. Фали
људи. Никада их и није било много. Илузија је да је некада било људи:
иха..ха..хаха... Али!!! – било их је. Данас фали и то мало што нам је некада
служило да се закунемо у њих.
Зли људи су около. Жене су зле. Увек су жене биле зле – данас су, поред тога, жене и: зло. Зла су деца – нажалост. Од малена их уче да буду
лоши, да ће само као скотови добро проћи у животу. И, онда, уместо веселог
детињег смеха и граје испод дрвореда у главној улици (и свим споредним) ми
гледамо како се мала деца међу собом псују и грде, и како крвнички ударају једно
друго уместо да се по'рвају кад им дође – ипак су деца. Ми смо се некада
'рвали. Нисмо се ударали. Кад неко некога обори, пита га: ''јел' се
предајеш?''. Овај, ако одговори: ''предајем се'' – ''туча'' је
завршена и свако иде на своју страну. Данас, клинци од десет година једни
другима разбијају лобање.
Нема коментара:
Постави коментар